Didro I estetika

humanities.uchicago.edu/orgs/ARTFL/>.
 
103  
Vitez  Luj  de  Žokur,   hugenot  iz  Ženeve,   sa  stečenim  lekarskim  zvanjem,  ali  koji  se  nije 
bavio    medicinskom  praksom,  poliglota  i  neumorni  saradnik  Enciklopedije  i  njen    drugi 
čovek,   nakon  što  je  projekat  napustio  Dalamber,  autor  je  oko  trećine   enciklopedijskih 
članaka.    (L
epape   
1991:  123–124)  Žak  Prust    beleži  da  je  Žokur,    a  ne  Didro,    bio  prvi 
izdavač Enicklopedije u  njenih   poslednjih  šest  godina,  da  je  Didro   u  pismu  svojoj  kćeri  
iz  1760.  napisao kako  u  poslednjih šest-sedam godina  Žokur  „radi    trinaest-četrnaest  sati 
dnevno“ na  redigovanju  enciklopedijskih  članaka  i  citira  Didroovu  pohvalu-posvetu  u 
uvodnoj
 
„Napomeni“  (“Avertissement“) za  osmi  tom:  „S obzirom na  to  da  je ovde  i jedan  učesnik 
kojeg  po  našoj  slobodi   imenujemo,  nastojmo  barem   da  mu   se  zahvalimo  dostojno: to  je 
gospodin vitez  de  Žokur.“ (« Mais  puisqu’il n’en est qu’un  seul  que  nous  ayons  la liberté  de 
nommer, tâchons du  moins  de  le remercier dignement : c’est M. le chevalier de  Jaucourt. ») 
(D
iderot 
1994: 437–438; P
rouSt 
1995: 133–134)
 

77
 
DiDro i estetika
 
 
 
 
poseduju  stvarne  lepote (les beautés réelles)  postoji  jedan dobar ukus  (un  bon 
goût),  koji  ih  razaznaje i jedan loš ukus  (un  mauvais goût),  koji  ih  ne  prime- 
ćuje i kako  nedostatak duha nudi samo  neki  ukus nakrivo (goût de travers), 
onda   o  ukusima  uopšte  ne  treba   raspravljati  s  hladnim  dušama  (des âmes 
froides) i s lažnim  duhovima  (des esprits faux),  jer  oni  i ne  poseduju bilo  ka- 
kav  ukus.
 
Volter   brani   objektivno  svojstvo   ukusa,  kao  vrednovanja  tvorevina 
umetnosti od  strane duha, a pojedinačnim i samovoljnim iskazima dopa- 
danja,  van  sfere  čisto  umetničkog, oduzima  pravo  da  se  nazovu ukusom  i 
imenuje ih  rečju  koja  podrazumeva ćudljivo  svojstvo  imenovane stvari,  a 
to  je fantazija (fantaisie) u  smislu  površnog dopadanja i promenljive  želje. 
Ukus  nije  obeležje  površne  publike  koja  se  povodi  za  novotarijama  što  se 
brzo  smenjuju,  već  on  „boravi  u  nekoliko dobrih  duhova  koji  ga  čuvaju 
daleko  od  mase“.
 
U    nastavku      enciklopedijskog    članka,    u    volterovskom  duhu 
D’Alamber ponavlja  da  ukus  nije  samovoljni  stav  o  dopadanju,  što  pri- 
znaju  podjednako i „oni  koji svode  ukus  na  osećanje  i oni  koji ga  žele  pri- 
siliti  na  rezonovanje“, te da  ukus  ne  obuhvata svojim  zamahom sve  lepote 
za  koje  je  jedno   umetničko  delo   kadro;   ima  „iznenađujućih  i  uzvišenih 
lepota“  koje  obuzimaju  jednako sve  duhove,  i  onih  koje  samo  senzibilne 
duše osećaju,  dok  ostalima izmiču,  a ove  druge lepote,  stvorene za  „mali 
broj  duhova“,  predmet  su  ukusa  i  ukus  se  –  ovde   D’Alamber  dolazi   na 
monteskijeovsko ishodište  –  može   definisati  kao  „dar   da  se  raspozna  u 
umetničkim delima ono  što  bi se dopalo senzibilnim dušama  i ono  što  bi 
im  zasmetalo“.
104
 
