Didro I estetika

 
 
Didro i estetika
 
 
 
tiče  samog  Didroovog opusa,  citate  sam  preuzeo iz,  verujem, dosad  naj- 
bolje  edicije  Didroovih  sabranih  dela,  one  koju  je  priredio  Loran  Versini 
(1994–97).  Ni  u  tom  slučaju   čitaoci  nisu   uskraćeni  za  prevod  navoda  iz 
Didroovog dela.  Vlastitom prevodu  sam  pribegao jedino  u  slučaju  kada 
ne  postoji  (raspoloživi) srpski,  tj. srpskohrvatski prevod.
 
U  drugoj  redakciji    rukopisa  monografije  bio  sam   prilično  reduko- 
vao  broj  fusnota  i  bibliografskih parenteza,  međutim,  u  trećoj  i  konačnoj 
redakciji,   naučna aparatura  je vraćena, jer  smatram da  je ona,  kada  je is- 
crpno  prisutna, delo  za  sebe  i da  može  biti  od  koristi,  kako  čitaocima en- 
tuzijastama, tako  i profesionalnim istraživačima. Za  predane i znatiželjne 
čitaoce  bibliografski podaci i podnožne beleške  predstavljaju istraživačko 
blago,   te  u  tom  smislu   želim   ne  samo   da  moji  idealni   čitaoci  ne  budu 
uskraćeni za pregršt korisnih podataka i dodatnih i propratnih tematskih 
komentara, već  i da  im  ne  bude  otežano čitanje  time  što  će neprestano li- 
stati  u  potrazi  za  beleškama koje  bi  bile  na  kraju  knjige,  već  im  omogućiti 
ono  što  što  bih  poželeo  i  sebi  kao  čitaocu   –  da  me  autor  udostoji toga  da 
mi  pruži  beleške   i  objašnjenja   pri  dnu   same   stranice  na  koju  se  i  odno- 
se.  Oni  koje  ne  zanimaju dodatna  objašnjenja   mogu   zanemariti  fusnote  i 
ignorisati bibliografske paranteze.
 
Istraživanje,  pretočeno  u  knjigu    Didro  i  estetika,  nastojao    sam    da 
predstavim tako  da  se  ono  podjednako  obraća  i stručnjacima i laicima:  s 
jedne   strane,  da  ga  mogu   vrednovati  filolozi,  estetičari  i  teoretičari  knji- 
ževnosti, a s druge strane, da  ga  mogu  čitati  sa zanimanjem i neprofesio- 
nalni  ljubitelji  književno-naučnih  razmišljanja i istraživanja. Na  čitaocima 
je sada  da  prosude šta  im  ova  knjiga  pruža.
 
 
Nermin
 
 
 
 
 
 
 
 
na  španskom,  italijanskom  i  nemačkom.  Didrološka  istraživanja  u  oblasti    estetike    i 
naratologije  na   kastiljanskom  jeziku   broje   tri   doktorske  disertacije.  Hronološki,  to  su 
sledeće:  Félix de  Azua.  Algunos  Aspectos de la Estética de Diderot: Et doble modelo neoclásico
 
–  romántico.  Barcelona:   Edicions   Universitat  de  Barcelona,   1982;  Carmen  Roig  Morras.
 
Verdad y Ficción en la narrativa  de Diderot. Madrid: Editorial de la Universidad Complutense,
 
1985; Francisco  Javier  Gómez  Martínez. Ironía y libertad. Denis Diderot y la novela moderna: 
Jacques  el fatalista en la herencia Cervantina.  Madrid:  2001. Na  nemačkom  jeziku  objavljene 
su  dve   studije:   Marie-Louise  Roy,  Die  Poetik Denis  Diderot.  Manchen:  Fink,  1966;  Xenia 
Baumeister.  Diderots  Asthetik  der Rapports.  Frankfurt  am  Main:  P.  Lang,  1985.  Italijanska 
didrologija  razmatrala  je  semiotiku:  Renata    Mecchia.   Le  teorie  linguistiche  e  l’estetica di 
Diderot. Rome:  Carucci,  1980; Massimo Modica.  L’Estetica di Diderot. Theorie delle arti e del 
linguaggio nell’età dell’«Encyclopédie».  Roma:  Pellicani, 1997.
 

