Issn 1820-6700 Univerzitet u Beogradu

EUSA Twelfth Biennial Interna-
tional Conference
, Boston, 3–5th March 2011, p. 8.
16 
Patrick Müller and Nicole Alecu de Flers, Applying the Concept of Europeaniza-
tion to the Study of Foreign Policy: Dimensions and Mechanisms, European Inte-
gration Research Working Paper Series
, Working Paper No. 05/2009, Available from: 
http://www.eif.oeaw.ac.at/downloads/workingpapers/wp2009-05.pdf, p. 17.
124
BL A ŽO M. R A DOV IĆ

ambicijama, a katkad i interesima velikih država članica jer su prihvatile da je 
njihov unilateralan uticaj na tokove unutar EU, a naročito na spoljnopolitičke 
poslove, delimično ograničen.
17
 Na ovaj način male države posredno ukazuju na 
svoju potčinjenost političkim voljama velikih ali uz značajan uticaj, eventualne 
ustupke, korist, a ponekad i cenu. Međutim, problem nastaje ukoliko se posred-
no od male države traži da odustane ili popusti u slučajevima koji su za nju veliki 
prioritet u ostvarivanju nacionalnog interesa ili očuvanju identiteta.
Zato EU možemo delom videti i kao svojevrsnu legitimizaciju i legalizaci-
ju politike moći velikih zemalja, ali i prostor za besukobno uravnoteženje pri-
rode moći da se ispoljava, širi i utiče na okolne tokove, bar kada su u pitanju 
članice Unije. Međutim, ako je suditi prema prošlosti, upravo ovakve situaci-
je su bile uzročnici „nagomilavanja“ problema i mnogih neuravnoteženosti 
koje su kasnije vodile sukobima.
Što se tiče novih članica, imajući u vidu ustrojenost unutrašnjih odnosa 
EU, one imaju malu mogućnost uticaja i oblikovanja acquis, naročito spoljno-
političkih.
18
 U sferi spoljne, bezbednosne, pa čak i u delovima odbrambene 
politike prilagođavanja novih članica, sledi proces „odozgo nadole“. Ali EU 
ne bi bila složene prirode, da i od ovih pretežnih procesa nema odstupanja. 
To možemo videti na primeru Srbije i u činjenici da pet zemalja EU nije pri-
znalo jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i Metohije (Grčka, Kipar, 
Rumunija, Slovačka, Španija), od kojih su tri države relativno nove članice. 
Sličnu paralelu možemo povući i prema Poljskoj, koja je snažno insistirala na 
svojim nacionalnim interesima u okviru pregovora koji su vođeni na nivou i 
sa EU. Takođe, na primeru Poljske i drugih novoprimljenih članica možemo 
uočiti da je prilagođavanje spoljne politike standardima EU bilo evidentno i 
pre i nakon prijema u članstvo, što na neki način ukazuje da evropeizacija uti-
če i oblikuje političke procese i van granice EU.
Kandidati za članstvo u Uniji i tek primljene članice nemaju velike mo-
gućnosti da značajnije utiču na formiranje politika Unije. Period adaptacije na 
unijsko okruženje može da traje različito kod različitih država i zavisi od toga 
koliko su državne institucije osposobljene da po prijemu budu odmah aktivni 
moderatori politika. Praksa je pokazala da period prilagođavanja može da po-
traje i nekoliko godina pre nego što država pokaže prve znake prilagođenosti. 
Prilagođenost se ogleda u razumevanju procesa i načina donošenja odluka, br-
zine reagovanja i osmišljavanja načina da se ugrade vlastiti stavovi u zajednič-
ke politike, odnosno da se na najbezbolniji način prilagodi i primeni zajednič-
ka politika na nacionalne okvire.
17 
Patrick Müller and Nicole Alecu de Flers, Applying the Concept of Europeanizati-
on to the Study of Foreign Policy: Dimensions and Mechanisms, op. cit., p. 17.
18 
Ibidem, p. 18.
125
EV ROPEIZ ACIJA K AO PROCES SINERGIČNIH DIHOTOMIJA

2) „Odozdo nagore“ proces
U ovom procesu evropeizacija nastaje kada države počnu da utiču na politiku 
EU u određenoj oblasti. Tom prilikom dolazi do unošenja nacionalnih stavo-
va, vrednosti, politika, standarda, interesa, pravila, procedura i sl. po principu 
„ugrađivanja“ na nivo EU. Ugradnjom nacionalnih preferencijala i interesa na 
nivo EU stvoreni su uslovi da se vlastite pozicije „evropeizuju“. Odnosno, da se 
nacionalne postavke u nešto izmenjenom obliku, putem nagodbe ili pregovora, 
pretvore u „komunitarno“ pravilo i kao takvo, po prethodno navedenom auto-
matizmu, preuzmu od strane drugih država članica.