D’Alamber insistira na tome  da  je ukus zasnovan na nespornim načeli- 
ma (principes incontestables) koja se primenjuju u vrednovanju umetničkog 
dela,  a  kako  je izvor  našeg  zadovoljstva  „jedino   i u  potpunosti u  nama“, 
onda   u  nama   samima  i  treba  da  tražimo  „opšta  i  nepromenljiva pravila 
ukusa“ (« des  règles  générales & invariables de  goût»),  na  osnovu  kojih 
procenujemo  „sve  proizvode  talenta“  («  toutes  les  productions  du  talent 
»). Jedno  pesničko  delo  obraća   se  „mašti,   osećanju,   razumu“,  i  ne  može  
se  svesti    samo    na  „zadovoljstvo  misaonog  reda“  («  plaisir    d’opinion»); 
više  je  različitih  izvora    za  umetničko  zadovoljstvo,  a  filozofska    analiza 
sastoji se  u  umeću  da  se  odele  ti  izvori  kako  bi  se  utvrdilo koji  je od  njih 
povod kom  zadovoljstvu.
 
 
 
104  
Za  lepote   „koje  obuzimaju  jednako  sve  duhove“  Dalamber  kaže   da  ih  priroda  stvara 
bez  napora u  svim  epohama i svi  narodi o  njima  prosuđuju; za  lepote  „koje  osećaju  samo 
senzibilne  duše“  kaže  da  su  one  „samo    drugog  reda“  («  ne  sont  que  du  second  ordre  »),  
ali  da  one  zahtevaju  najviše    pronicljivosti  (sagacité)  da  bi  bile  proizvedene  i  najviše  
tananosti  (délicatesse)  da  bi  se  osetile.  Dalamber  ne  objašnjava  dalje  svoju  podelu,  niti  je 
potkrepljuje primerima. (V
oltaire 
1757)
 

78
 
Nermin  Vučelj
 
 
 
 
3. E
motivni i  racionalni  sudovi
 
 
U  razmatranju  ukusa  kao    estetskog  vrednovanja  umetničkog  dela 
D’Alamber nastoji  da  očuva  ravnotežu između osećanja i razuma ili, kako 
to  on  imenuje: između utiska (impression) i rasprave (discussion), tj. on  želi i 
da  zadovolji  filozofsku  racionalnost  u  razmatranju  umetničkih  dela  i  da 
očuva  vrednost emotivnog prosuđivanja. „Utisak je prirodni sudija  prvog 
trenutka,  rasprava  je to  u  trenutku koji  sledi“  – kaže  D’Alamber i  doda- 
je – „drugi  sudija   će  obično  potvrditi  odluke  koje  je doneo  prvi  sudija“. 
Međutim, kako  te  dve  sudije  neće  uvek  biti  u  saglasju   – retorski se  pita 
D’Alamber – nije li bolje držati se uvek  prve  odluke koju donosi osećanje? 
Autor  ceni  značaj   civilizacijskog  prosvećivanja  kojim   se  raspršuju  neke 
zablude  stečene   utiscima,  ali  on  istovremeno  prekoreva  filozofiju  da  kroz 
filter  svoje  racionalnosti nastoji  da  sagleda  umetničko  stvaranje: na  filozo- 
fima  je da  sagledaju mogućnosti i suoče  se s ograničenjima u  svojoj  nauci, 
a na  pesnicima je da  ukažu na  pogrešan pristup onih  koji tumače i proce- 
njuju  njihovo  stvaralaštvo.
 
