Albatta, Alloh haqni Umarning tilida va dilida qilgandir


Download 50.68 Kb.
Sana09.06.2023
Hajmi50.68 Kb.
#1474072
Bog'liq
Umar roziyaalohu anhu


Umar roziyaalohu anhu
Payg’ambarimiz (s.a.v.) shunday:
“Albatta, Alloh haqni Umarning tilida va dilida qilgandir”, dedilar. (Termiziy rivoyat qilgan).
U kishining to’liq ismlari Umar ibn Xattob ibn Nubayl ibn Abdul uzzo ibn al_Adaviydir. U kishi o’zlarining yettinchi bobolarida Rasululloh (s.a.v.) ning nasablari ila tutashadilar. Umar (r.a.) kuchli va shiddatli bo’lganliklari uchun Payg’ambar (s.a.v.) u kishiga Abu Hafs degan kunya berganlar. Bu “sherning otasi” degan ma’noni anglatadi.
Payg’ambar (s.a.v.) Umar (r.a.) ga yana “Foruq” – “Haq ila botilni ajratuvchi” degan laqabni ham berganlar.
Bizning xalqlarimiz orasida u kishi Umari odil nomi bilan mashhurdirlar.
Ibn Umardan rivoyat qilinadi:
“Nabiy (s.a.v.) shunday:
“Allohim! Islomni o’zinga mahbub bo’lgan ushbu ikki odamning – Abu Jahl yoki Umarning biri bilan aziz qilgin!” dedilar. Bas u zotga ikkisidan mahbubi Umar bo’ldi. Ertasiga Umar Rasululloh (s.a.v.) ning oldilariga kelib, musulmon bo’ldi”.1 (Termiziy rivoyat qilgan.)
Umar (r.a.) ning Islomga kelishlari qissasini Ibn Sa’d, Abu Ya’lo, al-Mas’ul kishi va Bayhaqiylar Anas (r.a.) dan rivoyat qiladilar:
“Bir kuni Umar qilichni yalang’ochlab chiqdi. Unga yo’lda bani Zuhralik bir kishi uchrab qoldi. U:
“Qayerga ketyapsan, ey Umar?” deb so’radi.
“Muhammadni o’ldirgani ketyapman”, dedi Umar.
“Muhammadni o’ldirsang, Bani Hoshim va Bani Zuhradan qanday emin bo’lasan?” dedi haligi odam.
“Sen ham dindan chiqqanga oxshaysan!” dedi Umar.
“Senga ajib bir gap aytaymi? Kuyoving bilan singling dindan chiqdilar! Ha, sening diningdan chiqdilar!” dedi.
Umar yo’lidan qaytib, ikkisining oldiga bordi. Ularning huzurida Xattob ibn Arat bor edi. U Umarning sharpasini sezib, uyning ichiga berkinib oldi. Umar kirdi va:
“Bu nima?!” dedi.
Ular “Toho” surasini qiroat qilayotgan edilar. Ikkisi:
“O’zaro gapimizdan boshqa narsa yo’q”, dedilar.
“Ehtimol, ikkoving dindan chiqqandirsanlar?!” dedi.
Shunda kuyovi unga: “Ey Umar, agar haq sening diningdan boshqada bo’lsa”, deyishi bilan Umar uning ustiga o’zini tashlab, bosib olib ura boshladi. Singlisi uni o’z eridan nari qilish uchun keldi. U singlisini urib, yuzini qonga beladi.
G’azablangan singil:
“Agar haq sening diningda boshqada bo’lsa, men “Ashhadu allaa ilaha illallohu va ashhadu anna Muhammadan abduhu va Rosuluhu” deb guvohlik beraman!” dedi. Shunda Umar:
“O’zingizdagi yozilgan narsani menga beringlar. O’qib ko’ray-chi”, dedi. U o’qishni bilar edi. Singlisi:
“Buni faqat poklanganlar ushlaydilar. Tur, g’usl qilib kel”, dedi. U turib g’usl qilib keldi. So’ngra yozilgan narsani oldi. U Toho surasidan:
“Albatta, men o’zim Allohdirman. Mendan o’zga iloh yo’q. Bas, menga ibodat qil va meni zikr etish uchun namozni to’liq ado et” gacha o’qidi va:
“Meni Muhammadning oldiga olib boringlar”, dedi. Umarning gapini eshitib Xattob berkingan joyidan chiqdi va:
“Ey Umar xursand bo’l. Men Rasululloh (s.a.v.) ning payshanba kechasidagi:
“Allohim! Islomni Umar yoki Amr ibn Hishom bilan aziz qilgin”, deb qilgan duolarini sen haqingda bo’lishini orzu qilaman”, dedi.
Rasululloh (s.a.v.) Safoning pastidagi hovlida edilar. Umar o’sha hovliga bordi. Uning eshigi oldida Hamza, Tolha va boshqalar turgan edilar. Hamza:
“Ana, Umar. Agar Alloh unga yaxshilikni iroda qilgan bo’lsa, musulmon bo’ladi. Agar undan boshqani iroda qilgan bo’lsa, biz uchun uni qatl qilish oson bo’ladi”, dedi.
Payg’ambar (s.a.v.) ichkarida edilar. U zotga vahiy nozil bo’layotgan edi. U zot chiqib Umarning oldiga keldilar. Uning yoqasidan va qilichbog’idan tortib turib:
“Ey Umar! Alloh senga Valid ibn Mug’iyraga tushirgan or va azobni tushirmaguncha qaytmaysanmi?!” dedilar. Umar:
“Ashhadu allaa ilaha illallohu va ashhadu annaka abdullohi va rasuluhu!” dedi” (“Tarixi xulafo”).
Ushbu hayajonli lahzada hovlida turganlar ovozlarining boricha: “Allohu akbar” deya, butun Makkani boshlariga ko’tarib, takbir aytdilar.
Umar:
“Ey Allohning Rasuli, biz haqda emasmizmi?!” dedi.
Rasululloh (s.a.v.):
“Haqdamiz”, dedilar.
“Undoq bo’lsa, nimaga berkinamiz?!” dedi Umar.
Musulmonlar birinchi marta ikki saf bo’lib, ochiqchasiga baytulloh tomon yo’l oldilar. Bir safni Hamza, ikkinchisini Umar boshqarib borar edi. Ular masjidga kirdilar. Qurayshliklar bir Hamzaga, bir Umarga qarab, ichlaridan zil ketar edilar.
O’sha kuni Rasululloh (s.a.v.) Umar (r.a.) ga “Foruq” laqabini berdilar. O’shanda Rasulullohga Payg’ambarlik kelganining oltinchi yili, Zulhijja oyi edi. Umar (r.a.) yoshlari esa yigirma oltida edi. Bundan uch kun oldin Hamza (r.a.) Islomga kirgan edilar.

Bexato, [Вс 12.06.22 18:46]


Умар розияллоҳу анҳу
Пайғамбаримиз (с.а.в.):
“Албатта, Аллоҳ ҳақни Умарнинг тилида ва дилида қилгандир”, дедилар. (Термизий ривоят қилган).
У кишининг тўлиқ исмлари Умар ибн Хаттоб ибн Нубайл ибн Абдул уззо ибн ал_Адавийдир. У киши ўзларининг еттинчи боболарида Расулуллоҳ (с.а.в.) нинг насаблари ила туташадилар. Умар (р.а.) кучли ва шиддатли бўлганликлари учун Пайғамбар (с.а.в.) у кишига Абу Ҳафс деган куня берганлар. Бу “шернинг отаси” деган маънони англатади.
Пайғамбар (с.а.в.) Умар (р.а.) га яна “Форуқ” – “Ҳақ ила ботилни ажратувчи” деган лақабни ҳам берганлар.
Бизнинг халқларимиз орасида у киши Умари одил номи билан машҳурдирлар.
Ибн Умардан ривоят қилинади:
“Набий (с.а.в.) шундай:
“Аллоҳим! Исломни ўзинга маҳбуб бўлган ушбу икки одамнинг – Абу Жаҳл ёки Умарнинг бири билан азиз қилгин!” дедилар. Бас у зотга иккисидан маҳбуби Умар бўлди. Эртасига Умар Расулуллоҳ (с.а.в.) нинг олдиларига келиб, мусулмон бўлди”. (Термизий ривоят қилган.)
Умар (р.а.) нинг Исломга келишлари қиссасини Ибн Саъд, Абу Яъло, ал-Масъул ва Байҳақийлар Анас (р.а.) дан ривоят қиладилар:
“Бир куни Умар қилични яланғочлаб чиқди. Унга йўлда бани Зуҳралик бир киши учраб қолди. У:
“Қаерга кетяпсан, эй Умар?” деб сўради.
“Муҳаммадни ўлдиргани кетяпман”, деди Умар.
“Муҳаммадни ўлдирсанг, Бани Ҳошим ва Бани Зуҳрадан қандай эмин бўласан?” деди ҳалиги одам.
“Сен ҳам диндан чиққанга охшайсан!” деди Умар.
“Сенга ажиб бир гап айтайми? Куёвинг билан синглинг диндан чиқдилар! Ҳа, сенинг динингдан чиқдилар!” деди.
Умар йўлидан қайтиб, иккисининг олдига борди. Уларнинг ҳузурида Хаттоб ибн Арат бор эди. У Умарнинг шарпасини сезиб, уйнинг ичига беркиниб олди. Умар кирди ва:
“Бу нима?!” деди.
Улар “Тоҳо” сурасини қироат қилаётган эдилар. Иккиси:
“Ўзаро гапимиздан бошқа нарса йўқ”, дедилар.
“Эҳтимол, икковинг диндан чиққандирсанлар?!” деди.
Шунда куёви унга: “Эй Умар, агар ҳақ сенинг динингдан бошқада бўлса”, дейиши билан Умар унинг устига ўзини ташлаб, босиб олиб ура бошлади. Синглиси уни ўз эридан нари қилиш учун келди. У синглисини уриб, юзини қонга белади.
Ғазабланган сингил:
“Агар ҳақ сенинг динингда бошқада бўлса, мен “Ашҳаду аллаа илаҳа иллаллоҳу ва ашҳаду анна Муҳаммадан абдуҳу ва Росулуҳу” деб гувоҳлик бераман!” деди. Шунда Умар:
“Ўзингиздаги ёзилган нарсани менга беринглар. Ўқиб кўрай-чи”, деди. У ўқишни билар эди. Синглиси:
“Буни фақат покланганлар ушлайдилар. Тур, ғусл қилиб кел”, деди. У туриб ғусл қилиб келди. Сўнгра ёзилган нарсани олди. У Тоҳо сурасидан:
“Албатта, мен ўзим Аллоҳдирман. Мендан ўзга илоҳ йўқ. Бас, менга ибодат қил ва мени зикр этиш учун намозни тўлиқ адо эт” гача ўқиди ва:
“Мени Муҳаммаднинг олдига олиб боринглар”, деди. Умарнинг гапини эшитиб Хаттоб беркинган жойидан чиқди ва:
“Эй Умар хурсанд бўл. Мен Расулуллоҳ (с.а.в.) нинг пайшанба кечасидаги:
“Аллоҳим! Исломни Умар ёки Амр ибн Ҳишом билан азиз қилгин”, деб қилган дуоларини сен ҳақингда бўлишини орзу қиламан”, деди.
Расулуллоҳ (с.а.в.) Сафонинг пастидаги ҳовлида эдилар. Умар ўша ҳовлига борди. Унинг эшиги олдида Ҳамза, Толҳа ва бошқалар турган эдилар. Ҳамза:
“Ана, Умар. Агар Аллоҳ унга яхшиликни ирода қилган бўлса, мусулмон бўлади. Агар ундан бошқани ирода қилган бўлса, биз учун уни қатл қилиш осон бўлади”, деди.
Пайғамбар (с.а.в.) ичкарида эдилар. У зотга ваҳий нозил бўлаётган эди. У зот чиқиб Умарнинг олдига келдилар. Унинг ёқасидан ва қиличбоғидан тортиб туриб:
“Эй Умар! Аллоҳ сенга Валид ибн Муғийрага туширган ор ва азобни туширмагунча қайтмайсанми?!” дедилар. Умар:
“Ашҳаду аллаа илаҳа иллаллоҳу ва ашҳаду аннака абдуллоҳи ва расулуҳу!” деди” (“Тарихи хулафо”).
Ушбу ҳаяжонли лаҳзада ҳовлида турганлар овозларининг борича: “Аллоҳу акбар” дея, бутун Маккани бошларига кўтариб, такбир айтдилар.
Умар:
“Эй Аллоҳнинг Расули, биз ҳақда эмасмизми?!” деди.
Расулуллоҳ (с.а.в.):
“Ҳақдамиз”, дедилар.
“Ундоқ бўлса, нимага беркинамиз?!” деди Умар.
Мусулмонлар биринчи марта икки саф бўлиб, очиқчасига байтуллоҳ томон йўл олдилар. Бир сафни Ҳамза, иккинчисини Умар бошқариб борар эди. Улар масжидга кирдилар. Қурайшликлар бир Ҳамзага, бир Умарга қараб, ичларидан зил кетар эдилар.
Ўша куни Расулуллоҳ (с.а.в.) Умар (р.а.) га “Форуқ” лақабини бердилар. Ўшанда Расулуллоҳга Пайғамбарлик келганининг олтинчи йили, Зулҳижжа ойи эди. Умар (р.а.) ёшлари эса йигирма олтида эди. Бундан уч кун олдин Ҳамза (р.а.) Исломга кирган эдилар.



1


Download 50.68 Kb.

Do'stlaringiz bilan baham:




Ma'lumotlar bazasi mualliflik huquqi bilan himoyalangan ©fayllar.org 2024
ma'muriyatiga murojaat qiling