Iz navedenog sledi da evropeizacija može da posluži članicama, a delimično 
i državama koje imaju pretenziju ka članstvu u EU da znatno efektnije, po znat-
no manjoj ceni i sa manje rizika, ostvare svoje nacionalne interese, posebno one 
koje je nemoguće ili veoma teško sprovesti unilateralnim aktivnostima.
Kada je reč o spoljnoj, bezbednosnoj i odbrambenoj politici, članice 
mogu ovim putem da eksternalizuju svoje spoljnopolitičke probleme na nivo 
EU.
19
 Odnosno, neposrednim učešćem u spoljnopolitičkim aktivnostima EU 
one mogu na te procese i da deluju. Na taj način dovode i do pospešivanja pro-
cesa institucionalizacije spoljne, bezbednosne i odbrambene politike EU koja, 
sa svoje strane, ima institucionalni okvir za kreiranje legitimnih zajedničkih 
normi i vrednosti.
20
U prilog navedenom vredni su pažnje inicijativa Finske (Finland's 
Northern Dimension Initiative) i napori Švedske na promovisanju preven-
cije sukoba kao integralnog dela politike EU.
21
 Naime, iako su članice sa re-
lativno malom pregovaračkom moći da utiču na spoljnopolitičke ciljeve 
EU, one su ostvarile prilično snažan uticaj na utvrđivanje civilne dimenzi-
je tzv. Evropske bezbednosne i odbrambene politike (European Security 
and Defence Policy). Navedene aktivnosti su pomerile sferu medijacije in-
teresa unutar EU sa nagodbenog i koalicionog stila, karakterističnog za sferu 
spoljne politike, ka argumentovanom i združenom stilu rešavanja problema. 
Tačnije, izmeštene su i percepcija i institucije EU iz pozicione statike, što je 
omogućilo stvaranje prostora za unapređivanje sposobnosti i mogućnosti EU 
u domenu spoljne politike.
22
Za države koje nisu članice dovodi se u pitanje realan okvir i potencijal da 
ovim procesom utiču na unutrašnje procese EU, tj. da kao interesno oprede-
ljene za članstvo uopšte mogu uticati na tokove unutar EU. Pa ipak, jedan od 
19 
Ibidem, p.13.
20 
Ibidem, p.14.
21 
Ibidem, p.16.
22 
Ibidem.
126
BL A ŽO M. R A DOV IĆ

načina je da jasnim pozicioniranjem svojih interesa i snažnom bilateralnom 
spoljnopolitičkom aktivnošću prepozna i artikuliše interese suprotne strane 
u pitanjima od vlastitog nacionalnog interesa. Drugi način mogao bi da bude 
preuzimanje standardizacije EU, u različitim oblastima i sa različitim stepe-
nom primene, koja bi omogućila institucionalno i komunikaciono razume-
vanje sa zvaničnicima i institucijama EU, ali i članicama EU. I treći bi mogao 
da bude uključivanje u različite oblike aktivnosti EU, od kojih su najizvesni-
ji pokušaji spoljnopolitičkog angažovanja EU u domenima bezbednosti i od-
brane, što omogućava da se, angažovanjem unutar ovog procesa, stvore uslo-
vi za neposredan uticaj na unutrašnje tokove EU u ovoj oblasti, makar u onom 
operativnom i izvršnom delu. Stiče se utisak da je upravo polje Zajedničke 
spoljne i bezbednosne politike EU najpogodnije mesto za „ugrađivanje“ i 
„horizontalno“ preuzimanje jer nije omeđeno supranacionalnom politikom 
niti komunitarnim organom sa punim ovlašćenjima nad ovom oblašću, koji 
bi tu politiku sprovodio u skladu sa ugovornim obavezama.
23
Navedeni proces evropeizacije nacionalnih interesa odvija se unutar vi-
sokoinstitucionalizovane i socijalizovane zone političkog delovanja EU. 