Francuska teoretičarka Veronik  Le Ri (L
e  
R
u 
1996: 96), međutim, 
ne  vidi    u  enciklopedijskom  članku    „Ukus“  saglasje    četiri    autora,  već 
insi- stira   na   dvama  oprečnim  stanovištima:  nasuprot  Monteskjeu,  koji 
uzi-  ma  osećanje  za  načelo    ukusa,  u  čemu    mu    se  pridružuje  Didro,    na 
drugoj  strani    su  Volter  i  D’Alamber,  koji  nastoje  da  osećanje  dopune  
rasuđivanjem  (discernement).
105   
Stanovište  koje  zauzima  Le  Ri  suprotno 
je  zaključcima  istoričarke  estetike  Ani  Bek,  suprotno  je  i  uporednom 
čitanju  ogleda  Mon-  teskjea,  Voltera  i  D’Alambera,  kome  se  pristupilo  u 
studiji    Didro  i  estetika.  Duša  o  kojoj  govori    Monteskje  ima  ulogu 
objedinitelja racionalnog i emotiv- nog, što  korespondira  s  D’Alamberovim 
nastojanjem  da  održi    ravnotežu  utiska  (impression)  i  rasprave 
(discussion).
106
 
Pridavši  veliki   teorijski   značaj   D’Alamberovom  ogledu,  kojim   se 
završava  enciklopedijski članak  o  ukusu,  Veronik   Le  Ri zaključuje da  je 
D’Alamber, uprkos  nedostatku  sistematičnosti  kakva   odlikuje  nemač- 
kog  estetičara, svojim  nastojanjem da  pruži osnove  da  se utemelji  nauka o
 
 
 
105  
Ispravnije je reći  da  ima  tri  autora (Volter,  Monteskje i  D’Alamber) i zanemariti kratku 
uvodnu  napomenu kojom  Žokur praktično samo  najavljuje  tri  ogleda.  Teoretičarka Le Ri 
ne  pominje Žokura u  nastavku svog  ogleda,  već  preko  Dalambera polemiše s Didroom.
 
106 
Veronik  Le Ri kod  Dalambera čita kako  se sud ukusa zasniva na uzajamnom dopunjavanju 
osećanja i  poimanja i  smatra  da  autor  želi  da  sud  ukusa  oslobodi  preterane racionalizacije, 
na  šta  ukazuje  i  sam   naslov   ogleda   –  „Razmišljanja  o  upotrebi  i  zloupotrebi  filozofije  u 
pitanjima  ukusa“  (“Réflexions sur  l’usage  et  sur  l’abus  de  la  philosophie dans  les  matières 
de  goût“).
 
Za  razliku od  Veronik  Le Ri, u  ovoj  knjizi  se isti  zaključak primenjuje i na  Monteskjea, što 
čini, uostalom, i Ani  Bek, i u tome  je moja  tačka  razlaza s gledištem Veronik  Le Ri.
 

79
 
DiDro i estetika
 
 
 
 
ukusu,  najavio   kantovsko  gledište (perspective kantienne),  kojim  se  estetskom 
pridaje  intersubjektivno  obeležje.
107 
Ani  Bek  (1994: 351)  sažima raspravu 
o  ukusu  u  18.  veku   u  zaključak  da  ona  nije  napravila  odlučujući korak   u 
istoriji  moderne estetike,  zato  što  je bila  u  zamci  da  se opredeljuje između 
prijatnog i logičkog: jedni  su  prednost davali  osećanju i dospeli u  slepu  uli- 
cu,  a drugi su  pribegli osećanju samo  da  bi izgonili  opasno lucidan razum iz 
prosuđivanja  i tako  sačuvali autonomiju  pesničkog,  onog  što  oni  jasno  ose- 
ćaju,  ali što  ne  uspevaju da  teorijski  prevedu  drugačije nego  u  terminima 
logičke istine.
 