 
 
 
                                             
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
                                                                                            
© nermin vučelj
 
 
 
 

15
 
 
 
 
Didro i estetika
 
 
 
 
 
B
ibliografske  rskraćenice  u parentezama
 
 
 
 
 
I. D
Idroov  opus
 
(kritička  izdanja)
 
 
D
iderot 
1994: Œuvres  :  Philosophie. Tome  I. Éd.  Laurent Versini.  1
ère 
éd.
 
Paris  : Robert  Laffont,  1994.
 
D
iderot 
1997: Œuvres : Correspondance. Tome  V. Éd. Laurent Versini.  1
ère
 
éd.  Paris  : Robert  Laffont,  1997.
 
D
iderot 
2000: Œuvres  : Esthétique – Théâtre. Tome  IV.  Éd.  Laurent Ver- 
sini.  1
ère 
éd.  1996. Paris  : Robert  Laffont,  2000.
 
D
iderot 
2001: Œuvres  Esthétiques. Éd.  Paul  Vernière.   D’après   l’édition 
mise  à jour  1994. Paris  : Classiques Garnier, 2001.
 
D
iderot 
2004:  Contes  et  romans.  Éd.  Michel    Delon.    1
ère 
éd.  Paris    : 
Gallimard – Bibliothèque de  la Pléiade,  2004.
 
D
iderot 
2006:  Œuvres  :  Contes.  Tome  II.  Éd.  Laurent  Versini.  1
ère 
éd. 
1994.
 
Paris  : Robert  Laffont,  2006.
 
 
 
(citirani  prevodi)
 
 
D
Idro  
1938: Moralne  priče. Prevod  Jovan  Popović. Beograd:   EOS  Uni-
 
versal,  1938.
 
D
Idro  
1946: Odabrana dela. Prevod Raško  Dimitrijević i  Haim   Alkalaj.
 
Beograd:  Državni Izdavački Zavod Jugoslavije,  1946.
 
D
Idro 
1954:  O  umetnosti.  Prevod  Radmila  Miljanić.  Beograd:  Kultura, 
1954. D
Idro 
1961: Indiskretni dragulji. Prevod Zagorka Grujić.  Beograd:  Nolit, 
1961.  D
Idro 
1962:  O  poreklu  i  prirodi  lepoga.  Prevod  Radmila  Miljanić. 
Beograd:
 
Izdavačko preduzeće Rad,  1962.
 
D
Idro 
1964: Redovnica. Prevod Ana  Smokvina. Beograd:  Rad,  1964.
 
D
iderot 
2006*:  Paradoks  o  glumcu,  i  drugi  eseji.  Prevod  Radmila 
Miljanić.
 
Beograd:  Valera,  2006.
2
 
 
2 
Budući  da je ovde  citirana Versinijeva edicija Priča iz 2006. godine, čime onda  bibliografska 
skraćenica  u  parantezi  glasi  –  D
iderot 
2006,  a  da  su  ogledi   iz  dramaturgije  u  srpskom 
prevodu objavljeni  iste  2006. godine, pri  čemu  je u  zvaničnom frontispisu autor naveden
 

Nermin  Vučelj
 
16
 
 
 
 
II.  D
idrologija
 
(najčešće  citirane  studije)
 
 
B
elaval 
1973: L’Esthétique sans paradoxe de Diderot. Paris  : Gallimard, 1973.
 
C
houillet 
1973: La formation des idées esthétique de Diderot. Paris  : Librai-
 
rie  Armand Colin,  1973.
 
C
rocker  
1952: Two Diderot studies : Ethics and esthetics. Baltimore:  The  J.
 
Hopkins Press,  1952.
 
C
rocker  
1974:  Diderot’s  Chaotic Order.  Approach  to  Synthesis.   London: 
Princeton University Press,  1974.
 
D
ieckmann 
1941: “Diderot’s conception of genius”. Journal of the History of 
the Ideas. University of Pennsylvania Press,  1941, vol. 2, n
0 
2, p. 151-182.
 
D
iecKmaNN 
1951: Inventaire du fonds Vandeul et inédits de Diderot. Genève–
 
Lille: Droz–Giard, 1951.
 
D
ieckmann  
1959: Cinq leçons sur  Diderot. Geneva–Paris : Droz–Minard,
 
1959.
 
