Нотам umurov adabiyotshunoslik


Download 20.6 Kb.

bet18/28
Sana09.02.2017
Hajmi20.6 Kb.
1   ...   14   15   16   17   18   19   20   21   ...   28

(yunon.  litotes  —  oddiy,  kichik)  — tafrit  (ar.  mo‘tadildan pastki 
holat)  mubolag'aning teskarisi bo'lib,  badiiy asardagi  biror predmetni,  ho- 
disani,  detalni  bir  necha  barobar  kichraytirib  tasvirlash  san’atidir.  Narsa, 
hodisa qanchalik kichraytirib, zaiflashtirib, kuchsizlantirib tasvirlansa,  unga 
nisbatan  tasvirlanayotgan  narsa,  hodisa  ulkan  va  ulug'vor  ko'rinadi.  Shu 
sababga ko‘ra,  ko'pincha,  litota mubolag'a bilan birga ishlatiladi.
Xorazmiyning ushbu baytiga diqqat  qilaylik:
Bo‘ying sarvu sanubardek, 
beling qil,
Vafo qilgan kishilarga  vafo  qil.
Baytda yoming qaddi-qomatini tasvirlar ekan bo'ychanligini, bo'yining 
tikligini  — xushqadligini  (qarag'ayga)  o'xshatib bo'rttirish  maqsadida belini 
judayam ingichka qilib kichraytirmoqda.
O 'xshatish  —  tashbeh 
(ar.  o'xshatish)  muayyan  bir  predmet,  hodisani 
aniq tasawur qilish  uchun  uni  boshqa tanish  bo'lgan  predmet,  hodisalarga 
solishtirishdir.  O'xshatishlar  «dek»,  «day»,  «larcha»,  «o'xshash»,  «xuddi»,

«simon», «deganda», «tahlit»,  «yang'lig'», «misli», «go‘yo» kabi qo‘shimchalar, 
leksik vositalar, ko‘makchilar yordamida yaraladi.
La ’li labing qandu  asal,  qildi tamannosi kasal,
Kom  olmaganda filmasal,  men mubtalo  qayga boray
Muqimiyning  ushbu  baytida  ma’shuqa  labi  ham  la’lga,  ham  qandga, 
ham asalga  «tashbihi jam’» qilinyapti.
Oy deganda yuzi bor,
Kun deganda ko zi bor...
Qaldirg‘och qoshlaridan,
To1 lib qarashlaridan 
H ayot sochilar edi,
Gullar ochilar edi.
Bu parchada H.Olimjon Oygulning yuzini oyga,  ko‘zini kunga, qoshini 
qaldirg'ochga,  qarashlarini  gul  ochilishiga  o‘xshatib,  uning  go‘zalligini 
ta’kidlaydi va Oygul qiyofasini jonlantiradi.
O'xshatish  mukammal  bo'lishi  uchun  unda  to'rt  unsur qatnashishi  lo­
zim:  1.  Birlamchi  (o'xshatilmoqchi  bo‘lgan)  predmet  (sharob  to4a piyola)\
2.  Ikkilamchi  (o'xshatilayotgan)  predmet  (go'yo  bahorgi  lola)\  3. 
O'xshatilmoqchi  va  o'xshatilayotgan  predmetlaming  o'xshashlik  alomati 
(botayotgan  кип  kabi,  go‘yo  qizlaming  labi  —  qizil  rang);  4.  O'xshatish 
qo'shimchasi  yoki  ko'makchisi  (kabi,  go'yo):
Qo'limdagi sharob to'la piyola,
Qip-qizildir go'у  о bahorgi lola.
Qip-qizildir botayotgan kun kabi,
Qip-qizildir go'yo qizlarning labi.
(H. Olimjon)
O'xshatishlaming  hamma  vaqt  mukammal  bo'lishligini  talab  etish 
noo'rin, chunki bu vosita ham asar g'oyasining talabiga binoan turli-tuman 
(to'liq, to'liqsiz, vositasiz, sodda, murakkab, tarkibli, ketma-ket darajali va h.) 
bo'ladi.
San’atkor  hech  vaqt  an’anaviy  o'xshatishlarga  (tishni  durga,  qomatni 
sarvu sanobaiga, yuzni oyga, ma’shuqani gulga, oshiqni bulbulga va h.) ruju 
qo'ymasligi,  bosh  fazilat  deb yangi,  original  o'xshatishlar yaratishni bilishi 
ma’qul.
Darvoqe, Zulfiya bilan bo'lgan muloqotlaming birida shoiradan so'rashadi:

— 
Suhbatimiz she’riyat haqida bo‘layotgani uchun Geynening birgapini 
esladim:  «Ayolni  ilk bor gulga  o ‘xshatgan  odam  buyuk  shoir bo‘lgan.  Uni 
ikkinchi  martaba  gulga  qiyoslagan  shoir  esa  oddiy  laqma  xolos».  Sizning- 
cha,  shoir haqmi?
Shoira  bu  savolga:  «Yuz  foiz.  Chunki  taqlid  she’riyatning  dushmani. 
Undan  qochish  kerak,  deyishadi  ba’zan.  Yo‘q,  uni  butunlay yo'qotish  ke­
rak»',  —  deya qat’iy va asosli javobni beradi.
Demak,  Zulfiya  aytgandek  san’atkor vujudini  tug‘yonga  solib:  «Bugun 
aytmasang,  halok qilaman»  — deb hayqirib turgan fikrni, g‘oyani  ifodalash 
uchun  har gal qo‘liga qalam olganda,  ana shu g‘oya badiiy vositalami  ham 
yetaklab  kelaveradi.  So‘z  ham,  badiiy-tasviriy vosita  ham  o‘sha  fikrlarning 
yashash  tarzi  ekan,  shoir so‘z  tanlashda xatoga yo‘l  qo‘ymasligi  lozim,  aks 
holda fikr xato bo‘ladi.
Sifatlash 
— tasvir etilayotgan  inson,  predmet,  narsa,  hodisaning  muhim 
belgisi (xislati, xususiyati, o‘ziga xosligi)ni ko‘rsatuvchi (izohlovchi, xarakter- 
lovchi, ajratuvchi) so‘z bo‘lib, u aniqlanmishga sifatlovchi belgisini ko‘chiradi:
Xalqim  deb 
yugurar hovuchlab jonin,
Xalqiga 
bag‘ ish lar shavkatin-shonin.
Lekin shu 
chopishda keta-ketguncha,
Tozalab  boradi xalqning hamyonin.
Abdulla Oripovning ushbu to'rtligida xalqni bahona qilib jonini hovuch­
lab,  tinimsiz yuguruvchi, go‘yo unga shavkatu shonini bag‘ishlovchi odam­
lar  tipi  umumlashtirilganki,  ularning  bosh  xislati  xalqning  hamyonini 
o ‘pirishdir.  Bu  mazmun  sifatlash  san’ati  orqali  obrazlilik  va  emotsionallik 
kasb  etgani  uchun,  bunday  yulg'uchlar  qiyofasini  aniq  va  yaqqol  ko‘z 
o ‘ngingizga keltirasiz.
Badiiy — tasviriy vositalaming  son-sanog‘iga  yetish  qiyin.  Uning  meta­
fora,  metonimiya,  allegoriya,  simvol,  sinekdoxa,  istiora,  perefraza,  ironiya 
kabi san’atlaridan tashqari, mumtoz adabiyotimizda uning yuzlab ko‘rinishlari 
ham  bor:  tashbih,  iyhom,  tanosib,  tazod,  talmih,  tazmin,  husni  ta ’lil,  irsoli 
masal,  tajnis,  tamsil,  laff va  nashr,  tardu  aks,  taqsim,  tafriq  kabi.
Ularga Vahob Rahmonovning «She’riy san’atlar» (1962), «She’r san’atlari» 
(Toshkent,  2001),  Atoulloh  Husayniyning  «Badoy’u-s-  sanoyi’»  (Toshkent, 
1981), Shayx Ahmad Taroziyning «Fununu-l-balog‘a» (Toshkent,  1996), Anvar
1  Zulfiya.  Asarlar.  Uch  jildlik.  Uchinchi  jild.  Kamalak,  Т.:  G‘afur  G ‘ulom  nomidagi 
Adabiyot  va  san’an  nashriyoti,  1986,  173-bet.

