Prvi svjetski rat put prema totalnom ratu


Download 0.63 Mb.
Pdf ko'rish
Sana15.12.2019
Hajmi0.63 Mb.

 



PRVI SVJETSKI RAT 



PUT PREMA TOTALNOM  RATU 

 

Dan  28.  lipnja  1914.g.  u  normalnim  okolnostima 

bio  bi  opisan  kao  lijep,  sunčani  dan,  kao  stvoren  za  šetnju 

nadvojvode  Ferdinanda  Habsburškog  Sarajevom,  glavnim 

gradom  BiH,  koja  je  bila  austro-ugarska  provincija.  Ali,  da 

takav  opis  ne  bude  moguć  pobrinuo  se  Gavrilo  Princip, 

devetnaestogodišnji  član  Mlade  Bosne,  koji  je  s  pištoljem  u 

ruci  dočekao  automobil  s  Ferdinandom  i  njegovom  ženom 

Sofijom,  i  oboje  ih  likvidirao.  Nedugo  nakon  toga,  najveći 

dio  Europe  bio  je  uvučen  u  totalni  rat.  Kako  je  jedan  takav 

incident  mogao  rezultirati  totalnim  ratom  koji  će  prekinuti 

jedno  razdoblje  u  europskoj  i  zapadnoj  povijesti  i  u 

potpunosti  transformirati  zapadno  društvo? 

 

Rivalstva, savezi i regionalne krize  

 

Dio  odgovora  leži  u  nacionalnim,  ekonomskim  i 



imperijalnim  rivalstvima  koji  su  okupirali  Europu  tog 

vremena. 

Militantni 

nacionalizam,  koji  se 

pojačava  još  od  sredine  XIX  st.,  nameće 

državama  da  jedna  drugu  gledaju  kao  opasnog 

suparnika  u  borbi  za  moć  i  prestiž.  Političari 

koriste  nacionalizam  da  bi  zamaskirali  domaće 

probleme  i  dobili  podršku  javnosti.  Jačanje 

industrijskog  kapitalizma  stvorilo  je  ozračje 

nemilosrdnog  ekonomskog  nadmetanja,  kojim  se  promovira  vlastita  industrija  i  osigurava 

tržište.  Uzlet  imperijalističke  politike  bilo  je  dodavanje  ulja  na  vatru,  jer  je  utrka  za 

kolonijama  proširila  rivalstvo  među  zapadnim  zemljama  širom  svijeta,  a  netko  uvijek  mora 

ostati  kratkih  rukava. 

 

Njemački  državnik  Otto  von  Bismarck  inicirao  je  sistem  europskih  saveza  još  1880-



ih  godina,  ponajprije  zbog  zabrinutosti  da  ne  bude  okružen  neprijateljima,  tj.  da  ne  bude 

stisnut  u  sendvič  između  Rusije  i  Francuske,  naime  Rusije  se  bojao  zbog  njihove 

mnogoljudnosti,  pa  prema  tome  i  nezgodne  ratne  suparnice,  a  Francuska  je  strašno 

osvetoljubiva  još  od  poraza  u  francusko-pruskom  ratu  1870/71,  te  zato  nikako  nije  smio 

dozvoliti  povezivanje  tih  dviju  zemalja.  Uspio  je  Bismarck  1881.  sklopiti  dogovor  s  Rusima  o 

obostranom  osiguranju,  kojem  je  u  stvari  jedini  cilj  bio  odvajanje  Rusije  od  Francuske. 

Slijedeće,  1882.g.  sklopio  je  Bismarck  tzv.  Trojni  savez  u  koji  su  uključene  Njemačka, 

Austro-Ugarska  i  Italija,  koja  pristupa  jer  je  razočarana  francuskom  okupacijom  Tunisa,  što 

Talijani  smatraju  svojom  interesnom  sferom. 

 

Francuska  se  osjećala  prilično  osamljenom  i  poniženom,  kako  se  omča  oko  nje  stezala, 



ali  prilika  za  slobodno  disanje  joj  se  pruža  od  1890.g.,  kada  novi  kaiser  Wilhelm  II  miče 

Bismarcka  s  položaja  kancelara  i  potpuno  napušta  njegovu  politiku,  te  se  počinje  ponašati 

bahato  i  netaktično  kao  slon  u  staklani.  Naime,  okrenuo  je  njemačku  politiku  u  smjeru 

interesa  Rusije,  dakle  prema  jugoistoku  Europe,  (s  tim  u  vezi  bit  će  njemačko  financiranje 

izgradnje  Bagdadske  željeznice,  preko  koje  bi  se  prenosio  njemački  utjecaj  sve  do  Bliskog 

Istoka)  što  plaši  Ruse,  pa  se  oni  okreću  Francuzima,  s  kojima  sklapaju  Dvojni  savez,  1894., 

koji  je  imao  svrhu  obrane  od  eventualnog  napada  država  Trojnog  saveza.  Najveća  noćna  mora 

Otta  von  Bismarcka  –  savezništvo  Rusije  i  Francuske  upravo  se  ostvarila,  pa  ako  dođe  do  rata 

Njemačka  će se morat'  mlatit'  na dva fronta. 

Slika  1:

 

Atentat  na  prijestolonasljednika 

Ferdinanda  od  strane  Gavrila  Principa,  člana 

organizacije  Mlada  Bosna,  postao  je  povod  za 

pokretanje rata.  Umjetnik je prikazao Ferdinanda 

kako gleda opasnosti u oči, i herojski pokriva svoju 

ženu  Sofiju  ne  bi  li  je  spasio,  ali Gavrilovi meci 

ubili su ih oboje. 


 

 



Novi  njemački  kaiser  previše  će  se  busat  u  prsa  i  po  pitanju  stvaranja  moćne 

mornarice,  što  je  odmah  privuklo  pažnju  Britanaca,  koji  su  se  do  tada  ponosili  svojom 

izdvojenošću  od  europskih  saveza  (tzv.  splendid  isolation),  ali  sad  je  vrag  odnio  šalu,  i  ne 

smiju  dopustiti  Nijemcima  da  se  razmašu,  već  su  brže  bolje  zakopali  ratne  sjekire  sa  svojim 

stoljetnim  suparnicima,  Francuzima  i  1904.  kreirali  međusobni  savez  poznat  pod  nazivom 

Entante  cordiale  (srdačni  sporazum).  Tim  su  savezništvom  u  potpunosti  riješili  svoje 

imperijalne  nesuglasice  i  dogovorili  se  o  međusobnom  poštivanju  kolonijalnih  integriteta,  tj. 

Egipat  je  nedvojbeno  britanski,  a  Maroko  francuski.  Sad  se  Bismarckove  noćne  more  šire  na 

sve  Nijemce,  jer  niti  jedan  Nijemac,  koji  je  držao  do  sebe,  nije  mogao  pomisliti  da  bi  Francuzi 

i Englezi  mogli  izgladiti  svoje  nesuglasice. 