F
olkierski  
1925: Entre le classicisme et le romantisme, étude sur l’esthétique 
et les esthéticiens du XVIII
e  
siècle. Cracovie–Paris : Académie polona- 
ise  des  Sciences  et  des  Lettres–Librairie Ancienne  Honoré  Champi- 
on,  1925.
 
F
unt 
1968: Diderot and the esthetics of the Enlightenment.  Éd.  Diderot Stu-
 
dies  XI. Genève  : Droz,  1968.
 
G
uillot 
1953: Diderot par lui-même. Paris  : Édition  du  Seuil,  1953.
 
L
epape 
1991: Diderot. Paris  : Flammarion, 1991.
 
M
ølBjerg  
1964:   Aspects  de l’esthétique de Diderot. Traduction par  Ernst
 
Rehben.  København : J. H.  Schultz  Forlag,  1964.
 
N
aigeon  
1821: Mémoires historiques et philosophiques et sur la vie et les ou- 
vrages de Denis Diderot. Paris  : Brière,  1821.
 
T
homas 
1938  :  L’humanisme  de  Diderot.  2
e 
éd.  (1
re 
éd.  1934)  Paris  : 
Société d’Édition Les Belles lettres,  1938.
 
V
exler  
1922: Studies  in  Diderot’s esthetic naturalism.  New  York:  Colum-
 
bia  University, 1922.
 
W
ilson 
1985: Diderot, sa vie, son œuvre. Traduction de  l’anglais  par  Gilles 
Chahine, Annette Lorenceau, Anne  Villelaur. Paris  : Laffont  - Ram- 
say,  1985.
 
 
 
u  originalnoj ortografiji – kao  Diderot, a ne  u  ustaljenoj srpskoj  transkripciji Didro, odlučio 
sam,  kako   bi  se  izbegla   zabuna  u  pogledu  citiranog  izvora   i  mešanje   dve   bibliografske 
jedinice,   da   naše   izdanje   ogleda    označim  skraćenicom  kojoj  je  pridodata  zvezdica  – 
D
iderot 
2006*.
 

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Šta je delo jednog pesnika, govornika, filozofa, umetnika? 
Povest o nekoliko srećnih trenutaka njegovog života koje 
silno želi otrgnuti  od zaborava. 
 
 
Iz Didroovog pisma  Falkoneu, 5. avgusta 1766.
 
 
(« Qu’est-ce  que  l’ouvrage d’un  poète,  d’un  orateur, d’un 
philosophe, d’un  artiste  ? L’histoire  de  quelques moments 
heureux de  sa vie,  qu’il  est  jaloux  de  ravir  à l’oubli.  »)
 

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
© nermin vučelj
 
 

19
 
 
 
 
Didro i estetika
 
 
 
 
 
I
 
Didro: između filozofije  i  estetike
 
 
 
 
 
Istorijska  epoha, sagledana kao  jedan  vek,  opisuje  se  društveno-po- 
litičkom   klimom  i  duhovno-stvaralačkim  pravcem  koji  su  je  i  obeležili. 
U  tom   smislu,   vek  kao  duhovna  epoha  nije  kalendarsko  stoleće,   već  je 
period  koji  počinje   godinom  koja  je  simbolično  nagovestila  kakvim  do- 
gađajem društveno-duhovnu  promenu,  a  završava  se,  opet,   godinom  u 
kojoj  je neko  zbivanje,   ako  ne  sasvim  okončalo prethodno  doba,  ono  ba- 
rem   nagovestilo  novo   doba.   Nemački  jezik  ima  pojam   Geistesgeschichte 
koji,  prema  objašnjenju Veleka  i Vorena,  pretpostavlja  da  svako  razdoblje 
poseduje svoj  duh vremena, pa  se  zato  stremi  „rekonstrukciji duha  jednog 
vremena  na  osnovu  različitih  objektivizacija toga   doba“  (V
eleK
,  V
oreN
 
2004: 159-160).
 