Odlikuje ga dihotomnost u vidu povratnih sprega, pri kojima se ugrađeni 
nacionalni interesi na nivou EU neprestano vraćaju nacionalnim vladama 
kako bi bili ponovo određeni, dograđeni ili prilagođeni. Kao posledica se 
javlja svojevrsno zajedničko „upravljanje“ nacionalnim interesima unutar 
EU, smanjivanje sukobnog potencijala između država članica, jačanje pre-
govaračko-procesne kulture u stvaranju politika, uravnoteženje isključive i 
maksimalističke prirode nacionalnih interesa i, dugoročno gledano, urav-
noteženiji razvoj društvenih veza država članica. Na taj način se izbegava i 
potreba za korišćenjem veta kao sredstva kojim se unilateralno uravnotežuje 
težnja drugih za dostizanjem zajedničkih pozicija koje su suprotne vlastitim 
nacionalnim interesima.
3) „Horizontalni“ proces
Horizontalni proces uzima u obzir prenos i stvaranje politika između država 
članica EU na unutrašnjem planu, a sve češće i između EU i država članica EU, 
na jednoj, i država van EU, na drugoj strani. Prenos politika i procedura nije 
obavezujući i zasnovan je na preporuci „najbolje prakse“ i zajedničkom pre-
poznavanju dobiti.
Jedan od karakterističnih horizontalnih procesa jeste postupak donoše-
nja odluka putem kvalifikovane većine, gde je sposobnost obezbeđivanja gla-
sačke podrške na strani razvijenih članica EU, usled realnih mogućnosti da 
23 
Nicholas Wright, How far has the CFSP 'Europeanized' the national foreign po-
licy objectives of Member States?, op. cit., p. 2.
127
EV ROPEIZ ACIJA K AO PROCES SINERGIČNIH DIHOTOMIJA

svoje ciljeve podrže različitim ekonomskim i političkim podsticajima. Na ovaj 
način, stvaranjem široke „horizontalne“ osnove za legitimitet odluke one do-
bijaju legalitet putem „ugrađivanja“ svojih ciljeva u politički i pravni sistem 
EU, da bi se nakon debate kao povratna obavezujuća sprega, posebno u komu-
nitarnim oblastima EU, vratile članicama putem „preuzimanja“ i „ugrađiva-
nja“ u nacionalna zakonodavstva i praksu.
Horizontalnu evropeizaciju možemo sagledati i kao promenu podsta-
knutu potrebom za sticanjem ekonomskog bogatstva od strane postmoder-
nih država Zapada. Neki autori su skloni tvrdnji da je horizontalni proces 
„preuzimanja“ gotovih pravila u sisteme novopridošlih članica ili država koje 
teže članstvu u EU prepoznat od strane „starih“, posebno moćnih država EU, 
kao sredstvo dominacije preko kojeg bi novopridošle članice bile institucio-
nalno oblikovane da služe njihovim interesima.
24
Kako stoje stvari sa sferom spoljne, bezbednosne i odbrambene politike? 
Koen i Naj (Keohane, Nye) karakterišu ovaj proces kao transvladin (transgo-
vernmentalism
) unutar kojeg države, tj. vlade država deluju unutar specifič-
ne oblasti, ali na osnovama koje neizostavno ne znače da te države ili vla-
de funkcionišu kao koherentan i jedinstven subjekt. Intenzivan transvladin 
proces na taj način nudi alternativno objašnjenje Zajedničke spoljne i bez-
bednosne politike EU kao okruženja za stvaranje politike EU koja je, sa jedne 
strane, ostala van okvira supranacionalnih institucija EU, a istovremeno za-
držala složenost i intenzitet struktura, procesa i odnosa koji su karakteristični 
za saradnju u oblasti politika EU.
25
Međuvladin karakter donošenja odluka i princip jednoglasnosti, kao 
dominantan način odlučivanja u oblasti spoljne, bezbednosne i odbrambe-
ne politike, stvara mogućnost zaštite interesa država članica, što u odnosu 
na stavove „evropejaca“ razdrobljava pokušaje da navedene politike i stvar-
no budu zajedničke ili komunitarne na nivou EU. Kada takva interesna ori-
jentisanost nema posledice po EU ili pojedinačno članice, ona u najgorem 
slučaju ostaje u domenu žučnih rasprava, spinovanih medijskih izjava i po-
litičke mimikrije. Međutim, pod okriljem zaštite vlastitih interesa, članice 
EU su mnogo puta pokazale i nesposobnost da donose kvalitetne odluke, 
pravedna i dugoročna rešenja. Navedeno je u suprotnosti sa proklamova-
nim spoljnopolitičkim ambicijama EU, da se od ekonomskog giganta pre-
tvori u svetskog političkog i vojnog „aktera“. U literaturi se, kao slučajevi 
24 
Tanja A. Börzel, „Pace-Setting, Foot-Dragging, and Fence-Sitting: Member State Res-
ponses to Europeanization“, Journal of Common Market Studies, Vol. 40, No. 2, Availa-
ble from: http://userpage.fu-berlin.de/kfgeu/workingpapers/WorkingPaperKFG_30.
pdf, pp.193–214.