U  D’Alamberovim  Razmišljanjima  o  upotrebi  i  zloupotrebi  filozofije u 
pitanjima  ukusa,  kojima  se  završava  enciklopedijski članak  Ukus,  Veronik 
Le  Ri  (1996: 95–96)  vidi  autorovu  neposrednu  reakciju   na  Didroovo  su- 
bjektivističko određenje pojma  ukusa: u prepisci između Didroa i gđice  De 
la Šo (de  la Chaux)  povela  se rasprava o mogućnosti da  se zasnuje  teorija 
ukusa,  pri  čemu   je  gđica   De  la  Šo  branila  stav  da  se  lepo procenjuje  pre 
osećanjem (sentiment)  nego  duhom  (esprit) i  da  je umetnost  više  „potreba 
duše“  («  nécessité de  l’âme »),  nego  „predmet  analize“ (« objet  d’analyse 
»).  Da  je  to  i  Didroovo  stanovište,  Veronik    Le  Ri  potvrdu  nalazi    u 
Mislima  o tumačenju  prirode (Pensées sur  l’interprétation  de la nature,  1753) 
u  kojima se, u  odeljku  30, umetnički sud  pripisuje osećanju, a u  odeljku  57 
priznaje
 
„osnovanost  rasprave  o  ukusu“,  iz  čega  Le  Ri  zaključuje,  na 
Didroovu  šte-  tu:  „rasprava  o  ukusu  ima  onda    jedan  predmet,  ali  taj 
predmet  nije  i  pred-  met    hladnog  razuma,  analize    ili  rasuđivanja,  već 
jedino    predmet  oseća-  nja“  (L
e 
R
u 
1996:  93).  Le  Ri  istovremeno 
podržava  stanovište  D’Alambera,  koji  „na    kraju    članka    ’Ukus’,  dodaje  
svoja  ’Razmišljanja   o  ukusu’  i  tako koristi  priliku  da  protivureči  Didrou, 
insistirajući na  ulozi  koju  treba  da odigra analitički duh,  drukčije rečeno  
filozofski  duh,  u  pitanjima ukusa“ (1996: 93).
 
Ni  prethodni stav  Veronik  Le Ri neće  naći  istomišljenika u  piscu  ove 
studije.  Kontekst u koji francuska profesorka smešta  navode iz Didroovog 
dela  ne  odgovara tome  kako  je pomenuti filozofski  spis  ovde  shvaćen. Mi- 
sli o tumačenju prirode, pre  svega,  izlažu  Didroovu teoriju saznanja, koja po- 
čiva  na  eksperimentalnom metodu.
108  
Racionalnoj filozofiji, koja  spekulativno
 
 
107  
Veronik  Le Ri ponavlja, na  kraju  svog  osvrta,  da  je vrednost  enciklopedijskog članka  o 
ukusu  više  u  njegovoj  nameri  „da  ubedi“,  nego  „da  dokaže“,  te  da  se  njime  najavljuju dve 
glavne   teme   kantovske  analize:   univerzalnost  kao  osobina  osećanja  lepog, koja  proističe  iz 
njegove    intersubjektivnosti  i  poreklo  osećanja    lepog  u  „saglasju  sposobnosti“.  (L
e   
R
u 
1996:
 
97)
 
108  
Misli  o tumačenju  prirode napisane su  u  leto  1753. godine i objavljene,  bez  oznake mesta 
izdanja,  pod   naslovom  O  tumačenju  prirode, da  bi  u  drugom  izdanju,  iz  decembra  1753, 
ali  s godinom 1754. na  frontispisu knjige,  dobile  konačan naslov  Misli  o tumačenju  prirode 
(Pensées sur  l’interprétation de la nature).  Tekst  drugog  izdanja zastupljen je u  Versinijevoj 
kritičkoj    ediciji  (D
iderot   
1994:  559–600).  Didroov  filozofski    spis    Misli  o  tumačenju 
prirode
 

80
 
Nermin  Vučelj
 
 
 
 
izvodi   pojmovne  definicije,  Didro   suprotstavlja  eksperimentalnu filozofiju, 
koja  neprestano  dela  svim   raspoloživim  sredstvima:  poimanje ima  svoje 
predrasude, čula svoju  nesigurnost, pamćenje svoja  ograničenja, mašta svoj 
blesak,  organi svoja  nesavršenstva; a pojave  su  bezbrojne, uzroci  skriveni, 
oblici  možda prelazni, te čoveku  preostaje, uz  sve  te prepreke s kojima  se 
suočava  u  sebi  i  koje  mu  spolja  nameće priroda,  da  odgovori  ograniča- 
vajućom refleksijom i sporim iskustvenim delanjem (D
iderot 
1994: 568).
 