Devetnaesti  vek,   kao   epoha    industrijalizacije,  naučno-filozofskog 
pozitivizma  i  istoricizma, i  doba  osvajanja formalne  građanske  jednako- 
sti  po  rođenju, nasuprot  privilegijama po  poreklu,  započeo je još  s  Fran- 
cuskom  revolucijom, a  okončao  se  s  izbijanjem   Prvog   svetskog  rata  i  sa 
svojih  sto  dvadeset pet  godina trajanja  se postavio između dve  epohe  čiji 
su  vremenski okviri  gotovo istovetni i jedva  nešto  duži  od  sedam deceni- 
ja  kalendarskog  brojanja:  18.  vek  (1715–1789)  –  na  čijem  je  početku smrt 
francuskog apsolutiste Luja  XIV, a na  kraju  Revolucija  koja  će ukinuti  već 
poljuljanu monarhiju,  i 20. vek  – koji  se  ograničava na  period 1914–1989, 
tj. od,  prvobitno tako  nazvanog, Velikog  rata  do  pada  Berlinskog zida.
 
Inače,  istoričar Metju  S. Anderson period 1680–1713. određuje  kao
 
„most  između dva  veka“,  prelazno doba  u  kom  su  koreni  nastupajućeg 
prosvetiteljstva, ali  „ako  bi  baš  moralo negde  da  se  svrsta,  onda  više  pri- 
pada  prethodnom, nego  potonjem stoleću“ (a
NdersoN  
2003: 5). Za  poče- 
tak  18. veka  Anderson uzima godinu 1713. kad  je okončan rat  za  špansko 
nasleđe, ali,  ipak,  dodaje   da  je Evropa, sve  do  smrti  moćnog kralja  Luja 
XIV, 1715. godine, još uvek  živela  u  17. veku.
3
 
 
3 
Žan  Dažen  (Dagen)  i Filip Rože (Roger)  ponudili su hipotezu od veku koji traje dvesta godina, 
a koji se proteže od  vladavine Anrija  IV (1589) do  doba  Luja XVI (1789). U knjizi  Un siècle de 
deux cents ans? Les XVII  17
e 
et XVIII  18
e 
siècles  : continuités  et discontinuités  (éd.  Desjonquères
 
2004), autori razvijaju tezu  o „dugom političkom, religijskom i kulturnom  francuskom veku“ (« un
 
long  siècle  français,   politique,  religieux, culturel  »)  koji  obuhvata  klasično   doba   i  epohu
 

Nermin  Vučelj
 
20
 
 
 
 
1. F
ilozof
 
 
Francuski  stvaralac  Deni  Didro   (1713–1784) svojim  biološkim živo- 
tom  unutar je vremenskih  okvira   18. veka  kao  epohe   filozofskog  skepti- 
cizma,  spekulativno-eksperimentalne  naučnosti,  etike  prirodne  religije
4   
i 
estetičkog subjektivizma; i ta  epoha,  sad  već  tradicionalno, naziva  se  ve- 
kom prosvetiteljstva (siècle des  Lumières). Pozivajući se na Vernera Krausa, 
Hans  Robert  Jaus  u  eseju  „Književna tradicija  i savremena svest  o moder- 
nosti“  objašnjava epohu prosvetiteljstva na  sledeći  način:
 
 
U  nastupajućem  veku   prosvetiteljstva  lumières  de la raison (svetlosti  razu- 
ma)  staju  naspram božanskom prosvetljenju (lumière du Ciel). [...] Kao siècle 
éclairé i poli (prosvećen i  uglađen  vek),  vek  prosvetiteljstva je ispunjen po- 
nosom   zbog  visokog stupnja  svoje  moderne civilizacije  i  polaže   pravo  na 
naziv  siècle humain,  siècle philosophique  (humani vek,  vek  filozofa).  Od  sredi- 
ne  stoleća  u  suvremenoj  književnosti opšte   je raspostranjeno  izjednačava- 
nje  siècle des lumières (veka  svetlosti) i siècle philosophique  (filozofskog veka) 
sa dix-huitième  siècle (18. vekom).  (j
auS 
1978: 184–185)
 
 
Sent-Bev  (Sainte-Beuve),  uticajni    kritičar    u  19.  veku,    u  Književnim 
portretima (Portraits littéraires, 1843) tvrdi  (S
eNt
-B
eV 
1960: 160–161) da  Di- 
dro  najbolje  rezimira  filozofsku pobunu  18.  veka  i,  što  je argument  koji 
takođe ide  u  prilog   Didrou, da  se  Žan-Žak Ruso,  sa  svojim  svojstvima, 
više  sudarao s vekom  u kojem  je živeo,  nego  što ga je odražavao. Istoričar 
Metju  S. Anderson ide  još dalje  od  Sent-Beva  kada  tvrdi  (a
NderSoN  
2003:
 