25 
Nicholas Wright, How far has the CFSP 'Europeanized' the national foreign policy 
objectives of Member States?, op. cit., p. 6.
128
BL A ŽO M. R A DOV IĆ

koji to potvrđuju, navode promašena, zakasnela i posledična politika u ra-
tovima na prostoru bivše SFRJ i Ruande 90-ih godina prošlog veka, kriza u 
Darfuru 2003. godine i podela nastala oko iračkog rata iste godine kao i dru-
gi slični, posledični događaji velikog intenziteta i sa velikim ljudskim žrtva-
ma i materijalnim razaranjima.
Teško da možemo za navedeno kriviti suverenu zaštitu nacionalnih in-
teresa kao „konstantu“ spoljnopolitičkog delovanja svake države, pa makar 
ona bila i članica EU. Trebalo bi imati u vidu da je jedino ekonomija dobrim 
delom doživela komunitarizaciju i prenošenje nadležnosti, pa samim tim i 
mogućnost da EU u toj sferi bude i efikasnija i produktivnija. Možda bismo 
kritiku mogli uputiti na račun jednoglasnosti (unanimity), kao načina dono-
šenja odluka naročito karakterističnog za oblasti spoljne politike, bezbedno-
sti i odbrane. Ona se u slučajevima kriznih dešavanja van teritorije država 
članica EU pokazala kao nepremostiva prepreka za brze i odgovarajuće ak-
cije. Efikasan krizni menadžment je žrtvovan zarad politike koja se zasniva 
na konsenzusu i samim tim na dostizanju najmanjeg zajedničkog imenite-
lja. Jednoglasno odlučivanje neizostavno vodi i ka biranju onih predmeta 
i slučajeva od strane država članica kod kojih je moguće postići bilo kakav 
konsenzus, dok se ostala pitanja, bez obzira na njihov značaj i posledičnost, 
jednostavno ignorišu.
26
Tendencija da se u vreme ozbiljnih kriza pribegava ad hoc rešenjima, 
kao što je bila npr. Kontakt grupa za Balkan, potvrđuju shvatanje da se tom 
prilikom uvek pojavljuju velike države članice koje će i dalje dominirati 
prilikom „presuđivanja“ u tim situacijama. One tada izuzetno posvećeno, 
snažno i uz korišćenje svih raspoloživih sredstava brane svoje nacionalne 
interese vešto ih proglašavajući „evropskim“. Imajući u vidu procese „ugra-
đivanja“ i „preuzimanja“ na nivou EU, koje smo u prethodnom delu rada 
objasnili, možemo reći da su oni u većini slučajeva i u formalno-pravnom 
smislu zaista „unijski“. Navedeno ide u prilog tvrdnji da će „nacionalni inte-
resi uvek imati prioritet nad onim zajedničkim“
27
 bez obzira što se oni „po-
krivaju“ evropeizacijom kao procesom legitimnog i legalnog donošenja od-
luka na nivou EU. Još je 1991. godine Pižper (Pijpers) tvrdio da će istinska 
zajednička spoljna i bezbednosna politika nastati tek onda kada se države 
članice budu suočile sa velikom spoljnom pretnjom ili kada se njihovi inte-
resi poklope.
28
 Šta je izvesnije da će se od ova dva velika scenarija pre desiti 
na primeru EU ostaje da se vidi.
26 
Ibidem, p. 4.
27 
Ibidem, pp. 4–5.
28 
Ibidem, p. 5.
129
EV ROPEIZ ACIJA K AO PROCES SINERGIČNIH DIHOTOMIJA

ZAKLJUČAK
Evropeizacija nije teorija, posebno ne koherentne i jednoznačne prirode. 
Pre bismo mogli reći da je ona, kao i sama EU, višestrane prirode sa mnoš-
tvom dihotomija. Naizgled neodređena, sa prividom o bezgraničnom broju 
varijacija, evropeizacija je u suštini konceptualni okvir koji u sebi sadrži ra-
zličite aspekte. Jedan od tih aspekata je niz stalnih, usklađivanih i višesmer-
nih procesa koji se prvenstveno odigravaju u dve ravni – unutar EU, a sa ra-
stom spoljnopolitičkih ambicija i na procese i posledice delovanja EU van 
svojih političkih granica. Tako postavljanje evropeizacije omogućiće nam 
bolje razumevanje složene prirode nastanka politika, odnosno procesa u či-
jem težištu je EU.
Promene koje se pri tome stvaraju u suštini povezuju nacionalni nivo 
članica i nivo EU, a u poslednje dve decenije navedeni procesi evropeizacije 
ispoljavaju se i u povezivanju pojedinačno članica EU i same EU sa pridruže-
nim državama i potencijalnim kandidatima za članstvo u EU. Neretko je da 
se evropeizacija povezuje i sa procesom stvaranja nadnacionalnog suvereni-
teta, naddržavne tvorevine sa elementima državnosti, objedinjavanja naci-
ja, stvaranja novog društvenog kvaliteta kroz vreme i sl., iako su neki autori 
izričiti da ona to nije.
Sinergičnost procesa evropeizacije svakako ne podrazumeva apsolutnu 
ili istinsku objedinjenost, ili ciljno planiranje, usaglašavanje, vođenje i pra-
ćenje tih procesa. Često se radi o prostom prilagođavanju aktuelnih proce-
sa i aktivnosti političkim trendovima, postojećim procesima ili prethodnim 
radnjama. Zato pod sinergičnošću u slučaju evropeizacije možemo smatrati 
procese neprekidnog usaglašavanja, pregovaranja, dogovoranja, cenjkanja, 
ali i stimulacije, motivacije, uslovljavanja, pritisaka, pa čak i ucenjivanja, 
ograničavanja i sankcionisanja.
Kao rezultat tako opredmećene evropeizacije dolazi do prilagođavanja 
nacionalnih struktura i procesa, ali sa nacionalnim osobenostima. Pa ipak, 
efekti odluka na nivou EU u suštini neće imati pravnu silu sprovodivosti i 
istinske ugradnje u nacionalnu strukturu članica, a naročito ne kod država 
kandidata, ukoliko konzumenti tih odluka (članice i/ili kandidati) nisu uklju-
čeni u nastanak i unapređivanje tih aranžmana.
Kada govorimo o procesu evropeizacije u oblasti spoljne politike, bezbed-
nosti i odbrane izvesno je da ona nije postignuta ni na nivou tzv. „starih“ 
članica EU, samim tim teško je za očekivati da će se prihvatiti od strane po-
tencijalnih članica, tj. kandidata za članstvo u Uniji. U ravni intelektualnih 
spekulacija možemo pretpostaviti da inicijativa za približavanje, uravnoteže-
nje, pa čak i usklađivanje standarda, tj. evropeizacija procesa unutar spoljne, 
bezbednosne i odbrambene politike potekne od samih novopridošlih članica 
(članice od 2004. i 2007), kao i od kandidata za članstvo u EU. U prilog tezi go-
vori političko nasleđe tzv. starih i novih članica EU.
130
BL A ŽO M. R A DOV IĆ

Stare članica EU (članice do 2007) politički sistem EU i institucionalna 
rešenja stvorile su kao rezultat zastoja u sprovođenju političke prakse za-
snovane prvenstveno na cenjkanju oko sopstvenih nacionalnih interesa. 
Evropeizacija se zadržala na nivo acquis communautaire visokouređenog je-
dinstvenog tržišta. Imajući u vidu ekonomsku prirodu i temelje EU, evropei-
zacija kao proces nije se odnosila na političku, a još manje na bezbednosnu i 
odbrambenu sferu. Bedem dubljoj evropeizaciji činila je politička praksa za-
snovana na ostavljanju bezbednosti i odbrane u sferi nacionalnih interesa, 
bez mogućnosti značajnijeg zajedničarenja.
Novoprimljene članice, ali i potencijalne članice EU, svoje političko isku-
stvo sa EU zasnivale su na gotovo potpunom prihvatanju i primeni pravne 
tekovine Unije, koja se razvijala na temeljima uspešnosti ekonomskog zajed-
ničarenja. Na taj način su postale „evropejskije“ jer su svoje početne evropske 
vrednosti temeljile na političkom nasleđu EU i procesima evropeizacije koji 
su okrenuti „zajedničarenju“ a ne protežiranju isključivo vlastitih interesa, 
što je još uvek realna politička praksa tzv. starih članica EU. U lakoći sa kojom 
su novopridošle članice EU odbacile stare vrednosne sisteme i prihvatile nove, 
oličene u političkom zajedničarenju i apsolutnoj dobiti, od nje se nalazi po-
tencijal promene koji bi mogao uvesti proces evropeizacije i u oblasti spoljne 
politike, bezbednosti i odbrane prvenstveno članica EU. Na sličan način, isti-
na posredno, mogli bi da deluju i potencijalni kandidati za članstvo u EU oli-
čeni prvenstveno u državama Balkana.
Navedeno nas upućuje da je sagledavanjem evropeizacije kao procesa 
moguće objasniti novi društveni kvalitet međudržavnih odnosa na tlu Evrope, 
ali i odnosa koji se sinergično stvaraju unutar i van EU struktura, naročito u 
oblastima spoljne, bezbednosne i odbrambene politike EU.
131
EV ROPEIZ ACIJA K AO PROCES SINERGIČNIH DIHOTOMIJA

BIBLIOGRAFIJA
[1] 
Bache, Ian, Europeanization: A Governance Approach, The Archive of European 
Integration, University of Pittsburgh, Pensilvania, USA, Available from: http://aei.
pitt.edu/1722/ (Accessed 4 May 2012).
[2] 
Bache, Ian, „Europeanization and multi-level governance: EU cohesion policy and 
pre-accession aid in Southeast Europe“, Southeast European and Black See Studies, 
Vol. 10, No. 1, p. 1–12.
[3] 
Börzel, A., Tanja, When Europeanization Hits Limited Statehood. The Western Balkans 
as a Test Case for the Transformative Power of Europe
, KFG Working Paper Series, No. 
30, September 2011.
[4] 
Kolleg-Forschergruppe (KFG), „The Transformative Power of Europe“, Freie 
Universität Berlin, Available from: http://userpage.fu-berlin.de/kfgeu/workingpapers/ 
WorkingPaperKFG_30.pdf (Accessed 15 May 2012).
[5] 
Fonten, Paskal, Evropa u 12 lekcija, Delegacija Evropske unije u Republici Srbiji, 
Beograd, 2011.
[6] 
„Handbook on CSDP (The Common Security and Defence Policy of the European 
Union)“, ed. Jochen Rehrl and Hans-Bernhard Weisserth, Directorate for Security 
Policy of the Federal Ministry of Defence and Sports of the Republic of Austria, 
Vienna, 2010.
[7] 
Hiks, Sajmon, Politički sistem Evropske unije, Službeni glasnik, Beograd, 2007.
[8] 
Janjević, Milutin, Spoljna politika Evropske unije, knjiga 2, Službeni glasnik, Beograd, 
2007.
[9] 
„Consolidated versions of the Treaty on European Union and the Treaty on the 
Functioning of the European Union“, C 83 of 30.3.2010 (Treaty of Lisabon), 
Available from: http://eur-lex.europa.eu/ LexUriServ/LexUriServ.do?uri=OJ:C:20
10:083:FULL:EN:PDF (Accessed 10 April 2012).
[10] 
Ladrech, Robert, „Europeanization of Domestic Politics and Institutions: The 
Case of France“, Journal of Common Market Studies, Vol. 32, No. 1, pp. 69–88.
[11] 
Moumoutzis, Kyriakos, „Still Fashionable Yet Useless? Addressing Problems with 
Research on the Europeanization of Foreign Policy“, Journal of Common Market 
Studies
, Vol. 49, No. 3, pp. 607–629.
[12] 
Müller, Patrick, Alecu de Flers, Nicole, Applying the Concept of Europeanization to the 
Study of Foreign Policy: Dimensions and Mechanisms
, Austrian Academy of Science, 
Social Sciences Research Centre, Institute for European Integration Research 
Working Paper Series, Working Paper No. 05/2009, Available from: http://www.
eif.oeaw.ac.at/downloads/workingpapers/wp2009-05.pdf (Accessed 21 May 2012).
[13] 
Olsen, P., Johan, Europeanization – a fashionable term, but is it useful? ARENA 
Working Papers, WP 01/2, 2002, ARENA centre for European studies, Faculty of Social 
Science, University of Oslo, Available from: http://www.sv.uio.no/arena/english/
research/publications/arena-publications/workingpapers/working-papers2002/
wp02_2.htm (Accessed 19 May 2012).
132
BL A ŽO M. R A DOV IĆ

[14] 
Prokopijević, Miroslav,