Didro I estetika

© nermin vučelj
 
 

71
 
 
 
 
DiDro i estetika
 
 
 
 
 
III
 
U k u  s
 
estetski  vrednosni  sud
 
 
 
 
 
U kritičkoj  analizi  poljskog  teoretičara Vladislava Folkjerskog (1925:
 
375) Didroova Rasprava o Lepom sagledana je kroz  dva  tematska dela:  prvi 
deo  – kritika  poimanja lepog kod  Didroovih prethodnika; i drugi deo  – Di- 
droovo  izlaganje   teorije  o  opažanju odnosa. Tematski sagledano,  ispravno 
bi  bilo  Didroov spis  podeliti na  tri  dela,  jer  tri  razmatranja su  i najavljena 
od  samog   autora,  koji  kaže  da  će  početi  time  što  će  „izložiti  razna mišlje- 
nja  autora koji  su  najbolje  pisali  o  lepom“, zatim  izneti  „svoje  ideje  o istom 
predmetu“ i završiti članak  „opštim razmatranjima o ljudskom poimanju 
i radnjama  tog  poimanja u  odnosu na  pitanje  o kome  je reč“  (D
idro  
1962:
 
3; D
iderot 
2000: 81).
 
Iza eufemizma „opšta razmatranja o ljudskom poimanju lepog“ nala- 
zi  se  pojam  ukusa.  U  ljudskom  poimanju  ispoljavaju se  „individualne  ra- 
zlike  u  mišljenjima“ koje  proističu iz  „različitosti opaženih  odnosa“  i Di- 
dro  ih je nabrojao dvanaest, u  završnom trećem  delu  koji zauzima petinu 
njegove  Rasprave o Lepom. Te razlike u mišljenjima autor  imenuje kao  dva- 
naest  „izvora razlika  u  ukusima i sudovima“. Kao  pojam  za  čisto  estetsku 
činjenicu,  reč  ukus  prvi  put  je upotrebljena u  Francuskoj u  pretposlednjoj 
deceniji  17. veka,  što  je samo  pola  stoleća  pre  Didroa.
 
 
 
 
 
1. o
d ukusa do suda
 
 
Pojam  ukus,  u  smislu  uživanja ili dopadanja, bio  je u  upotrebi u  Ita- 
liji  i  Španiji    od  najdavnijih  vremena  –  beleži    Benedeto  Kroče:  u  Italiji  se, 
u  metaforičkom  smislu,    upotrebljavao  termin  dobar ukus  u  smislu   knji- 
ževnog i naučnog suda;  u  smislu  posebne sposobnosti ili izražajne moći 
duha, pojam  ukus  prvi  je upotrebio Grasijan  (Baltasar  Gracián  y Morales), 
španski  moralista  prve   polovine  17.  veka.
90  
Primenjen  na  čistu  estetičku
 
 
90 
Za španskog autora Kroče  kaže:  „Gracijan je u pojmu ukusa gledao  smisao  praktičkog oka
 
koje zna  da  uhvati pravo mesto; a u čoveku dobrog ukusa gledao  je ono  što  se danas kaže  čovek
 

72
 
Nermin  Vučelj
 
 
 
 
činjenicu  –  beleži  još  Kroče  (206: 274)  –  termin  ukus  prvi  put  se  javlja  u 
Francuskoj  „u  poslednjoj  četvrtini  17.  veka“   i  sa  svojim   novim  kritičko- 
književnim sadržajem  prelazi  u  Nemačku 1687, a  u  Italiju  devet   godina 
kasnije.  Ukus,  kao  vrednosni  sud  o  čovekovim duhovnim  aktivnostima  i 
umetničkom stvaranju, ostao  je bez  naučno-teorijskog utemeljenja sve  do
 
18. veka,  sveden  na  odrednicu onog ne znam  šta: od  latinskog nescio quid, 
preko  kastiljanskog el no se qué, do  francuskog  je ne sais quoi. Samo  jedan 
u nizu  istovetnih određenja – podseća na  to Kroče  – dolazi  od  Monteskjea 
koji, u Ogledima o ukusu  u stvarima prirode i umetnosti  (Essais sur le goût dans 
les choses de la nature  et de l’art, 1757), kaže  da  postoji  katkad u  ljudima  i 
u  stvarima neka  nevidljiva  draž (un  charme invisible), prirodna ljupkost (une 
grâce naturelle), koju  nismo  mogli  definisati, a morali  smo  je nazvati ono ne 
znam  šta (le ‘je ne sais quoi’).
91
 