457)  da  se  Ruso  ne  može   smatrati  predstavnikom  prosvetiteljstva i  da  je 
on  kao  mislilac   delovao  izvan   okvira   pomenutog  pokreta.  Za  braću   de 
Gonkur (Edmond et Jules de Goncourt) Volter  je poslednji duh stare Francu- 
ske, a  Didro  je prvi genije nove Francuske, što  ova  učena  braća  objašnjavaju 
u  dnevničkoj belešci  od  11. aprila  1858. godine, na  sledeći  način:
 
 
Volter  je besmrtan, a Didro  je samo  slavan.  Zašto?  Volter  je sahranio epope- 
ju,  priču,  stih,  tragediju. Didro  je ustoličio moderni  roman, dramu  i likov- 
nu  kritiku. Prvi  je poslednji duh  stare  Francuske, drugi  je prvi  genije  nove 
Francuske.
5
 
 
 
prosvetiteljstva, a koji možda nisu  u  diskontinuitetu, kako  se to  ranije  tradicionalno gledalo 
na  odnos  18.  veka   prema  17.  veku,   već  da  je  tu  radije   reč  o  kontinuitetu  jednog   sistema 
vrednosti. Ovakvo gledište primenjeno je i u  novijoj  književnoistorijskoj periodizaciji, te  se, 
u  ediciji  Istorije književne  francuske (Histoire  de  la  France  littéraire,  PUF,  2006),  dijahronijski 
pregled  književnih epoha  svodi   na  tri  opšta   perioda:  rađanja i  preporodi  (srednji   i  16.  vek), 
klasicizmi (17. i 18. vek),  modernosti (19. i 20. vek).
 
 
4 
Prirodna religija  se manifestuje isključivo  na  individualnom planu i ne  čita  se u knjigama 
i svetim  spisima, već  u  srcu  kojim  rukovodi razum. (S
ejteN 
1999: 85–87)
 
 
5  
«  Voltaire   est  immortel  et  Diderot  n’est  que  célèbre.   Pourquoi  ?  Voltaire   a  enterré  le
 

21
 
DiDro i estetika
 
 
 
 
U  svetlu  recepcije  Didroa kao  preteče  novih  stvaralačkih  tendencija 
može  se sagledati i duhovna paralela koju  između Didroa i 19. veka  uspo- 
stavlja  poljski  teoretičar  Vladislav Folkjerski  (F
olKierSKi  
1925: 515): čitav
 
19.  vek,  sa  svojim  opozicijama entuzijazam  –  opservacija, romantizam  – 
pozitivizam, sve  to je u  sebi  proživeo Didro.  Međutim, ima  i osporavanja 
Didroove  veličine.   Za  Danijela   Mornea  (M
orNet  
1941:  107–108),  koji  je 
sredinom 20. veka  bio autoritet u francuskim univerzitetskim krugovima, 
Deni  Didro  je samo  najglasniji  i najistureniji predstavnik  epohe   i aktual- 
nih  tokova,  a ne  njihov  pokretač. Čitajući  Morneovu studiju Didro – čovek 
i delo (Diderot – L’homme et  l’œuvre, 1941), koja  kao  da  ima  za  ideju  vo- 
dilju  to  da  ospori  Didroovu vrednost, Žak  Prust  zaključuje (p
rouSt  
1974:
 
148) da  Morne  čak  negira  Didroa kao  filozofa,  naučnika i književnika.
 