 

Početkom  XX  st.  vojna  moć  počela  je  igrati  značajnu  ulogu  u  svijetu  pokretanom 



nadmetanjem 

za 


što 

bolji 


međunarodni  položaj  i  utjecaj. 

Njemačka  je  počela  graditi 

novu 

mornaricu, 



Britanci 

odmah  uzvraćaju,  i  1906.  grade 

prvi 

bojni 


brod 

klasi 



Dreadnought

koji 


postaju 

prave  ploveće  utvrde,  a  između 

njih  i  Nijemaca  počinje  prava 

utrka  u  pomorskom  naoružanju. 

Političari 

su 


odobravali 

ogromne  troškove  za  vojne 

potrebe, 

opravdavajući 

to 

nacionalističkim 



sloganima 

tvrdeći  da  se  na  taj  način  razvija 



industrija,  otvaraju  nova  radna 

mjesta  i  širi  tržište.  Pojačano 

naoružavanje 

povećavalo 

je 

sumnje 


napetosti 

među 

državama,  a  nacionalne  vođe 



postajali 

su 


sve 

ovisniji 

potpori  saveznika  u slučaju  rata. 



 

Marokanske krize, 1905. i 1911. 

 

Njemačka  je  htjela  dokazati  kako  su  svi  sporazumi  njihovih  suparnika  u  praksi 

potpuno  bezvrijedni,  očekujući,  ako  izazovu  krizu  s  Francuskom,  da  Rusi  neće  moći  priskočiti 

u  pomoć,  jer  su  u  to  vrijeme  zaokupljeni  ratom  protiv  Japana  daleko  na  istoku,  a  Englezi  neće 

htjeti.  Kaiser  Wilhelm  II  je  došao  u  marokanski  Tanger  i  otvoreno  pokazao  da  tamošnjeg 

sultana  smatra  vladarom  nezavisne  države,  čime  daje  do  znanja  da  ne  priznaje  francuski 

protektorat  nad  Marokom,  i  traži  sazivanje  konferencije  o  Maroku.  Francuzima  su  se  po  glavi 

već  počele  motati  slike  iz  poraza  u  ratu  od  Prusa  1870/71.,  pa  su  čak  Nijemcima  ponudili  svoj 

dio  Konga  da  ih  puste  na  miru,  ali  Nijemci  odbijaju.  Na  konferenciji  u  Algecirasu,  1906., 

Njemačka  je  bila  uvjerena  da  će  Francuska  biti  usamljena,  ali  je  ispalo  obrnuto,  samo  Austro-

Ugarska  i  Maroko  su  bili  na  njenoj  strani,  čak  je  i  Italija  bila  za  Francusku,  jer  su  s 

Francuzima  1900.  izgladili  nesporazume  po  pitanju  sjeverne  Afrike.  Maroko  je  formalno 

postao  samostalan,  ali  su  u  njemu  ostale  francuske  i  španjolske  snage  (čitaj:  francuske)  koje 

su osiguravale  red i  mir. 

 

Na  konferenciji  je  došlo  do  približavanja  Rusije  i  Velike  Britanije,  ako  dođe  potreba 



da  se  Njemačka  obuzda.  Rusi  i  Englezi  su  sklopili  imperijalni  sporazum  1907.  kojim  su 

Slika  2: 

HMS  Dreadnought,  koji  je  ime  dobio  po  brodu  koji  je 

ratovao  kod  Trafalgara,  a  po  ovom  brodu  će  čitava  klasa  moćnih 

bojnih  brodova  dobiti  naziv.  To  su  bile  prave  grdosije,  čak  i  prema 

novijim  mjerilima.  Bili  su  najnaoružaniji,  najoklopljeniji  i  najbrži 

brodovi  svog vremena. Jedan takav brod vrijedio je gotovo kao manja 

flota slabijih brodova. 

 

podijelili  Perziju  –  Rusija  je  dobila  sjeverni  dio,  a  Velika  Britanija  južni  dio.  Afganistan  je 



također  pripao  Britaniji.  Tim  sporazumom  Englezi  su  osigurali  kopneni  put  prema  Indiji,  a 

Rusija  je  službeno  postala  članica  Antante.  Sada  u  Europi  postoje  dva  moćna  sistema  saveza: 



Antanta  –  koju  čine  Francuska,  Rusija  i  Velika  Britanija;  i  Trojni  savez  –  koji  čine 

Njemačka, Austro-Ugarska  i Italija.   

 

Godine  1911.  izbila  je  druga  marokanska  kriza  koja  je  mogla  dovesti  do 



eventualnog  rata.  Sultan  je  pozvao  francuske  snage  da  uguše  pobunu  njegovih  podanika,  pa  je 

postalo  samo  pitanje  dana  kada  će  Maroko  opet  postati  francuski  protektorat.  Njemački  ponos 

to  ne  smije  dozvoliti,  pa  šalju  topovnjaču  Pantheru  (tzv.  Panterin  skok)  u  luku  Agadir,  kao 

demonstraciju  sile,  a  tu  akciju  opravdavaju  zaštitom  njemačkih  građana  (koje  su  doduše  jedva 

našli  negdje  u  pustinji,  pa  im  je  njemačka  diplomacija  naredila  da  se  odmah  stave  u  opasnost 

čime  bi  se  opravdala  njemačka  akcija).  Kriza  je  ipak  riješena  mirno,  jer  je  Njemačka  priznala 

francusku  vlast  nad Marokom,  a zauzvrat  su dobili  dio francuskog  Konga. 

 

Zategnutost na Balkanu 

 

Posljedica  I  marokanske  krize  bili  su  sve  bolji  odnosi  između  Njemačke  i  Austro-



Ugarske,  jer  su  postali  svjesni  da  su  upućeni  jedni  na  druge.  To  je  prilično  nesretno  za  Europu 

jer  se  Austro-Ugarska  baš  tada  odlučila  srediti  stvari  na  Balkanu.  Na  jugoistoku  Europe  bili  su 

sve  jači  nacionalni  pokreti  koji  su  mogli  dovesti  u  opasnost  egzistiranje  multinacionalnog 

Austro-Ugarskog  Carstva,  pa  je  carska  politika  išla  prema  dubljem  prodoru  na  Balkan,  ne  bi  li 

sasjekli  ili  bar  oslabili  te  nacionalne  pokrete.  Takvom  politikom  dolaze  u  sukob  s  Rusijom, 

koja se još od XVIII  st. predstavlja  kao zaštitnica  tog  područja. 