Eksperimentalna  filozofija  beskrajno  umnogostručuje    svoje    pokrete, 
neprestano  dela   i  traga   za  pojavama  koje  razum  koristi   da  bi  napravio 
analogije.   U  tom  kontekstu,  Didro   želi  da  afirmiše   sve  saznajne  moći  u 
subjektovom poimanju  objekta   i  ukazuje  da  se  kroz  iskustvo  utemeljuje 
sigurnost  intuitivnog  raspoznavanja  i  emotivnog  suđenja,  kao  što  vešte 
zanatlije  kroz   iskustvo  stiču   naviku  da   onda   intuitivno  mogu   brzo   da 
shvate i složenije  operacije  u  svom  poslu  i da  pristupe  umešno njihovom 
obavljanju,  a  sve  na  osnovu  prethodno  stečenog iskustva  na  nižoj  ravni, 
iskustva koje ih osposobljava za otvoreniji i svestraniji pristup  novom. To 
je osobina koja  je odlikovala i Sokrata:
 
 
On  je  sudio  o  ljudima  kao  što  ljudi  od  ukusa  sude   o  delima duha,  oseća- 
njem.  Ista  je stvar  i u  eskperimentalnoj  fizici  s instinktom naših  velikih  za- 
natlija.  Često  su  i izbliza  gledali  prirodu  u  njenim  operacijama, da  s  dosta 
preciznosti  naslućuju  tok  koji  bi  priroda  mogla   da  sledi  u  slučajevima  da 
ih  obuzme  želja  da  je  izazivaju  kroz   najčudnije  opite.   Tako  je  najvažnija 
usluga  koju  treba  da  učine  onima   koje  uvode  u  eksperimentalnu  filozofiju 
manje  da  ih  poduče  postupku  i  ishodu,  a  više  da  im  prenesu  duh   predvi- 
đanja  kojim  se, da  tako  kažemo, izdaleka nanjuše nepoznati postupci, nova 
iskustva, nepoznati ishodi.
109
 
 
Kako  je prethodno  pomenuto, a  u  vezi  s  osvrtom  Veronik  Le  Ri na 
enciklopedijski članak  Ukus, Didro  i gđica  de la Šo diskutovali su o prirodi 
suda ukusa. Didro  se obraća  pomenutoj dami  u „Dodatku Pismu  o gluvim 
i  nemim“  (“Additions  pour  servir   d’éclaircissement  à  quelques  endroits 
de  la Lettre  sur  les sourds et muets“, 1751) ukazujući na  neophodnost da
 
 
svojevrsna je „Rasprava  o  metodi“  u  18.  veku   posvećena mladim  ljudima  koji  žele  da  se 
bave   izučavanjem  prirodne filozofije i  u  kojoj  autor  zastupa  teze  da  priroda  nije  Bog,  da 
čovek  nije mašina i da  hipoteza nije činjenica.
 
 
109  
« Il [Socrate]  jugeait  des  hommes comme  les gens  de  goût  jugent  des  ouvrages d’esprit, 
par   sentiment.  Il  en  est  de  même   en  physique  expérimentale de  l’instinct   de  nos  grands 
manouvriers. Ils ont vu si souvent et de si près  la nature dans  ses opérations, qu’ils devinent 
avec  assez  de  précision le  cours  qu’elle  pourra  suivre   dans   les  cas  où  il  leur  prend  envie 
de  la  provoquer  par  les  essais  les  plus   bizarres.  Ainsi  le  service  le  plus   important  qu’ils 
aient  à rendre à ceux  qu’ils  initient à la  philosophie expérimentale, c’est bien  moins  de  les 
instruire du  procédé et  du  résultat, que  de  faire  passer  en  eux  cet  esprit  de  divination par 
lequel  on  subodore, pour ainsi  dire,  des  procédés inconnus, des  expériences  nouvelles,  des 
résultats ignorés. »  (D
iderot 
1994: 571)
 

81
 
DiDro i estetika
 
 
 
 
se napiše „jedna  istorijska  i filozofska  rasprava o ukusu“, ali sebe  ne  sma- 
tra  kadrim  da  prevaziđe  sve  teškoće   koje  se  nameću  u  toj  problematici, 
jer  one  zahtevaju  da  filozof,  da  bi  u  tome  uspeo,  „ima  više  genija  nego 
znanja“. Didro  se ograničava na to da  baci svoje ideje  na  papir, a „od  njih 
će biti  ono  što  može  biti“  (Di
derot 
2000: 58).
 
 
 
 
 
4. D
vanaest  izvora  razlika  u sudovima  ukusa
 
 
U razmatranju ukusa Didro  polazi,  kao  i po  pitanju lepog, od  opažanja 
odnosa:
 
 
Ukus  se  uopšteno sastoji  u  opažanju odnosa. Jedna  lepa  slika,  jedna  pesma, 
neka  lepa  muzika, dopadaju  nam  se  samo  preko   odnosa koje  u  njima  za- 
pažamo. Isti je slučaj  s jednim  lepim  prikazom kao  i s lepim  koncertom.
110
 
 
Međutim,  i  na  osnovu  filozofije saznanja  –  koja  je  za  Didroa  ekspe- 
rimentalna  fizika  i  iskustvena  logika,  i  na  osnovu  filozofije  stvaranja  –  a 
didroovska  estetika je  jednako iskustveno  zasnova,  opažanje je, suštinski 
se  tako  može  sažeti  opšta   misao  Filozofa,  određeno  biološkim faktorima  i 
uslovljeno  civilizacijskim okolnostima:  fiziološko-mentalnim  sklopom  (u 
koji spadaju čulno-receptivni i intelektualno-refleksivni kapaciteti), zatim 
društveno-kulturnim  kontekstom  (koji  podrazumeva  navike    i  potrebe 
nametnute  i  ukorenjene  posredstvom  obrazovanja,  političke  ideologije  i 
propisanog  folklornog  identiteta)  i  emotivno-psihološkim  profilom  (os- 
nova  mu  je u  rođenjem dobijenoj  fizikalno-biološkoj matrici,  koja  se dalje 
iskustveno iscrtava). Pomenuti faktori  uzrokuju razlike  u  opažanju, što  za 
sobom  povlači  i razlike  u  mišljenjima, tj. vrednosnim  sudovima, koje  pro- 
ističu  iz  različitosti  „opaženih  ili  unesenih  odnosa“  (« rapports  aperçus 
ou  introduits »). Popisom tih  razlika  Didro  okončava Raspravu o Lepom, a 
lista  od  dvanaest  pronađenih  razlika   u  ovoj  elaboraciji   je  podeljena  u  tri 
kolone,   u  skladu s  kritičkim sažetkom  didroovske  misli,  prema kojem  je 
saznanje  filozofsko-estetički uslovljeno, što  je dato  prethodno kroz  odred- 
nice  bioloških faktora i civilizacijskih okolnosti.
 
Lepo kao  „osobina objekta  je proizvod odnosa opaženih u objektu“, a 
kako  odnosi mogu  biti  prosti  i složeni,  onda:  „lepo koje proizlazi iz percep- 
cije jednog  jedinog   odnosa  obično  je manje  lepo  od  onoga   koje  proizlazi 
iz  percepcije  više  odnosa“  (D
Idro 
1962: 37;  D
iderot 
2000: 107)  –  stav  je 
koji  Didro    potkrepljuje  primerima:  lepa    slika  uzbuđuje  više  nego    jedna  
jedi-
 
110 
« Le goût  en général consiste  dans  la perception des rapports. Un beau  tableau, un poème, 
une  belle  musique qui  ne  nous  plaisent que  par  les rapports que  nous  y remarquons. Il en 
est  même  d’une  belle  vue  comme  d’un  beau  concert. »  (D
iderot 
2000: 58)
 

82
 
Nermin  Vučelj
 
 
 
 
na  boja,  jedan  muzički  komad  više  nego  jedan  ton,  zvezdano  nebo  više 
nego   jedna   nebesnoplava  zavesa.   Takvim   stanovištem  Didro   očigledno 
želi  da  potvrdi objektivnu zasnovanost osobine  predmeta, što  se imenuje 
pojmom  lepo, tj.  on  želi  da  dovede  u  direktnu  vezu   umetnički  doživljaj, 
izazvan  percepcijom odnosa  i  slojevitost  i  složenost  odnosa  koji  se  per- 
cipiraju   u  objektu,   čime  se  onda   uspostavlja  izvesna  zakonitost  estetske 
recepcije.  Pritom,  lepota se  ne  ceni  neminovno brojem  odnosa koji se me- 
đusobno  uspostavljaju u  nekom  objektu,  ona  ne  prati  progresiju odnosa: 
previše  odnosa čini  jednu   tvorevinu  prenatrpanom,  a  premalo  odnosa je 
čini  prostom. Gde  je onda   prava mera?  Nju  određuje duh,  a  širina  čove- 
kove   duhovnosti  uslovljena  je  i  njegovom  urođenom  prirodom;  ako  se 
vokabular  20.  veka   primeni  na  Didroa,  onda   bi  se  reklo:  prenatalno   ili 
genetski;  ali  čovekova  duhovnost  se  i  neguje   i  usmerava  i  kroz   uticaje: 
društveno-ideološkim  kontekstom  i  razvojno-edukativno.  U  ovoj  tački 
razmatranja Didro  zaključuje:
 
 
Evo  prvog izvora  razlike  u  sudovima. Ovde  počinju  prepirke. Svi se  slažu 
da  postoji  jedno  lepo, da  je  ono  rezultat  opaženih  odnosa:  ali  prema  tome 
koliko  imamo više  znanja,  iskustva, navike  da  sudimo, da  razmišljamo; da 
vidimo, koliko  imamo više  prirodne  širine  duha,  mi  za  jedan  predmet ka- 
žemo  da  je siromašan ili bogat,  zamršen ili pun,  štur  ili prenatrpan.“ (1962:
 
38)
111
 
 
Didro   dalje  veli  da  širina   duha  uslovljava broj  uočenih odnosa, što 
znači  da  nisu  svi  ljudi  podjednako  kadri   da  uoče  sve  moguće  odnose  ili 
iste  vrste   odnosa  koji  se  mogu   percipirati:  ,,Kakva   razlika   može   da  se 
stvori  u  našem mišljenju  o  lepoti jednog  predmeta ako  uočimo   sve  te  od- 
nose  ili  ako  od  njih  uočimo   samo  jedan  deo!  Evo  drugog izvora  razlika  u 
sudovima.“
112
 
Treći  izvor  razlika  u  sudovima, koji donose ljudi  o lepoti  predmeta, 
potiče  iz relativnosti ljudskog gledišta: ono  je uvek  uslovljeno i određeno 
u  odnosu  na  nešto.   Bića  posmatramo,  ne  samo   u  njima  samima,  već  i  u 
odnosu na  mesta  koja  zauzimaju u prirodi. U tom  smislu  postoje  i kriteriji 
za  fizičku  lepotu  muškarca  koji  su  posve   drugačiji, nego  kriteriji  za  fizič- 
ku  lepotu  žene:  malena žena  može  biti  lepa,  ali  se  malenom muškarcu  to 
svojstvo  ne  pripisuje, već  se  od  njega  zahteva posebna fizička  pojavnost
 
 
111 
« Première source  de  diversité dans  les jugements. Ici commence les contestations. Tous 
conviennent qu’il  y  a  un