Problem  ukusa  potiče   iz  njegove    prirode,  a  ona   je  u  osećanju,   ne- 
čem  subjektivnom,  što  je  ista  vrsta   problema  s  kojima  su  se  teoretičari 
suočavali  u  nastojanju  da  definišu  lepo. Kako  je  to  zapazio  Aleksander 
Baumgarten: „Logički zbrkan sud  o savršenstvu  čulnog opažaja naziva se 
su
- 
dom čula 
i pripisuje  se  onome   čulnom organu  koji  je osetom   nadražen.“ 
(B
aumgarten 
1985: 69) Na  taj način  – objašnjava Baumgarten  – može  da  se 
izrazi  ono  što  se francuski kaže  le goût, primenjeno isključivo  na  čula,  a taj 
pojam   ukazuje  na  to  da  se  čulima   pripisuje  moć  prosuđivanja,  kao  što  je 
slučaj  i s hebrejskim ta am, rikh (ukus i njuh), latinskim loquere, ut te videam 
(govori da te vidim), italijanskim societa del buon gusto (društvo od dobrog uku- 
sa). Pomenuti izrazi  se  primenjuju i kada  je reč  o  logičkom spoznavanju, 
zato  –  zaključuje Baumgarten  – „nije  mimo  običaja  ako  se  čulima  pripiše 
pojmovno zbrkan  sud  i to  upravo  o  čulnim  opažajima“  (1985: 69).
92  
Poj- 
movni sud  na  osnovu čulnih  opažaja vrednuje stepen savršenstva umet- 
ničkog  dela,  o čemu  je, na  samom kraju  17. veka  (1699), francuski morali- 
sta  La Brijer (La Bruyère)  zapisao sledeće:
 
 
Ima u umetnosti jedna tačka savršenstva, kao što je tačka dobrote ili zrelo- 
sti u prirodi; onaj koji je oseća i voli ima savršen ukus; onaj koji je ne oseća, 
a  voli  na  ovaj  ili  onaj  način,  ima  iskvaren  ukus.  Postoje  dakle  dobar  i  loš 
ukus, i o ukusima se raspravlja osnovano.
93
 
 
 
od takta u  praktičnom životu.“ (K
roče 
206: 274)
 
 
91 
Preuzeto iz Kročeove  Estetike kao nauke o izrazu  i opšte lingvistike. (K
roče 
2006: 283)
 
 
92  
Milan   Damjanović,  koji  je  izvršio   stručnu  redakciju  prevoda  spisa   s  novolatinskog,  u 
podnožnoj  napomeni  kaže  da  Baumgarten ovde  cilja na  to  da  ustanovi kako  razni  jezici 
imaju   izraze   koji  potiču   iz  oseta  (čulnih   utisaka)  i  da   se,  slično   engleskom  good taste, 
primenjuju na  sudove u  tim  jezicima.
 
 
93 
« Il y a dans  l’art  un  point  de  perfection, comme  de  bonté  ou  de  maturité dans  la nature ;
 
celui  qui  le sent  et qui  l’aime  a le goût  parfait ; celui  qui  ne  le sent  pas,  et qui  aime  au  deçà
 

73
 
DiDro i estetika
 
 
 
 
Da  je u  osnovi   ukusa  kao  prosuđivanja  osećanje,  čitamo  i  u  Kritičkim 
razmišljanjima o poeziji i slikarstvu (Réflexions critiques sur la poésie et la pein- 
ture,  1719),  u  kojima  Dibo  piše  (D
uBos   
1719:  490)  da  sklonost 
(prédilection),  kojom  dajemo    prednost  (préférence)  jednoj  vrsti  poezije,  u 
odnosu na  neku drugu, ne  zavisi  uopšte od  našeg  razuma (raison), već  da 
zavisi    jedino    od  našeg    ukusa,  a  on  je  uslovljen  našom  psihofizičkom 
organizacijom,  tj.  tre-  nutnim  stanjem  duha  i  ispoljenim  sklonostima; 
stoga,  i  kada   se  naš  ukus menja,   to  nije  zato   što  su  nas  ubedili  da  se  on 
izmeni,    već  zato    što  se  u  nama    neprimetno  i  polako    odigrala  izvesna 
fizička  promena,  čega  posta-  jemo  svesni    samo  u  procesu  razmišljanja 
(réflexion).
 