 

Kada  je  1908.g.  izbila  mladoturska  revolucija  u  Carigradu,  kojima  je  jedan  od 



ciljeva  bio  vratiti  kontrolu  nad  BiH,  Austro-Ugarska  uzvraća  aneksijom  BiH,  uvjereni  da 

će  Nijemci  priskočiti  u  pomoć  ako  se  stvari  zakuhaju  s  Rusima.  Nakon  aneksije,  mobiliziraju 

se  snage  srpske  vojske,  koja  je  polagala  pravo  na  BiH,  a  Srbi  pak  traže  podršku  Rusije.  Rusija 

se  povukla,  svjesna  da  nema  baš  najspremniju  vojsku,  a  u  tom  povlačenju  pomogao  je  i 

njemački  ultimatum,  pa  Rusi  uspijevaju  nagovoriti  Srbe  da  ne  ulaze  u  sukob  protiv  Austro-

Ugarske.   

 

Balkanski ratovi 

 

Početkom  XX  st.  Osmansko  Carstvo  je  bilo  kao  uvelo  lišće,  a  kada  će  otpasti  ovisilo je 



o  interesima  velikih  sila.  Živjelo  je  na  infuziji,  pothranjivano  francuskim  kreditima, 

njemačkim  naoružanjem,  engleskom  premoći  na  Sredozemlju  i  Bliskom  Istoku  i  pod  stalnom 

ruskom  prijetnjom.  Niti  jedna  od  tih  sila  nije  željela  nagli  raspad  Osmanskog  Carstva,  jer  se  u 

tom  slučaju  potpuno  mijenja  politička  i  strateška  karta  tog  područja.  Balkanske  države  željele 

su ubrzati  to raspadanje  Osmanskog  Carstva,  makar  se niti  njihovi  interesi  nisu  podudarali. 

 

Balkanske  zemlje  –  Srbija,  Grčka  i  Bugarska,  stvorile  su  1911/12.  Balkanski  savez



kojemu  je  cilj  istjerati  Turke  iz  Europe.  Istovremeno  se  dogovaraju  da  im  je  glavni  pravac 

širenja  na  makedonski  teritorij,  čiju  etničku  posebnost  ne  priznaju.  Osmansko  Carstvo  je  u  to 

vrijeme  dodatno  oslabljeno  zbog  rata  s  Italijom  za  područje  Libije  (za  što  su  Talijani  dobili 

otvorene  ruke  od  Francuza),  koju  su  osvojili  Talijani,  a  oduzeli  su  im  i  Dodekaneze.  Crna 

Gora  je  prva  objavila  rat  Osmanskom  Carstvu  (u  listopadu  1912.),  a  mir  je  potpisan  u 

Londonu  1913.  Osmansko  Carstvo  se  odriče  gotovo  svih  svojih  europskih  teritorija,  a 

Albanija  je stekla  nezavisnost. 

 

U  II  Balkanskom  ratu,  koji  je  izbio  1913.  zbog  svađe  oko  makedonskog  teritorija, 



Srbija,  Grčka, Rumunjska  i  Osmansko  Carstvo  su porazile  Bugarsku. 

 

 



 

 



Sarajevski atentat i srpanjska kriza 1914. 

Balkanski  su  ratovi  zaoštrili  situaciju  i  ubrzali  početak  rata  jer  je  pobjeda  Srbije  nad 

Bugarskom  učvrstila  Austro-Ugarsku  u  odluci  o  stavljanju  točke  na  srpsku  opasnost,  a 

njemački  kaiser  u potpunosti  podržava  A-U u svakoj njihovoj  akciji  protiv  Srbije. 

 

Poč.  XX.  st.  u  BiH  se  pojavio  omladinski  pokret  radikalnih  ideja,  na  osnovi  kojih  je 



stvorena  tajna  nacionalno  revolucionarna  organizacija  –  Mlada  Bosna.  Osnovni  cilj  njene 

djelatnosti  bilo  je  rušenje  A-U,  oslobađanje  svih  Južnih  Slavena  i  njihovo  ujedinjenje  u 

samostalnu  jugoslavensku  državu.  U  nerazvijenoj  i  nepismenoj  sredini  nisu  našli  masovnu 

podršku,  pa  su  pripadnici  Mlade  Bosne  prihvatili  taktiku  atentata  kao  sredstvo  borbe  protiv 

A-U  vlasti.  Nacionalno  revolucionarnu  aktivnost  u  BiH  pomagale  su  razne  velikosrpske 

organizacije  iz  Srbije,  a  najveću  pomoć  pružala  je  tajna  oficirska  organizacija  Ujedinjenje  ili 



smrt  (Crna  ruka)  pod  vodstvom  pukovnika  Dragutina  Dimitrijevića  Apisa.  Jedan  od 

militantnijih  članova  Mlade  Bosne,  Gavrilo  Princip  (koji  je  nekoliko  dana  ranije  stigao  iz 

Srbije)  na  pravoslavni  dan  Sv.  Vida,  28.  VI.  1914.  izvršio  je  atentat  na  A-U 

prijestolonasljednika,  Franju  Ferdinanda.  Taj  događaj  mnogi  su  shvatili  kao  dobar  povod 

za  početak  dugo  namjeravanog  rata.  A-U  general  von  Hotzendorf  tada  je  rekao:  "to  je  objava 



rata  Srbije  Austro-Ugarskoj  i  odgovor  se  može i mora dati jedino ratom" , ali je istovremeno 

bio  svjestan  da  oružani  sukob  sa  Srbijom  ne  dolazi  u  obzir  dok  A-U  ne  dobije  garancije 

Njemačke  da  će  je  podržati,  a  to  su  i  dobili.  S  druge  strane  Francuska  i  Rusija  savjetovale  su 

Srbiji  da  ne  pruža  A-U  priliku  da  rješava  krizu  ratom,  pa  je  srpska  vlada  donijela  odluku  da  u 

odnosima  s A-U ide do krajnjih  granica  popuštanja  dok to ne narušava  nezavisnost  države. 

 

A-U  šalje  ultimatum  Srbiji  sa  nekoliko  zahtjeva,  a  između  ostalog    traži  se  da  organi 

carsko  –  kraljevske  vlade  A-U  provedu  istragu  o  atentatu  na  teritoriju  Srbije.  Srbija  je 

prihvatila  sve  točke  ultimatuma,  ali  ovaj  navedeni  ne  može,  jer  narušava  nezavisnost  i 

dostojanstvo  države,  a  to  je  A-U  i  htjela  postići.  Austro-Ugarska  28.  VII.  1914.  otvorenim 

telegramom  objavljuje  rat  Srbiji.  Njemačkoj  je  sada  bilo  važno  postići  da  Rusija  bude 

odgovorna  što  će  se  rat  lokaliziran  na  Srbiju  pretvoriti  u  sukob  velikih  sila.  Rusija  je  vjerovala 

da  ne  može  ostati  velika  sila  ako  ostavi  Srbiju  osamljenu,  pa  je  prva  pokrenula  opću 

mobilizaciju  (kako  je  Njemačka  i  očekivala)  jer  Rusi  nisu  imali  tehničkih  i  organizacijskih  

mogućnosti  za  djelomičnu  mobilizaciju.  Nijemci  im  odmah  šalju  ultimatum  da  moraju 

demobilizirati  svoju  vojsku  u  roku  od  12  sati,  ili  će  se  to  smatrati  objavom  rata.  Kako  Rusija 

to  nije  mogla  obaviti  u  tako  kratkom 

vremenu,  Njemačka  joj  objavljuje  rat  1. 