Ako  se sagleda Didroovo polje  bavljenja,  onako  kako  je to, u  ogledu
 
Didro i enciklopedisti, sistematizovao ruski  teoretičar Deržavin (D
eržavin
 
1948: 29), očito  je da  je predmet  Didroovog interesovanja ono  što  je i obe- 
ležilo  njegovu epohu: problem religije,  teorija  saznanja, filosofija  prirode, 
etika  i  teorija  umetnosti.  Bavljenje  društvenom  stvarnošću  i  praktikova- 
nje  filozofije  kao  etike  svakodnevice  pribavili  su  tadašnjim  francuskim 
intelektualcima  naziv   prosvetitelja čemu  je sinonim  bio  i  termin  filozof, u 
smislu   društveno  angažovanog  intelektualca, čime  postaje   očito  da  je  u 
francuskom duhu  pojam  filozof posve  drugačije shvaćen u  odnosu na  ne- 
mačko   poimanje  spekulativnog  mislioca   koji  nudi  visoko   elaboriran  si- 
stem   saznanja  stvarnosti.  Isto  tako,   francusko  prosvetiteljsko  određenje 
termina filozof nema  ekvivalent u engleskom jeziku  – zaključio  je američki 
profesor  Artur  Vilson   u  opsežnoj  studiji   Didro  (Diderot,  1972)  koja  je  u 
francuskom  prevodu,  inače  korišćenom  u  ovom   istraživanju  koje  držite 
u  rukama, naslovljena Didro – njegov život  i njegovo delo (Diderot – sa vie et 
son œuvre, 1985).
 
Vilson  elaborira evoluciju  pojma  filozof tokom  18. veka  (W
ilSoN 
1985:
 
59–60): početkom  veka  pojam  je imao  negativnu  konotaciju i koristio  se 
kao  prekor,  prigovor,  čak  kao  uvreda  i  označavao  je  čoveka   koji  želi  da 
živi  u  otužnoj  i  prezrenoj  usamljenosti,  da  bi  sredinom  veka  filozof  bio 
društveno angažovan čovek,  a sam  naziv  je počeo  da  se smatra laskavom 
titulom.  Vilsonovo neprevaziđeno  istraživanje  na  kom  je  radio   trideset 
šest  godina,  a  koje  se  i  među  didrolozima  na  početku  21.  veka  smatra 
najboljim  u  domenu ne  samo  biografskih, već  i književnokritičkih i este- 
tičkih  istraživanja o Didrou, nudi  zaključak (W
ilSoN  
1985: 61) da  filozof  à 
la française pokazuje smisao  za  društvenu  odgovornost, da  je po  definiciji 
to  čovek  vrline,  čime  stiče  široku   društvenu  simpatiju. Herbert  Dikman
 
 
poème  épique,  le  conte,  le  petit   vers,  la  tragédie.  Diderot  a  inauguré  le  roman  moderne, 
le  drame et  la  critique d’art.  L’un  est  le  dernier  esprit   de  l’ancienne  France,  l’autre  est  le 
premier génie  de  la France  nouvelle. » (G
uyot 
1953: 184)
 

22
 
Nermin  Vučelj
 
 
 
 
(Herbert  Dieckmann),  naturalizovani  Amerikanac  nemačkog  porekla, 
upoređuje  francuskog  filozofa   18.  veka   s  engleskim  džentlmenom  19. 
veka  i svetskim čovekom renesanse (W
ilSoN 
1985: 61).
 
Upravo je Didro  među  savremenicima u  francuskoj javnosti  bio  na- 
zvan  Filozofom (Le Philosophe), s velikim  početnik slovom,  i kad  bi neko  u 
diskusiji pomenuo  Filozofa, znalo  se  da  se  misli  na  Didroa. Razlika  je bila 
jedino  u  tome  što  su  prijatelji  i poštovaoci tako  oslovljavali Didroa iz uva- 
žavanja,  a neprijatelji i kritičari iz podsmeha. Tako  su,  na primer, Didroo- 
vi  savremenici opat  Sen-Sir  (abbé  de  Saint-Cyr)  i advokat Moro  (Moreau) 
objavili  satirične članke  u  kojima  je filozofu Didrou  i njegovim kolegama 
dat  podrugljiv  naziv   kakuak (cacouac)  prema  grčkoj  reči  cacos,  u  etimološ- 
kom  značenju – divljaci,  okrutni.  Kakosi  ili  kakuaci jesu  ljudi  od  duha  koji 
ne  veruju u  Boga,  ne  priznaju  vlast,  odbacuju opšti  moral,  slede  prirodne 
zakone, kradu  tuđe   misli  i  laž  im  je praksa.  Artur  Vilson  beleži  zabavan 
epigram kojim  protivnici izruguju Didroovu učenost i misaonost:
 
 
Dobar  sam  enciklopedist
 
Poznajem dobro i zlo
 
Ja sam  učeni  Didro
 
Znam  sve,  ne  verujem ni  u  što