Prema   tumačenju  Ani  Bek  (1994: 252), ukus  za  Diboa  ima  osnovu u 
fiziologiji  –  zavisi  od  sposobnosti  i  sklonosti  koje  su  fizičkog  reda,   čime 
mu  se  pripisuju,  istovremeno,  opšte   i  promenljive  osobine:   opšte   ili  za- 
jedničko  svojstvo  ukusa proističe iz njegove  ovisnosti o određeni  „fizički 
sklop  ljudske  vrste“,  a istovremeno je taj fizički  sklop  predmet „individu- 
alnih  i slučajnih varijacija“,  te  tako,  odvojen od  svakog racionalnog pro- 
cesa,  ukus  je izjednačen s osećanjem, čime  biva  definisan protivrečno. Ono 
što  se  jasno  čita  kod  Diboa  – zaključuje Ani  Bek  – jeste  da  je rezonovanje 
isključeno iz estetskog suda,  ali i da  refleksivni zaključci  samo  potvrđuju 
zaključke  proistekle  iz  osećanja.
94 
Tumačenje  francuske  teoretičarke  po- 
tvrđuje sâm  Dibo:
 
 
Rezonovanje  treba,   dakle,   da  se  umeša  u  suđenje  koje  donosimo  o  jednoj 
poemi   ili  o  nekoj  slici  uopšteno,  jedino   da  bi  opravdalo  naklonost  oseća- 
nja,  i  objasnilo    koje  pogreške  sprečavaju delo  da  se  ono  dopadne  i  koje  su 
čari  koje  ga  čine  sposobnim  da  se  dopadne.  […]  Razum  ne  želi  uopšte da 
rezonujemo  o  jednom takvom  pitanju,  osim  ako  ne  rezonujemo  kako  bi  se 
opravdao sud  koji je osećanje  donelo. Odluka po  ovom  pitanju nije  uopšte 
u  domenu  rezonovanja.  Rezonovanje se  mora  pokoriti sudu  koji izriče  ose- 
ćanje.  Ono  je sudija  nadležan za  to  pitanje.
95
 
 
 
 
ou  au-delà, a le goût  défectueux. Il y a donc  un  bon  et un  mauvais goût,  et l’on dispute des 
goûts  avec  fondement. » La Bruyère,  Les caractère, ou les mœurs  du siècle, ch.  Des  ouvrages 
et de  l’esprit,  1699. Preuzeto iz: K
roče 
2006: 274.
 
94 
Ono  što je ukus – osećanje, koje ima  biološko-fizikalno predodređenje,  Ani  Bek upoređuje
 
sa šestim čulom u  percepciji lepog, a što  pojmovno takođe potiče  od  Diboa.  (B
ecq 
1994: 252)
 
95  
« Le  raisonnement  ne  doit  donc  intervenir  dans   le  jugement  que  nous   portons  sur  un 
poème ou  sur  un  tableau  en  général, que  pour  rendre raison   de  la  décision du  sentiment 
et  pour  expliquer quelles   fautes  l’empêchent  de  plaire   et  quels  sont  les  agréments qui  le 
rendent  capable  d’attacher. […]La  raison   ne  veut   point   qu’on   raisonne  sur  une  pareille 
question,  à  moins   qu’on  ne  raisonne pour  justifier  le  jugement  que  le  sentiment  a  porté. 
La décision de  la question n’est  point  du  ressort du  raisonnement. Il doit  se soumettre au 
jugement  que  le  sentiment  prononce.  C’est  le  juge  compétent  de  la  question.  »  (D
uBos 
1719: 324–325)
 

74
 
Nermin  Vučelj
 
 
 