VIII  1914.  Dva  dana  kasnije,  3.  VIII 

1914.,  pod  lažnim  izgovorom  da  je 

Francuska  povrijedila  njemačku  granicu, 

Nijemci  objavljuju  rat  Francuskoj.  Zadnja 

britanska  dvoumljenja  da  li  treba  ući  u  rat 

otklonio  je  njemački  ultimatum  neutralnoj 

Belgiji  za  nesmetani  prolaz  preko  njenog 

teritorija  do  francuske  granice.  Britanija  je 

uzvratila  protu  ultimatumom  Njemačkoj 

da  ostavi  Belgiju  na  miru,  a  kako 

Njemačka  nije  odgovarala 

(jer  je  već  tutnjala  kroz 

Belgiju), 



Britanija 

objavljuje  rat  Njemačkoj  

4. VIII

 

Slika  3:



 

Fotografija  njemačkih  dobrovoljaca  u  prvom  tjednu  rata 

otkriva veliko oduševljenje odlaskom na frontu i ponos što će izvojevati 

pobjedu  za  svoju  voljenu  naciju,  a  takva  je  situacija  bila  u  svim 

zaraćenim zemljama. 

 



PRVI SVJETSKI RAT 

 

Po  cijeloj  Europi  ljudi  su  s  oduševljenjem  dočekali  objavu  rata.  Mladići  su  se  u 



ogromnim  brojevima  dobrovoljno  prijavljivali  u  svoje  nacionalne  vojske,  strahujući  da  ako  to 

ne  učine  odmah  da  bi  mogli  propustiti  najljepše  i  najuzbudljivije  iskustvo  svog  života.  Zato  su 

oduševljeno  pjevali  ukrcavajući  se  u  vlakove  koji  su  ih  otpremali  na  frontove  ne  znajući  da  ih 

tamo  čeka samo  tupi  pokolj. 

 

Rat  je  omogućio  stavljanje  na  stranu  sve  tadašnje  socijalne  razlike,  te  je  omogućio 



pojedincima  da  se  opet  osjećaju  korisnima  svom  društvu.  Čak  su  se  i  socijalisti,  koji  su  dugo 

bili  protiv  rata  i  jačanja  nacionalizama,  pridružili  naporima  jačanja  nacionalne  obrane,  čak  su 

tvrdili  da  neće  pokretati  nikakve  štrajkove  za  trajanja  rata.  Feministkinje  su  prekinule 

zahtijevati  svoja  prava,  i  ponudile  svu  pomoć  koju  one  mogu  pružiti  zemlji  u  ratu.  Svi  su  bili 

uvjereni  da će rat završiti  do Božića,  naravno  njihovom  pobjedom. 

 

Zemlje  koje  nisu  bile  članice  dvaju  glavnih  saveza,  uskoro  će  se,  svaka  sa  svojim 



interesima  pridružiti  jednoj  od  zaraćenih  strana.  Osmansko  Carstvo  (1914.)  i  Bugarska 

(1915.)  priključuju  se  Njemačkoj  i  Austro-Ugarskoj  i  taj  savez  postaje  poznat  pod  nazivom 



Centralne  sile.  Italija,  koja  je  na  početku  rata  bila  u  sastavu  Trojnog  saveza,  objavila  je  svoju 

neutralnost  kada  su  počela  ratna  događanja,  ali  će  se  (1915.)  priključiti  Antanti  zbog 

teritorijalnih  obećanja.  Antanta  je  svoja  obećanja  Italiji  utvrdila  tajnim  Londonskim 

ugovorom,  26.  IV.  1915.,  a  po  tom  ugovoru  poslije  rata  Italija  je  trebala  dobiti  južni  Tirol, 

Goricu, Gradišku, Trst, Istru, Dalmaciju ( od Zadra do Splita ) i otoke Cres, Lošinj, Rab, Pag, 

Dugi  Otok,  Vis,  Hvar,  Korčulu,  Lastovo, Mljet i Palagružu.  Rumunjska će se (1916.) također 

priključiti  zemljama  Antante,  uz  obećanja  teritorijalnih  nagrada  nakon  rata. 

 

Schlieffenov plan 

 

Očekujući  sukob  na  dva  fronta,  protiv  Rusije  na  istoku  i  Francuske  na  zapadu, 



njemačka  komanda  se  oslanjala  na  strategiju  koju  je  osmislio  njemački  general  Alfred  von 

Schlieffen  još  prije  1905.g. 

Cilj  plana  bio  je  usporiti 

Rusiju  na  istoku  što  je  više 

moguće  (a  oslanjali  su  se  na 

zastarjelost  ruske  vojske),  dok 

njemačke  snage  ne  prođu  kroz 

neutralnu 

Belgiju 


nokautiraju  Francuze.  Nakon 

toga  bi  se  njemačke  trupe 

mogle 


koncentrirati 

na 


rasturanje  Rusa.  Englezi  bi, 

nakon 


takvih 

događanja, 

jednostavno 

zatražili 

potpisivanje  mira,  jer  više  ne 

bi  imali  saveznika.  Naravno,  u 

planovima  je  sve  savršeno 

funkcioniralo,  ali  na  terenu  je 

to  bilo  puno  teže  izvesti.  Iako 

je  prvih  dana  Schlieffenov  plan  funkcionirao  kao  urica,  problemi  nastaju  kada  su  belgijske 

trupe  pružile  otpor  kakav  se  nije  očekivao  od  neutralne  zemlje.  Nastupile  su  i  neke  promjene 

u  odnosu  na  originalni  plan,  pa  je  tako  na  Francusku  krenulo  premalo  divizija,  koje  su  k  tome 

izmijenile  svoj  planirani  pravac  kretanja,  sve  će  to  omogućiti  konsolidiranje  Francuza  i 

dolazak  britanskih  jedinica  s  Otoka.  Usprkos  problemima,  Nijemci  su  stigli  gotovo  do 

predgrađa  Pariza,  a  pojačanja  su  na  frontu  obrane  Pariza  stizala  čak  i  sa  taksijima.  Uz  pomoć 

Slika 4:

 

Schlieffenov plan kako ga je zamislio njegov autor general von 

S chlieffen. 