Hojiahmedovning  «Mumtoz  badiiyat  malohati»  (Toshkent,  1999),  «She’r 
san’atlarini bilasizmi?» (Toshkent, 2001), To‘xta Boboyevning «Adabiyotshu­
noslik asoslari» (Toshkent, 2002) kitoblari qo‘l keladi.  Bu tadqiqotlarda she’riy 
san’atlarga oid dastlabki nazariy ma’lumotlar umumlashtirilgan.
Qadimda  bu  soha  arablarda  «Balog‘at  ilmi»,  fors-tojiklarda  «Ilmi  sa- 
noyi’»  va bizda  «San’at  ilmi»  deb yuritilgan.  Bu  ilm,  asosan,  uch  qismdan 
tashkil topgan:
A.  Lafziy  san’atlar
So‘zlarning tovush jihati bilan bogiiq barcha she’riy san’atlami o‘z ichi- 
ga olgan soha lafziy san’atlar deb yuritilgan.  Uning Tardi aks,Tasdir, Takrir, 
Tadrij, Tajziya, Tashtir, Tasbe, Tarse’, Tadvir,  Ishtiqoq,  Raddi matla’,  Mu- 
karrar, Aks,  Saj’,  Qaytariq,  Muvozina,  Muzoraa,  Iltizom,  Nido,  Radif,  Ho- 
jib  kabi  ko‘rinishlari  bo'lib,  «Lafziy go'zalliklarning asosi  uldirkim,  alfozki 
ma’nog‘a tobe’ qilg‘aylar» (Atoulloh Husayniy), ya’ni shakliy bamolik maz­
mun go‘zalligining voqe bo‘lishiga xizmat qiladilar.
Tajnis 
(ar.  o'xshash  bo‘tmoq)  deb,  yozilishi bir xil ammo  ma’nolari  har 
xil  bo‘lgan  -  jinsdosh  so‘zlarining baytda  ikki yoki  undan ortiqroq takror- 
lanishiga aytiladi.
Qo‘lingdan  kelgancha chiqar yaxshi of,
Yaxshilik qil,  bolam yomonlikni  ot.
Nasihati yod qilib  ol, yolg'izim,
Yolg'iz yursa,  chang chiqar mas,  yaxshi ot.
Ushbu  tuyuqning birinchi  misrasidagi  «ot»  so‘zi  «shuhrat,  yaxshi  nom» 
ma’nosida,  ikkinchi  misrasidagi  «ot»  so‘zi  «tashla,  voz  kech,  uloqtir» 
ma’nolarida,  to‘rtinchi  misradagi  «ot»  so‘zi  «hayvon  —  ot»  ma’nosida 
qo‘llanilgan.
Ushbu  misoldagidek, jinsdosh  so‘zlar talaffuz jihatidan  to‘liq bir-biriga 
muvofiq  bo‘lsalar  («ot»,  «ot»,  «ot»  kabi)  Tajnisi  tom  (mutloq  tajnis),  harf 
tartibi bir xil, lekin biri yozuvda ajralib tursa («Otoyim»,  «ot oyim») bo‘lsalar 
Tajnisi  mafruq  (ajratilgan tajnis) deb yuritiladi.  Bundan tashqari uning mu- 
rakkab tajnis, tajnisi zoyid, tajnisi xat, tajnisi  noqis,  mukarrar tajnis,  mutar- 
raf tajnis,  tajnisi aks,  tajnisi  muzayyal  ko'rinishlari  ham  mavjud.
M ulamma’ 
(ar. yarqiroq, yarqiratilgan)  she’mi,  atayin,  ikki yoki undan 
ortiqroq til  so‘zlari  asosida  yaratish san’atidir.  Ba’zida  u  «talmi’»  deb  ham 
yuritilgan.  Ikki tilda yozilgan mulamma’  «shiru shakar», uch tilda ifodalan- 
gan  mualamma’  «shahdu shakar»  deb yuritilgan.