 
Postoji  li jedan  dobar ukus,  i ako  postoji,  koji je to; u  čemu  se on  sasto- 
ji, i od  čega  zavisi;  ima  li pravila ili ne;  je li duh njegov  organ  ili je to  srce 
ili oba  – kroz  poznata pitanja  koja  su  obeležila  vek,  estetička razmatranja 
zapisuje Bate u Lepim veštinama svedenim na jedno isto načelo (Les Beaux-Arts 
réduits à un  même principe, 1746). U saznavanju i u  prosuđivanju čovek  se 
ne  vodi  za  kapricom niti  slučajem – tvrdi  Bate (B
atteux 
1746: 60–61): „sve  je 
uređeno nepromenljivim zakonima“ na osnovu kojih duh i srce sarađuju u 
ispoljavanju sklonosti ka  određenim  predmetima; svaka  sposobnost naše 
duše  ima  nužan cilj ka  kojem  se  kreće  kako  bi  bila  u  Poretku (Ordre). Red, 
ili  poredak,  na  kojem  se  zasniva  objektivnost ukusa,  prirodan je (naturel). 
Poredak je  Lepa Priroda (Belle Nature)  i  on  se  obraća   duhu  (esprit),  koji  se 
definiše  sposobnošću da  dosegne savršenstvo predmeta u njima  samima, tj. 
da  se spozna lepo i šire  – dobro (le Bon), koje obuhvata lepo, pri  čemu  je srce 
ono  koje doseže  dobro, a duh doseže  savršeno (Parfait), koje je sinonim lepog 
(1746: 87–88).
96 
Dvojac  srce – duh,  kojim  se  konstituiše  prirodan ukus  (goût 
naturel)  i  preko   kojeg  se  percipiraju  u  umetnosti  dobro i  lepo, nasuprot je 
inteligenciji,  koja  u  naučnoj  sferi  percipira  istinito:  „Inteligencija  razmatra 
ono  što  su  predmeti  u  sebi  samima,  prema  njihovoj   suštini,  bez  ikakvog 
odnosa sa nama“ – veli  Bate (1746: 56) – „Ukus,  naprotiv, istim  predmeti- 
ma  bavi  se samo  u  odnosu na  nas.“  I nastavlja: „Mogu onda  da  definišem 
inteligenciju: sposobnost  da  se  spozna istinito  i lažno  i da  se  među  njima 
napravi  razlika.    I  ukus:  sposobnost  da  se  oseti  lepo,  ružno,  osrednje  i  da 
se među njima  pouzdano  napravi razlika.
97
 
Bateovu   opoziciju   srce–duh  i  inteligencije  Ani  Bek  vidi   u  raspostra- 
njenijoj  distinkciji osećati – spoznati (1994: 342): osećati  označava operaciju 
ukusa, čas na  globalan način,  što  znači  da  osećanje  u igru  uvodi i duh i srce, 
čas samo  na  nivou  srca,  koje voli  dobro; saznanje je svetlost u  duši  kojom 
sagledavamo predmet,  dok  je osećanje naše  kretanje ka  predmetu. Oseća- 
nje je, u svakom slučaju,  siguran način  da  se dođe  do  pravila ukusa – tvrdi 
Bate – nije dovoljan samo  duh;  te zato:  „Ukus  je poznavanje pravila preko 
osećanja.“
98  
Ukus,  kao  kritičko-vrednosni  sud,  doprinosi  tome  da  se  usa- 
vrše  umetnosti;  umetnička  recepcija,  s  druge  strane,  doprinosi  tome  da 
se  ukus  razvija.  Tako  se  dolazi   do  idealnog modela za ukus,  a  to  je uzvišeni 
ideal (idéal supérieur), „neprikosnoveno pravilo u  odlučivanju“ (« la  règle 
souveraine & infaillible »)  – zaključuje Bate (1746: 116).
 
 
96   
Ani   Bek  smatra  da   Bate,  u   meri   u   kojoj  nastoji   da   definiše   lepo  kroz   zadovoljstvo, 
izjednačava lepo i dobro, a razdvaja ih od korisnog i istinitog, od korisnog – zato  što umetničko 
jeste  bezinteresno, a  od  istinitog  – zato  što  je ono  predmet nauke. (B
ecq 
1994: 340)
 
97  
« Je  puis   donc   définir   l’intelligence  : la  faculté   de  connaître  le  vrai  et  le  faux  et  de  les 
distinguer l’un  de  l’autre.  Et le goût  : la faculté  de  sentir  le bon,  le mauvais, le médiocre et 
de  les distinguer avec  certitude. » (B
atteux 
1746: 57)
 