 

britanskih 



snaga 

Francuzi 

su 

zaustavili 



njemački 

napad 


velikom  pobjedom  na 

rijeci  Marni  (čudo  na 

Marni). 

Britanci 

Francuzi  mogu  zahvaliti 



ovu  pobjedu  i  činjenici 

što 


su 

Rusi 


iznenađujuće 

brzo 


otvorili  istočni  front  pa 

su 


Nijemci 

morali 


prebaciti 

tamo 


dio 

svojih  najboljih  snaga 

pod  vodstvom  generala 

Hindenburga 



Ludendorffa

Nijemci 


su  se  sad  našli  u 

situaciju 

koju 

su 


prvenstveno 

željeli 


izbjeći  – ratu  na dvije  fronte. 

 

Nakon  te  bitke  započinje  pozicijski  rat  (rovovski  rat)  u  kojem  su  se  obje  strane 



ukopale  u  rovove,  koji  su  se  protezali  od  švicarske  granice  do  Sjevernog  mora,  ogradile 

bodljikavom  žicom  i  načičkali  mitraljezima,  pa  se  u  slijedeće  četiri  godine  rata  linija  fronte 

nije  pomicala  za više  od 15 km. 

 

Pokolj i pat pozicija na Zapadnom frontu  

 

U  rovovskom  ratu,  obrambene  linije  pokazale  su  se  nadmoćnijima  napadačkim 



pokušajima.  Vodio  se  pravi  rat  iscrpljivanja  u  mrežama  dubokih  rovova,  koji  su  bili  u  blatu  do 

koljena,  prepuni  štakora,  ljudskih  leševa,  ušiju,  smeća  i  smrada  smrti.  Istovremeno  su  bili  dom 

umornim  vojnicima  i  zaštita  od  artiljerijske  vatre.  Između  neprijateljskih  rovova  bio  je  pravi 

mjesečev  pejzaž,  prepun  blata  i  kratera  od  granata,  koji  je  rijetko  koji  vojnik  mogao  prijeći  i 

nadati  se  da  će  ostati  živ.  Britanci  su  počeli  koristiti  tenkove  1915/16.,  ali  oni  nisu  bili 

dovoljno  moćni  da  bi  mogli  prelaziti  preko  rovova  i  kratera,  sve  do  kraja  rata.  Bez  obzira  na 

obrambene  prednosti  rovovskog  ratovanja,  vojni  zapovjednici  stalno  su  sanjali  o  napadačkom 

proboju  i  stalno  slali  vojnike  u  junačke  juriše  preko  ničije  zemlje,  gdje  bi  ih  strojnice  kosile 

kao muhe  na tisuće.  Najkrvavije  bitke  vodile  su se 1916.g., na zapadnom  frontu. 

 

Bitka  kod  Verduna,  od  veljače  do  listopada  1916.  g.  –  plan  njemačkog  generala 



Falkenheima  zasnivao  se  na  taktici  iscrpljivanja  neprijatelja,  naime  Nijemci  su  odredili  jednu 

njima  povoljnu  utvrdu  (Verdun),  za  koju  su  bili  uvjereni  da  će  Francuzi  u  obranu  baciti 

svakog  raspoloživog  čovjeka.  Ali,  koliko  je  Francuska  zbog  svog  prestiža  dala  da  obrani 

Verdun,  toliko  je  Njemačka  zbog  svog  prestiža  sve  više  težila  da  ga  osvoji.  Na  kraju  se 

završilo  tako da su  obje strane  podjednako  iskrvarile  (oko 1,5 mil.  poginulih  na obje strane) 

 

Druga  velika  bitka  na  zapadnom  frontu  bila  je  bitka  na  Sommi,  velika  ofenziva  koju 



su  pokrenuli  Britanci  i  Francuzi  (od  srpnja  do  studenog  1916.g.).  Francuzi  su  se  koristili 

taktikom  Nijemaca  i  napadali  u  malim  grupama  naoružani  mitraljezima,  dok  su  Britanci, 

natovareni  ruksacima  težim  od  30  kg.  (pa  su  se  jedva  kretali)  napadali  u  linijama  koje  su 

Nijemci  mitraljeskom  vatrom  vrlo  lako  kosili.  Bitka  nije  donijela  velike  promjene,  ali  je  ostala 

poznata  po  britanskom  generalu  Heigu,  koji  je  nakon  što  je  u  jednom  danu  izgubio  60  000 

Slika 5:

 

Schlieffenov plan u praktičnoj izvedbi. Pogreška je bila prije svega u 

premalom  luku  njemačkog  desnog  krila  i  20  divizija  manje  nego  što  je  von 

S chlieffen predvidio. 


 

vojnika  (apsolutni  rekord),  izjavio:  "Neprijatelja  smo  bez  sumnje  uzdrmali.  Dakle,  ubuduće 



trebamo na njega vršiti stalan pritisak i to bez odlaganja". 

 

Takve  uništavajuće  ofenzive  morale  su  izazvati  nezadovoljstvo  kod  vojnika,  pa  su  se 

oni  ponekad  znali  oglušiti  o  naredbe  svojih  nadređenih.  Najmasovnija  pobuna  među 

vojnicima  dogodila  se  unutar  francuskih  trupa,  u  proljeće  1917.,  nakon  što  je  general  Nivelle 

naredio  još  jednu  u  nizu  beskorisnih  ofenziva.  Više  od  polovine  francuskih  vojnika  odbilo  je 

poslušnost,  a  mnogi  su  se  uputili  svojim  kućama.  Francuski  vojni  vrh  morao  je  reagirati 

prilično  oštro,  pa  je  tisuće  vojnika  privedeno  na  vojni  sud,  a  njih  500  je  osuđeno  na  smrt 

(samo  nad  njih  50  je  smrtna  kazna  ipak  izvršena).  Prava  je  sreća  za  Francuze  što  Nijemci  nisu 

znali  pravo  stanje  stvari,  a  nisu  vjerovali  u  glasine  o  pobuni,  jer  im  je,  kako  je  to  naveo  jedan 

francuski  general,  bio otvoren  put u Pariz,  nije  ga  imao  tko braniti. 

 

Stanje na ostalim frontovima 

 

Na  Istočnom  frontu  rat  je  bio  puno  pokretljiviji,  jer  teren  nije  bio  pogodan  za 



ukopavanje.  Njemačku  prednost  na  istočnom  frontu 

donijeli  su  generali  Hindenburg  i  Ludendorf,  koji  su 

1914.  kod  Tannenberga  slomili  rusku  vojsku.  Najveći 

problem  za  Nijemce  na  istočnom  frontu  predstavljala  je 

njezina  saveznica,  Austro-Ugarska,  na  koju  se  nisu  mogli 

osloniti,  i  stalno  su  joj  morali  priskakati  u  pomoć,  pa  ne 

čudi  izjava  jednog  njemačkog  oficira  koji  je  rekao: 

"vezali  smo  se  uz  lešinu",  aludirajući  na  slabost  i 

zastarjelost  austrougarske  vojske. 