Xiroming ajibu jamoling bade’,
Kaloming balig'u maqoming rafe’.
Uzoringga  bermish xating j&shish 
Tarovat,  chu rayhon fasli rabe’...
Sidqiy Xondayliqiyga mansub ushbu g‘azalda «bade’,  rafe’,  rabe’»  kabi 
so‘zlaming  arab  tilidan  olinganini,  mulamma’  qofiya  turini  yaratganini 
ko‘ramiz.
Hamid Olimjonning do‘sti G'afur G ‘ulomga yozgan ushbu xatida ham 
mulamma’  san’atining  voqe  bo'lishini,  uning  kulguli  «shirador»ligini  va 
dilbarligini anglaymiz:
Gafuro,  Gafuro,  ishlar qalay 
Sen  emasmi A ’zam Ayubga m alayl
Soatyettida Registon 
prixodi 
Senga m a’qulgaplar bir talay!
Tardi  aks 
(ar.  teskari  qilib  takrorlash)  —  she’ming  birinchi  misrasida 
keltirilgan ikki so‘z yoki  so‘z birikmalarini keyingi  misrada o‘mini  almash- 
tirib takrorlashdan iborat san’atdir.
Ko‘pgulga  bo'ldi ajoyib 
balo  qaro  soching,
Shikasta ko‘ngluma 
qaro balo soching.
Boburning  ushbu  «Baytining birinchi  misrasidagi  «balo»  so‘zi  mustaqil 
holda «ofat»  ma’nosini,  «qaro» so‘zi esa sochning sifatini ifodalagan bo‘lsa, 
ikkinchi misradagi bu ikki so‘zning o ‘mi almashtirilishi natijasida,  ularning 
mazmuni ham o'zgarib,  «qaro» so'zi «balo» so‘zining sifatlovchisiga aylanib, 
bu so‘zning ma’nosini yanada kuchaytirgan, har ikki so'z qofiyadosh bo'lganligi 
sababli  takror zulqofiyatayn san’atini  hosil  qilgan»  (A.Hojiahmedov,  «She’r 
san’atlarini  bilasizmi?»,  19-bet).
T akrir 
(arabcha;  takrorlash) san’ati — muayyan she’rda u yoki bu so'zni 
takror qo'llashdir.  So'zni takrorlashdan maqsad,  o'sha so'zning ma’nosini, 
tub mohiyatini ta’kidlash,  unga o'quvchi diqqatini tortishdir.
«Layli,  Layli! — debon  chekib  un 
El deb:  «Majnundir,  ushbu Majnun»
Alisher  Navoiyning  «Layli  va  Majnun»  dostonidan  keltirilgan  ushbu 
baytda «Layli» va «Majnun» so'zlari ikki marta takrorlangan.  Birinchi so'zning

takrori  Majnunning oshiqligini  ta’kid  etsa,  ikkinchi  so'zda  el  nazdida  ishq 
yo‘lidagi Majnunning haqiqatda majnunligi ta’kidlanayapti.
M u k a r r a r  
(arabcha;  takror-takror;  q a yta-qayta)  sa n ’atida, 
V.Rahmonovning  yozishicha,  shoir  baytda  takror-takror  bo'luvchi  so'zni 
ishlatadi.  Takrirdan  farqli  ravishda  mukarrar so'zlar orasiga  defis  qo'yiladi 
va takror so'zning ikkinchisi nutqdagi «xo'p, juda,  rosa» kabi kuchaytiruvchi 
so'z vazifasini bajaradi.
(Jtarsen 
o‘ynay-o‘ynay men gadoyi xasta yo‘l  uzra,
Qolurmen  bir qiyo  boqmoq  uchun  yolbora  -  yolbora
(Alisher Navoiy)
Muvozina 
(arabcha;  tengdoshlik)  san’atida  birinchi  misradagi  so'zlar 
ikkinchi misradagi so'zlar bilan vazn jihatidan ham, talaffuz psihatidan ham 
teng bo'ladi.  Muvozinada «parallel so'zlar miqdori teng, so'zlar hijolari teng, 
o'qishdagi parallel misralarga sarflanadigan vaqt ham tengdir.  Demak,  shoir 
baytni shunday tuzadiki, birinchi misrada nechta ritmik to'xtam va pauzalar 
bo'lsa, ikkinchi misrada ham aynan o'sha holat takrorlanadi» (V.Rahmonov):
Layli ishqin  tanimda jon  qil,
Layli shavqin  rangimda  qon  qil.
(Alisher Navoiy)
Bundan ayonlashadiki, barcha so'zlaming bu xil muvofiqligi bayt ohangini 
yoqimli  qiladi,  mazmun  mavjini qalb  to'liq his etadi.
M usoviyat  tarafayn 
(ar.  taraflarning  tengligi)da  misralar  odatdagi 
o'qilishidan  tashqari,  yuqoridan  pastga  qarab  ham  o'qiladi  va  o'sha  mis- 
ralaming  o'zi  kelib  chiqadi.  Ogahiy  ijodida buni ko'rish  mumkin:

/
J
J
*
/ .
<9
xa/u
/7МУ0/7'
2
J t/z/
gu/foer/
J .
4
£////70/7'

В.  Ma’naviy  san’atlar
So'zning ma’nosi bilan bog'liq she’riy san’atlar jamini ma’naviy san’atlar 
deb  yuritiladi.  Uning  iyhom,  ittifoq,  tadbix,  faxriya,  taqsir,  irsoli  masal, 
tashxis,  intoq,  tazod,  husni  ta’lil,  iltifot,  talmix,  ruju’,  tazmin,  muqobala, 
ta’riz,  tanosib,  tajnis,  laf va nashr kabi o'nlab ko'rinishlari  mavjud.
Iyhom (ar. shubhaga solish,  chalg‘itish) — «Ihom» — shubhaga tushirish- 
dir  (Vohid  Tabriziy),  ya’ni  bir baytda  ikki  xil  (biri  ochiq,  ikkinchisi  sirli- 
roq) ma’noni ifodalash san’atidir.
Lading bag‘rimni qon  qildi,  ko‘zimdin  qon  ravon  qildi,
Nega  holim yomon  qildi  — men  andin  bir so‘rorim  bor.
Zahiriddin  Boburning  g'azalidagi  bu  baytda  «so'rorim»  so'zi  iyhom 
san’atini voqe qilayapti: Yoming labiga ishtiyoqlik oshiqning bag'rini «qon» 
qildi,  ko'zini  qizartirib  yubordi,  holini  yomon  qildi,  undan  bir so'rishgina 
bu  azoblardan  qutqarishi  mumkin  degan  mazmun  ifoda  qilingan.  Garchi 
birinchi qarashda kitobxon «so'ramoqchiman» degan yuzadagi ma’noni ilg'asa- 
da,  «so'rmoqchiman»  tushunchasini  anglagach,  shubhasi  tarqaladi.  Lekin 
bu holatni ochiq-oydin ifodalamasdan, anglaydigan darajada sirli va pardali 
qilib tasvirlash  — qalbni  hayajonga soladi.
Tazod  (ar.  qarshilantirish,  zid)  san’atida  shoir she’rida  qarama-qarshi, 
bir-biriga zid ma’noli so'zlami qo'llaydi.  «Tazod yuzakiroq qaraganda anti- 
teza  usliga  ham  o'xshaydi  —  ularning  har  ikkalasida  ham  bir-biriga  zid 
tushunchalar yuzlashtiriladi,  ayni choqda,  ularning bir-biridan farqli jihat- 
lari ham bor. Antitezada to'qnashuvchi bir-biriga zid  narsalar ikki  mustaqil 
manbadan kelib chiqsa, tazoddagi to'qnashuvchi bir-biriga zid narsalaming 
kelib chiqish  manbai  yagona:  bir narsa ham yaxshilikning,  ham yomonlik- 
ning  kelib  chiqishini  o'z  ichiga  qamrab  oladi»  (To'xta  Boboyev.  Adabiyot­
shunoslik  asoslari,  381-bet).
E,  Masihodam  begim,  bir dam  ila bergil shifo,
Sheva  birla  ko‘zlaring jonimni bemor ayladi.
(Yorning  (Masiho — Iso) dami  (og'zi)  ko'ziga qarama-qarshi  qo'yilgan: 
ko'zi  bemor  qiladi,  dami  —  nafasi  shifo  beradi.  Ayni  zamonda  ko'z  bilan 
og'iz bir-biriga bog'liq  va  ikkalasi  ham  yomikidir).
Ko'rinadiki, tazodda zid qo'yilgan ikki tomon (obraz, predmet) qiyosla- 
nadi,  ayni zamonda,  uzviy ravishda bir-biriga mustahkam bog'lanib keladi.

Tazmin  (ar.  bir narsani  ikkinchi  bir narsa  orasiga  qo'ymoq)da  san’atkor 
yaratilayotgan asariga boshqa biror shoirning kuchli ta’sir qilgan  misra yoki 
misralarini  o ‘zgartirishsiz  kiritadi,  faqat  buning  sharti  bor:  yaratilayotgan 
asardagi  bosh  g‘oyaga  mos  boMishi,  uning  mohiyatini  chuqurroq  va 
ta’sirchanroq ochishi  lozim. Jumladan,  Mashrab o'zining
Sensan  sevarim,  xoh  inott,  xoh  inonma,
Qondur jigarim  xoh  inott,  xoh  inonma 
G‘am shomi firoqingda kabob etti falakni,
Ohi saharim,  xoh  inon,  xoh  inonma.
tarzida boshlanuvchi g'azalida  Lutfiyning mashhur
Sensan sevarim,  xoh  inon,  xoh  inonma,
Qondur jigarim  xoh  inon,  xoh  inonma
baytini aynan  keltiradi.
Zulfiya ham « 0 ‘rik gullaganda» she’rida
«Terazamning oldida  bir  tup,
(У пк oppoq bo'lib gulladi...»
Gulni ко'rib  ishqparast qalbim,
Ming aytilgan darddan kuyladi,
deb  yozar  ekan,  sevimli  yori  Hamid  Olimjonning  shu  nomdagi  she’rining 
birinchi  ikki  misrasini  aynan  keltiradi.  Uning  she’rini  eslatish,  xotirlash 
orqali  uni  qumsaganini,  unga  mushtoqligini  hayajon-la  kuylaydi.  Hamma 
yerda  uning  izlarini,  ko'zlarini,  qo‘shig‘ini  ko‘radi,  hijron  harorat  beradi, 
sevgisining kuchi ortadi...
Bunchalik mashhur misra va baytlar shoirlaming asarlarida takrorlanishi 
ayb  sanalmaydi,  balki  uning  asosida  ustoz  shoirlarga  hurmat  yotadi,  ular­
ning  mahoratlariga qoyil  qolishlikni  bildiradi.
Tadrij  (ar.  ketma-ket,  peshma-pesh)  san’atida  tasvirga  oiingan  obyekt 
darajama-daraja rivojlantirib boriladi; bu rivojlanish jarayoni o'xshatish vositasi 
bilan ketma-ket o'sib boradi.
Hamid  Olimjonning:
Na bo'lg'ay bir nafas men  ham yanog'ing uzra xol bo'ham, 
Labing yaprog'idan  tomgan  ki go'yo  qatra  bol bo'lsam
Matla’li g'azali ham tadrijga asoslangandir.
Shoir mavzu va obrazni  asta-sekin rivojlantirib, takomillashtirib boradi:

Bo'tog'ingga  qo'nib,  bulbul kabi xonish  qilib  tunlar,
0 ‘pib g ‘unchangni ochmoqlikka tong chog‘i shamol bo'Isam.
Bu  misralardan  so‘ng,  yana  rivojlantirish,  yana  ko‘tarinki  tasvirlash 
mumkin emasday tuyuladi.  Lekin  Hamid Olimjonning mohirligi shundaki, 
markaziy g‘oya-yorga fidoyilikning takomilini davom ettiradi, oldingi bayt- 
lardagi fikr, hissiyot oqimini yanada balandroq pog‘onaga olib chiqadi; yoming 
bo'yini  (hidini)  tarqatib,  olamni  o ‘zini  bilmaydigan  darajada  mast  holga 
keltirib,  so‘ng bu holatga o‘zi lol qolishini,  yor bilan yolg‘iz qolganda hatto 
xayolga aylanishga rozi ekanligini kuylaydiki, fidoiylikning bunchalik kuchli, 
bunchalik go‘zal ifodasidan,  shoiming san’atidan kishi hayratga keladi:
Bo'yingni tarqatib olamni qilsam  mastu  mustag'riq,
0 ‘zimning san’atimga so‘ng o‘zim hayratda lol bo'Isam.
Sening birla  qolib  bu  mastu  lol olamda  men yolg'iz,
Cfzimni ham  topolmay,  mayliga,  oxir xayol bo‘lsam.
Hamid Olimjon bundan keyingi baytlarda tadrij bilan bir qatorda tazod- 
ni qo‘llaydi. «Gul»ga «duvol», «malomat birla bo‘hton»ga «qamal», «visol»ga 
«uvol» qarama-qarshi qo‘yiladi. Va bu usul oshiq qalb dialektikasining ichki 
mohiyatini to'Iasincha ochib berishga erishadi.
Agar bog ingda gul bo'lmoq  mening-chun  noravo  bo  isa,
Kiming bor roziman  qasringga hattokim  duvol bo'Isam.
Boshing hech  chiqmasa,  mayli,  malomat birla bo' htondin, 
Raqiblar rashkiga ko'krak keray,  mayli,  qamal bo'Isam.
Kezib sahroyu  vodiylar yetishsam  bir  visolingga,
Fido jonimni qildim yo'lingga,  mayli uvol bo'lsam.
Xullas,  g‘azalda  baxtiyor  oshiqning  qalbidagi  psixologik  tebranishlari  — 
uning shirin  orzulari  ham,  xayolan  visol  og‘ushida  topgan  bir nafaslik  lazzati 
ham va eng asosiysi, sadoqatli yorga fidoyiligi ham san’atkorona aksini topgan.
Irsolu masal (ar.  maqol keltirish) she’riy baytda fikr qaymog‘ini  tashuv- 
chi,  ayni  paytda, judayam siqiq shakldagi  maqollarni qoMlash san’atidir.
Sabr qilsang g'o radin halvo bitar,
Besabrlar o'z oyog'idan yitar.
(  Gulxaniy)
Vahob  Rahmonov  yozishicha,  «ikki  maqol  keltirish,  ya’ni  irsolu  du 
masal namunasini  Muhammad Niyoz Nishotiyning «Husn va  Dil» dostoni- 
dan  ko‘raylik:

Kim ki qozar oqibat ul tushgusi,
Kimki yoqar oxir o'shalpishgusi...
Shoir boshqa xalq maqollarini ham matnga jalb etsa,  irsolu masal san’ati 
namunasi bo‘laverdi.  Chunonchi,  Mavlono Lutfiy g‘azali maqtaidan:
Bir g ‘amza yetar Lutfiyni devona qilurg'a,
Bordur masal:  «А1 oqilu  kamfihul ishora».
Ko'ryapmizki,  muallif  «Oqilga  ishora  kifoyadir»  mazmunidagi  arab 
maqolidan  foydalangan»  («She’r s a n ’atlari».  12 -bet).
Tajohulu  orif  (ar.  bilib-bilm aslikka  olish)  «andin  iboratturkim, 
so‘zlaguvchi  bir  nimani  bilur,  bir  nuqta  bila  o ‘zni  bilmagandek  ko‘rsatur» 
(Atoulloh  Husayniy).  Ushbu  san’at  qo'llanilgan  bayt  mazmunida  gumon- 
sirash,  ikkilanish,  shubhalanish,  hayratlanish,  ajablanish  tuyg‘ulari  yaqqol 
ko‘zga tashlansa-da, shu hissiyotlar orqali haqiqat, asos jonli va go‘zal tarzda 
gavdalanadi.
Mashrabning quyidagi g‘azalida tajohulu  orif san’atining dilbar ijrosini 
ko'rish  mumkin:
Malaksan yo  bashar yo  huru g'ilmonsan  bilib  bo'lmas,
Bu  lutfu  bu  nazokat birla sendin  ayrilib  bo'lmas.
Ajab  berahm  dilbarsan,  ajab sho‘x i sitamgarsan,
Charog‘i husni ro'yingdin ko'ngulni ham  uzib bo'lmas.
Yuzingni oftobini ко'rib  hayron  bo'lib  qoldim,
Falakka  qo'l uzotib  shamsi anvarni olib  bo'lmas.
Yuzing misli qizil guldir,  ко' ngul chun  bulbuli shay do,
Bu gulni ishqidin  bulbul chamandin  ayrilib  bo'lmas.
Kel,  Ey Mashrab,  agar oshiq bo'lubsan  bo' Imag' il g' ofil,
B ug'aflat uyqusidin,  eyyoronlar,  uyg'onib bo'lmas.

Do'stlaringiz bilan baham:
1   ...   14   15   16   17   18   19   20   21   ...   28


Ma'lumotlar bazasi mualliflik huquqi bilan himoyalangan ©fayllar.org 2017
ma'muriyatiga murojaat qiling