98 
« Le goût  est  une  connaissance des  Règles  par  le sentiment. » (B
atteux 
1746:  97)
 

75
 
DiDro i estetika
 
 
 
 
2. U
kus u 
E
nciklopediji
 
 
Nasuprot  Bateovom poistovećivanju, bolje  reći  udruživanju, lepog i 
dobrog u  prosuđivanju  koje  se  zove   ukus,  a  koje  se  vrši  od  strane  duha  i 
srca, Monteskje ih  razlikuje, vezujući dobro za  korist i  ne  skrnaveći bezin- 
teresnost  lepog i  tvrdi   da  „kada  nalazimo  zadovoljstvo  da  vidimo neku 
stvar   od  koje  imamo  korist,   kažemo  da  je  ona  dobra;   kada  nalazimo  za- 
dovoljstvo da  je vidimo, a da  u to ne  umešamo prisutnu korist,  zovemo je 
lepom“.
99 
Za  Monteskjea, ukus  je svojstvo  uspešnosti ili prednosti (avantage) 
kojom  se  umešno  (avec finesse) i oštroumno  (avec promptitude)  otkriva  mera 
(mesure) zadovoljstva koje  svaka  stvar  može  da  priušti ljudima;  izvori  le- 
pog, dobrog i prijatnog u  nama  su,  „a  tu  tražiti  povode, znači  tražiti  uzroke 
zadovoljstva naše  duše“ (M
oNteSquieu 
1834).
 
Ani  Bek  smatra  da  stanovište koje  zauzima  Monteskje ne  daje  nika- 
kvu  posebnu  prednost  osećanju i  kad  ga  pominje,  on  to  uvek  čini  u  kar- 
tezijanskom  određenju.  „Prema  striktnom  kartezijanstvu  duša    je  ta  koja 
sudi,  a  ne  čula,  kao  što  je kod  Diboa“   – sažima  Ani  Bek  monteskjeovsko 
poimanje  ukusa  i  ponavlja:  „Osećanje    ne  uživa   nikakav  poseban  status, 
ono  se  neminovno  udružuje  s  percepcijama  duše,   u  svojstvu  afektivnog 
odjeka.“
100 
Ani  Bek potkrepljuje zaključak kraćim  navodom iz Monteskje- 
ovih  „Ogleda o ukusu“, koji ovde  neće  biti  prenet izdvojeno, već u sklopu 
pasusa  izabranog za  navođenje  u  ovoj  knjizi  kako  bi  se  neposredno pod- 
vuklo  Monteskjeovo gledište o ukusu:
 
 
Najopštija definicija  ukusa, ne  razmatrajući da  li je reč  o  dobrom ili  lošem 
ukusu, pravom ili ne, jeste da  je to ono  što nas  za neku  stvar  veže  osećanjem; 
što  ne  sprečava da  se  može  primeniti jednako na  intelektualne stvari,  u  či- 
jem  saznavanju se  pričinjava toliko  zadovoljstva duši,  jedinom blaženstvu 
koje  neki  filozofi  mogu   razumeti. Duša  spoznaje preko   svojih  ideja  i preko 
svojih  osećanja;  jer,  mada  ideju  suprotstavljamo  osećanju,    ipak,  kada   duša 
vidi  jednu  stvar,  ona  je oseti,  i nema  tih  stvari  toliko  intelektualnih koje  ona 
ne  vidi,  ili za  koje ne  veruje  da  ih  vidi,  i prema tome,  koje ne  oseća.
101
 
 
99   
« […]  lorsque  nous   trouvons  du   plaisir   à  voir  une   chose  avec  une   utilité   pour  nous, 
nous  disons qu’elle  est  bonne  ; lorsque nous  trouvons du  plaisir  à la voir  sans  que  nous  y 
démêlions une  utilité  présente, nous  l’appelons belle. »  (M
onteSquieu 
1834)
 
 
100  
« Selon  un  strict  cartésianisme,  c’est  l’âme  qui  juge  et  non  les  sens  comme  chez  Dubos. 
[…] Le sentiment ne jouit  d’aucun statut spécial,  il accompagne forcément les perceptions 
de  l’âme,  à titre  de  retentissement affectif. »  (B
ecq 
1994: 345)
 