 

Ulaskom  Italije  u  rat,  1915.,  otvoren  je  front  na 



Soči,  na  kojem  su  se  sukobljavale  talijanske  i 

austrougarske  snage.  Velike  nade  Antanta  je  polagala  u 

Talijane,  ali  oni  nisu  bili  dorasli  modernom  ratovanju,  a 

imali  su  sreću  što  je  s  druge  strane  bila  slična  ekipa,  od 

kojih  je  veliki  broj  potpuno  nezainteresiran  za  rat  – 

Hrvati,  Slovenci,  Česi…,  koji  ionako  žele  raspad  Austro-

Ugarske.  Ovo  bojište  će  svoju  slavu  steći  ponajviše  time 

što  je  kod  rijeke  Piave  ranjen  Ernest 



Hemingway

 

Na  Balkanskom  bojištu,  nakon 



početnih 

uspjeha 


srpske 

vojske, 


Centralne  sile  su  okupirale  Srbiju,  a 

srpska  vojska  je  bila  prisiljena  povlačiti 

se  preko  Albanije  do  Krfa.  Kako  su 

snage  Centralnih  sila  zauzele  teritorij  Srbije,  prijetila  je  opasnost  prodora  prema  Grčkoj  (koja 

je  bila  neutralna),  pa  su  snage  Antante  polovicom  1916.  g.  ušle  u  Grčku  i  otvorile  Solunski 

front,  a  britansko-francuskim  snagama  pridružuje  se  oporavljena  srpska  vojska  i  mnogi 

dobrovoljci  (Hrvati  i  Slovenci  zbog  jugoslavenske  ideje).  Do  proboja  fronta  došlo  je  tek  1918. 

g., a do tada se vodio  pozicijski  rat. 

 

Na  Bliskom  Istoku  Britanci  su  pokušali  organizirati  Arape  kao  svoje  saveznike  u  ratu 



protiv  Osmanskog  Carstva,  a  taj  zadatak  je  dobio  i  odlično  ga  izvršio  britanski  oficir  T.E. 

Lawrence,  poznatiji  kao  Lawrence  od  Arabije.  Arapi  su  bili  od  velike  važnosti  za  konačan 

poraz  Osmanskog  Carstva  na  bojištima  Bliskog  Istoka.  Iako  je  Lawrence  od  Arabije  bio  samo 

poslušna  figura  britanske  politike,  o  njemu  su  ispričane  legende,  a  u  stvari  on  je  postao 

legendarni  lik  samo  zahvaljujući  tome  što  ovaj  rat  nije  bio  nimalo  viteški,  nije  imao  svojih 

Slika 6:

 

S cena iz rova kakvih je bilo nebrojeno u ovom 

ratu.  Osim  što  su se morali valjati u strašnom blatu  (da 

stvar  bude  gora  ratne  godine  su  se  poklopile  s  najobilnijim 

padalinama  u  Europi  u  zadnjih  nekoliko  desetljeća),  morali 

su početi nositi i maske za zaštitu od bojnih otrova koji su 

se  počeli  koristiti  (prvi  su  ga  upotrijebili  Nijemci  kod 

Ypresa, pa je taj bojni otrov dobio ime – iperit


 

junaka,  jer  u  tom  pokolju  u  blatu  bilo  je  i  teško  prepoznati  junake,  pa  je  lik  Lawrencea  od 



Arabije  fino  popunio  tu  prazninu  junaštva,  što  je  Hollywood  digao  do  neba  (slično  kao  i  Mata 

Hari  – legendarna  špijunka). 

 

POZADINSKI  RAT 

 

Niti  jedna  država  nije  mogla  proći  kroz  tolike  ratne  napore  neuzdrmana.  Kako  se  troše 



ljudski  životi  i  ratni  materijali,  tako  se  sve  više  mora  uključivati  cijelo  društvo  kako  bi  se 

izdržala  sva  ta  vojna  nastojanja.  U  tom  smislu  Prvi  svjetski  rat  je  postao  prvi  totalni  rat,  koji 

briše  tradicionalne  razlike  između  vojnika  i  civila  i  između  linije  fronta  i  pozadinske 

bojišnice.  Cijela  gospodarstva  su  upregnuta  da  bi  se  osigurala  potrebna  municija,  puške, 

topovi  i  sl.  u  samo  nekoliko  dana  ili  tjedana,  makar  se  to  nekad  radilo  mjesecima.  Vlade 

zaraćenih  strana  u  većini  slučajeva  su  preuzele  kontrolu  nad  gospodarstvom,  pa  su  tako 

vladine  institucije,  a  ne  više  slobodno  tržište,  određivale 

količinu  proizvodnje,  cijene  i  plaće.  Radnički  sindikati 

postali  su  vladini  partneri,  te  su  suspendirani  zakoni  o 

ograničenju  radnog  vremena  i  o  uvjetima  rada.  Iako  rat  nije 

eliminirao  podjelu  na  društvene  klase,  one  su  tijekom  rata 

prilično  umanjene,  jer  su  ljudi  iz  svih  slojeva  društva 

udružili  snage  i  radili  ili  ratovali  rame  uz  rame. 

 

Kako  se  rat  produžuje,  propaganda  počinje  igrati 



važnu  ulogu,  prije  svega  da  osigura  podršku  za  rat  i  mržnju 

prema  neprijatelju.  Trebalo  je  također  uvjeriti  javnost  da  je 

njihova  vojska  potpuno  nevina  i  dobra,  a  da  su  oni  drugi 

prilično  grubi  i  čine  razne  zločine  o  kojima  se  priča.  Vlade 

su  preko  propagande  nastojale  neprijatelja  prikazati  kao 

utjelovljenje  samog  vraga,  kojeg  treba  potpuno  poraziti, 

dakle  nema  potpisivanja  nekakvog  primirja.   

 

Vlade  su  također  pokušavale  unositi  razdor  u 



neprijateljskim  zemljama,  kao  što  su 

Nijemci  npr.  1916.  podržavali  Irce  u 

njihovom 

Uskršnjem 

ustanku 

Dublinu, 



kada 

su 


zahtijevali 

irsku 


nezavisnost. 

Nijemci 


su 

također 


podržavali 

ruske 


boljševike 

protiv 


ruske  vlade,  Englezi  su  propagandom 

mobilizirali  Arape protiv  Turaka… 

 

Pobjede  i  porazi  bili  su  u  stvari  odraz  gospodarske  snage  pojedine  države.  One  države 



koje  nisu  uspijevale  pokrenuti  široke  društvene  i  materijalne  resurse  za  podršku  ratu,  nisu 

imale  šansu  za  pobjedu,  takve  su  bile  npr.  Rusija  ili  Austro-Ugarska.  Nisu  imale  industrijske  i 

organizacijske  temelje,  niti  organizacijsku  moć  kao  npr.  Njemačka,  Britanija  ili  Francuska.  S 

vremenom  čak  će  i  one  najsnažnije  pokleknuti  pod  teretom  i  troškovima  ratnih  napora. 

Nedostatak  hrane,  bolesti,  visoka  smrtnost  novorođenčadi  i  sl.  biti  će  posljedica  britanske 

pomorske  blokade  Njemačke.  Ništa  bolje  neće  biti  niti  u  Francuskoj,  pa  će  francuski 

predsjednik  Georges  Clemenceau  postati  pravi  diktator,  da  bi  održao  stanje  u  državi  pod 

kontrolom. 

 

Nova uloga spolova 

 

Početkom  rata  mnoge  su  žene  financijski  prepuštene  same  sebi  nakon  što  su  im 



muževi  otišli  u  rat.  Kasnije,  kada  su  se  svi  državni  resursi  morali  uključiti  u  pomaganje 

Slika  7:

 

Propagandna slika iz francuskog magazina kojoj 

je cilj ocrniti neprijatelja. Slika prikazuje navodne njemačke 

zločine  tijekom  njihovog  marša  kroz  Belgiju.  Nevina  i 

prestravljena  žena  kleči  na  krvlju  umrljanoj  kolijevci,  s 

mrtvom  bebom  u  naručju.  Prazna  boca  vina  i  njemačka 

vojna kaciga ne ostavljaju sumnje da su počinitelji Nijemci. U 

pozadini je spaljeno selo i crkva, a naslov slike kaže čitaocu 

"Nemojmo nikada zaboraviti" 

 

bojišta,  i  žene  su  dobivale  nove  poslove 



prvotno  određene  za  muškarce.  Bile  su 

kondukterke,  radile  kao  vojne  službenice, 

proizvodile  municiju,  vozile  taksije,  vodile 

velike  zemljišne  posjede.  Mnoge  su  služile 

kao  vatrogasci  ili  kao  bolničarke  odlazile  na 

front.  One  obrazovanije  dobile  su  poslove 

tzv. 

bijelih 


ovratnika 

–  službenice  u 

bankama  i  raznim  institucijama.  U  Rusiji  je 

tijekom  rata  broj  zaposlenih  žena  narastao 

do  više  od  50%  ukupno  zaposlenih,  a  u 

Velikoj  Britaniji  zaposlenost  žena 

porasla  je  20  puta.  Žene  će  početi 

osjećati  novu  slobodu  koja  im  je 

osigurana  s  vlastitim  novcem  u 

vlastitom  novčaniku,  pa  će  se 

odvažiti  živiti  same,  izlaziti  bez 

pratnje,  nositi  kraće  suknje,  šišati  kosu    i  javno  pušiti  cigarete.  Uglavnom  njihova  uloga 

tijekom  rata osigurat  će im  pravo glasa  u nekoliko  zemalja  po završetku  rata. 

 

POMORSKI  RAT I ULAZAK  SAD U RAT 



 

Britanija  je  imala  dvije  odlučujuće  prednosti  nad  Njemačkom  u  pomorskom  ratovanju: 

prvo,  veličina  flote  (više  brodova  tipa  "drednought"  );  drugo,  britanska  strateška  prednost, 

jer  je  njemačka  flota  mogla  izaći  na  Atlantski  ocean  jedino  uz  rizik  da  joj  povratak  bude 

odsječen.  U  prošlim  ratovima  Britanija  je  koristila  svoju  nadmoć  na  moru  i  iskrcavala  snage 

na  najslabije  branjenim  točkama  protivničke  obrane.  Kada  je  I.  sv.  rat  počeo,  prvenstvo 

zapadnog  fronta  natjeralo  je  Britaniju  da    prednost  da  ratnim  djelovanjima  na  kopnu.  Jedini 

britanski  desant  velikih  razmjera  tijekom  rata  bila  je  Galipoljska  ekspedicija  1915.  g. 



(Dardanelska  ekspedicija)  koju  su  poduzeli  u  partnerstvu  s  Francuzima.  Glavni  cilj  desanta 

bilo  je  zaposjedanje  Dardanela  i  osvajanje  Galipolja  i  Carigrada,  te  ponovo  omogućavanje 

snabdijevanja  Rusije,  s  kojom  su  komunikacije  prekinute  ulaskom  Osmanskog  Carstva  u  rat 

na  strani  Centralnih  sila.  Akcija  nije  uspjela,  a  neuspjeh  je  slikovito  opisao  Winston 



Churchill:  "…uvijek  smo slali dvije trećine onog što je potrebno sa zakašnjenjem od mjesec 

dana". 

 

U  Europi  je  glavni  zadatak  Kraljevske  mornarice  bio  da  nametne  pomorsku  blokadu 



Njemačkoj  i  njenim  saveznicima.  Britanci  su  na  pučini  zaustavljali  svaki  brod  ako  je  postojala 

sumnja  da  mu  je  cilj  neka  njemačka  luka.  SAD  su  uložile  protest  Britaniji  zbog  ograničavanja 

slobode  plovidbe,  ali  su  još  žešće  prosvjedovale  protiv  njemačke  kontrablokade  Britanije 

korištenjem  mina  i  podmornica.  Jedna  je  njemačka  podmornica,  u  travnju  1915.  g., 

torpedirala  britanski  brod  "Lusitaniu",  gdje  je  među  1200  poginulih  bilo  stotinjak 

Amerikanaca.  Žestoka  reakcija  američke  javnosti  zastrašila  je  Nijemce  pa  su  prestali  u 

slijedeće  dvije  godine  u  velikom  obimu  koristiti  podmornice.  Umjesto  da  se  pomorski  rivalitet  

završi  u  nekakvom  pomorskom  armagedonu,  to  je  postao  rat  za  uništenje  nacionalnih 

privreda,  za  izgladnjivanje  stanovništva,  itd.  Jedina  velika  pomorska  bitka  između  britanske  i 

njemačke  flote  odigrala  se  31.  V.  1916.  g.  kod  Jyllanda  i  Skagerraka.  Obje  strane  nakon 

bitke    smatrale  su  se  pobjednikom:  Britanci  na  osnovu  njemačkog  bijega  sa  bojnog  polja,  a 

Nijemci  jer su  kao slabija  strana  prouzročili  veće britanske  gubitke. 

 

Njemački  admiralitet  nije  imao  želje  za  ponovnim  Jyllandom,  pa  je  zaključeno  da  je 



jedino  rješenje  za  britansku  blokadu  Njemačke,  njemačka  blokada  Britanije.  Njemačka  1.  II. 

1917.  donosi  odluku  o  "neograničenom  podmorničkom  ratu".  Gotovo  svaki  četvrti  brod 

Slika  8:

 

Prikaz  ženske  radne  snage  u  britanskoj  tvornici 

municije.  Tijekom  rata  žene  su  dobile  vrlo  važnu  ulogu  u 

funkcioniranju civilnog društva i to su obavile na vrlo kvalitetan 

način, da će to izazvati strah kod mnogih muškaraca hoće li ikada 

više biti sigurni za svoja radna mjesta.  

 

10 


koji  je  uplovljavao  ili  isplovljavao  iz  britanskih  luka  bio  je  potopljen,  a  nakon  toga  uslijedilo 

je  i  potapanje  (bez  upozorenja)  američkih  trgovačkih  brodova,  pa  je  američki  ulazak  u  rat 

postao  neizbježan.  Osim  toga,  SAD  je  imao  i  ekonomskih  razloga  za  ulazak  u  rat,  naime 

Francuska  i  Britanija  su  u  dvije  godine  (1915  /  1917.)  učetverostručile  svoj  uvoz  iz  SAD,  a  za 

to  su  se  morale  osloniti  na  krupne  američke  kredite  (  preko  2  mlrd.  $  ).  Dakle,  ako  bi 

saveznici  izgubili  rat  ogromna  ulaganja  Amerike  bila  bi  stavljena  na  kocku.  Konačni  povod  za 

rat  "uredilo  je"  njemačko  ministarstvo  vanjskih  poslova  pokušajem  dogovaranja  s  Mexicom 

za  stvaranje  saveza  protiv  SAD,  u  kojem  su  Mexicu  nudili  Texas,  New  Mexico  i  Arizonu, 

nakon  pobjede  nad  SAD.  Dešifrirani  telegram  (tzv.  Zimmermannov  telegram)  objavljen  je  u 

američkom  tisku,  a  to  je  uzrokovalo  veću  uznemirenost  nego  potapanje  Lusitanie.  SAD  su 



objavile  rat  Njemačkoj  u  travnju  1917.g.  Tadašnji  predsjednik  SAD,  Woodrow  Wilson  je 

početkom  1918.  predstavio  svoj  plan  o  poslijeratnom  uređenje  svijeta  i  načelima 

međunarodnih  odnosa  u tzv.  14 točaka

 

 



Završnica rata 

 

Nijemci  su  još  početkom  1918.g.  imali  razloga  vjerovati  da  još  mogu  pobijediti  u  ratu, 



jer  američki  doprinos  ratu  još  je  uvijek  bio  mali,  Talijani  su  doživjeli  katastrofalan  poraz  kod 

Kobarida,  Rumunjska  i  Srbija  su  u  tom  trenutku  bile  poražene,  a  Rusija  se  povukla  iz  rata 

zbog  revolucije.  Njemačka  se  konačno  mogla  posvetiti  ratu  na  jednoj  fronti  i  dovući  na  Zapad 

sve  svoje  snage  sa  istočnog  fronta.  S  druge  strane,  Nijemci  su  mogli  izdržavati  još  relativno 

kratko  vrijeme,  jer  britanska  pomorska  blokada  čini  svoje,  pa  imaju  nedostatak  svih 

materijala.  Zato  ako  nešto  žele,  moraju  to  učiniti  vrlo  žurno,  jer  i  Amerikanci  će  uskoro  počrti 

stizati  u velikom  broju. 

 

U  ožujku  1918.g.  maršal  Ludendorff  pokrenuo  je  prvu  seriju  velikih  ofenziva  na 



zapadni  front.  Britanci  i  Francuzi  su  se  povlačili  sa  sve  više  i  više  gubitaka.  U  očaju,  konačno 

su  se  odlučili  na  zajedničko  zapovjedništvo  koje  će  koordinirati  i  francuske  i  britanske  trupe,  a 

na  čelo  je  postavljen  francuski  general  Ferdinand  Foch.  Početkom  ljeta  kada  su  Nijemci  već 

bili  nadomak  Pariza  i  kada  je  Ludendorff  pokrenuo  petu  seriju  svojih  ofenziva  duž  rijeke 

Marne,  Ludendorf  je  brzojavio  svom  kaiseru:  "Ako  napad  uspije,  rat  će  biti  gotov  i  mi  ćemo 

pobijediti."  Gotovo  u  isto  vrijeme,  kad  je  krenula  njemačka  ofenziva,  general  Foch  je  napisao 

brzojav  svojoj  vladi:  "Ako njemački napad uspije, rat će biti gotov, a mi ćemo izgubiti."  

 

Nijemci  su  zaustavljeni  u  zadnji  tren, 



a  general  Foch  se  sada  mogao  osloniti  na 

friške  snage,  jer  je  svaki  mjesec  pristizalo 

novih  250.000  Amerikanaca,  a  uz  to  su 

britanski  tenkovi  konačno  postali  korisni  za 

prelazak  preko  rovova  te  su  donijeli  značajnu 

prednost.  Njemačka  snaga  i  moral  rapidno  je 

padala.  Samo  tog  proljeća  i  ljeta  Nijemci  su 

imali  više  od  2  mil.  žrtava,  jer  su  se 

strahovito  iscrpili  u onim  ofenzivama. 

 

Krajem  listopada  1918.  kapitulirali  su 



Osmansko  Carstvo  i  Bugarska,  a  3. 

studenog  i  Austro-Ugarska.  Pobuna 

mornara  i  radnika  u  Njemačkoj  ubrzala 

je  abdikaciju  kaisera  Wilhelma  II,  koji 

je  izbjegao  u  Nizozemsku,  a  Njemačka 

je  potpisala  kapitulaciju  11.XI  1918

(u  11  sati)  u  jednom  vagonu  u 



francuskom  gradiću  Compiegnu.   

Slika 9:

 

Ranje nik iz kolonijalne zemlje. Stradanja u ovom ratu su 

bila strahovito velika. Više od 10 mil. vojnika i oko 10 mil. civila je 

stradalo. Sile Antante izgubile su više od 50% mobiliziranog ljudstva, 

a kod Centralnih sila je još gore, jer su oni izgubili više od 60%. Za 

one koji su preživjeli muke nisu prestale, jer su mnogi kao invalidi 

provodili  život  u  bolnicama  za veterane, a da se ne spominju 

razorene obitelji i razne psihičke poteškoće kod mnogih. Svoj toj 

smrti i mizeriji treba pridodati financijske i materijalne gubitke , što 

će natjerati europske zemlje na uzimanje velikih kredita, a glavni 

kreditori postati će – SAD. 


Download 0.63 Mb.

Do'stlaringiz bilan baham:




Ma'lumotlar bazasi mualliflik huquqi bilan himoyalangan ©fayllar.org 2020
ma'muriyatiga murojaat qiling