 
101 « La définition la  plus  générale du  goût,  sans  considérer s'il  est  bon  ou  mauvais, juste 
ou  non,  est  ce  qui  nous   attache  à  une  chose  par  le  sentiment  ; ce  qui  n'empêche pas  qu'il 
ne  puisse   s'appliquer  aux  choses  intellectuelles,  dont   la  connaissance  fait  tant   de  plaisir 
à  l'âme   qu'elle   était   la  seule   félicité   que   de   certains  philosophes  pussent  comprendre. 
L'âme  connaît  par  ses  idées  et  par  ses  sentiments ; car,  quoique nous  opposions l'idée  au 
sentiment, cependant  lorsqu'elle voit  une  chose  elle  la  sent  ; et  il n'y  a  point  de  choses  si
 

76
 
Nermin  Vučelj
 
 
 
 
Monteskjeovi  „Ogledi  o  ukusu“  objavljeni    su  dve    godine  posle 
autorove  smrti   u  Didroovoj  i  D’Alamberovoj  Enciklopediji (1757)  kao  sa- 
stavni  deo  opsežnog članka  „Ukus“  (“Goût“) na  jedanaest strana  s četiri 
potpisnika:  D’Alamber, Didro,   Volter,   Monteskje, prema  redosledu  koji 
preuzimamo  iz  digitalne  verzije  Enciklopedije, čije je elektronsko internet 
izdanje    priredio  Univerzitet  u  Čikagu.
102 
Francuska  profesorka  Veronik 
Le Ri (Le Ru)  na  Univezitetu u  Remu,  međutim, u  svom  osvrtu (“La  mét- 
hode   des  éléments  de  D’Alembert  dans   l’Encyclopédie“, 1996) na  pome- 
nuti  enciklopedijski članak  ne  ubraja  Didroa među  četiri  autora, već Luja 
de  Žokura  (Jaucourt): uvodni  deo  članka  je Žokurov i razmatra  fiziološki 
aspekt  ukusa,  sledi  Volterova  koncepcija bliska  D’Alamberovim  „Razmi- 
šljanjima  o upotrebi i zloupotrebi filozofije  u  pitanjima ukusa“ (“Réflexi- 
ons  sur  l’usage   et  l’abus  de  la  philosophie  dans   les  matières  du  goût“), 
kojima  se  i završava članak,  dok  središnji deo  zauzima  Monteskjeov ne- 
dovršeni ,,Ogled  o ukusu u stvarima prirode i umetnosti“.
103
 
Volterov   doprinos u  enciklopedijskom  članku   o  ukusu  u  tome  je što 
je on  razdvojio intelektualni  ukus,  kao  objektivno prosuđivanje  o  umetnič- 
kom  delu,   od  čulnog  ukusa,  kao  fiziološke   reakcije  individualnog  dopa- 
danja.  O  ukusima se  ne  raspravlja samo  kada  je reč  o  čulnom  ukusu  (goût 
sensuel),  jer  se  ne  mogu   ispraviti  nedostaci  organa  koji  reaguju  na  miris 
i ukus   hrane – smatra Volter  (V
oltaire  
1757) – dok  u  umetnostima  koje
 
 
intellectuelles qu'elle  ne  voie  ou  qu'elle  ne  croie  voir,  et  par  conséquent qu'elle  ne  sente.»
 
(M
oNteSquieu 
1834)
 
 
102   
Digitalna  verzija   Didroove  i  Dalamberove  Enicklopedije deo   je  programa  Američko- 
francuskog  istraživačkog  projekta  blaga  francuskog  jezika  (ARTFL  –  The  Project  for 
American  and   French   Research   on   the   Treasury  of  the   French   Language),  na   kojem 
sarađuju  Univerzitet  u  Čikagu  (University  of  Chicago)    i  Laboratorija  za  analizu  i 
informatičku obradu  francuskog jezika  (ATILF – Analyse et  Traitement Informatique de 
la Langue Française) Nacionalnog centra  za  naučno istraživanje (CNRS  – Centre  National 
de  la  Recherche  Scientifique). Program  obuhvata  i digitalne rečnike  francuskog jezika  od
 
17.  do  20.  veka   (Dictionnaires  d’autrefois)  i  Belov  Dictionnaire  historique  et  critique  (The 
Pierre   Bayle  Project).  Usluge   u  slobodnom  pristupu  dostupne  su  na  internetu: