National youth program

3.3. Mlade osobe s invaliditetom
Sve društvene intervencije prema osobama s invaliditetom moraju imati za cilj postizanje 
najveće moguće samostalnosti svake osobe, ekonomske nezavisnosti i pune integracije u 
društvo. Za to je potrebna suglasnost i usklađena akcija svih sektora i različitih političkih 
razina, ali se stvarna integracija mora i jedino može dogoditi na razini lokalne zajednice. 
U tu svrhu Vlada Republike Hrvatske donijela je Nacionalnu strategiju izjednačavanja 
mogućnosti za osobe s invaliditetom od 2007. do 2015. godine.
Međutim, osobe s invaliditetom su heterogena skupina, s različitim vrstama i stupnjevima 
ograničenja te različitim sposobnostima. Heterogena su skupina i mlade osobe s 
invaliditetom te je mnogima od njih, zbog njihovih osnovnih teškoća, istodobno potrebna 
zdravstvena, socijalna i drugi oblici skrbi. Međutim, ne treba smetnuti s uma ni potrebe i 
interese mladih s invaliditetom koji proizlaze iz njihove dobi i životnog razdoblja u kojem 
se trenutno nalaze.
Prema Hrvatskom registru osoba s invaliditetom, u dobnoj skupini od 15 do 29 godina 
u 2008. ima 16.036 osoba s invaliditetom, od čega ih je 9.838 muškog (61%), a 6.198 
ženskog spola (39%). Od tog broja najveći postotak (45,7%) osoba je u dobnoj skupini 
od 15 do 19 godina. S obzirom na prebivalište, najveći postotak osoba s invaliditetom i 
većim teškoćama u razvoju, u dobnoj skupini od 15 do 19 godina, u odnosu na ukupni broj 
stanovnika živi u Međimurskoj, Krapinsko-zagorskoj te Požeško-slavonskoj županiji. Podaci 
ukazuju da najveći broj mladih s invaliditetom na tim područjima pripada marginaliziranim 
društvenim skupinama (Romima) te se invaliditet i teškoće tih osoba mogu povezati sa 
socioekonomskim uvjetima, odnosno siromaštvom u kojem žive. Prema Hrvatskom registru 
osoba s invaliditetom, ove osobe u najvećem broju žive u obitelji, dok ih 215 živi samo, 480 
živi u ustanovi, a 188 je u udomiteljskoj obitelji, što ukazuje na njihovu nesamostalnost. 
Alarmantno je da 1.674 osobe žive u nezadovoljavajućim uvjetima stanovanja.
Kroz sustav socijalne skrbi različita prava na pomoć (uključujući novčanu pomoć, institucijski 
i udomiteljski smještaj) ostvaruje oko 15.000 mladih. Određeni je broj učenika s teškoćama 
zakinut za pojedina prava iz sustava socijalne skrbi, uglavnom zbog nedovoljne povezanosti 
sustava, ali i zbog toga što same osobe s invaliditetom, njihovi roditelji i skrbnici ne poznaju 
dovoljno prava osoba s invaliditetom ni načine njihova ostvarenja. Važno je stoga osigurati 
informiranje obitelji mladih s invaliditetom o njihovim pravima te osigurati besplatnu 
pravnu i druge oblike pomoći kako bi se ta prava i ishodila.
Područje koje je ključno svim mladim osobama, pa tako i mladima s invaliditetom, je 
obrazovanje. Osigurati pristup mladih s invaliditetom obrazovanju je ustavna i zakonska 
obveza tijela državne vlasti te je kao takvu trebaju pratiti i omogućiti svi sustavi, a osobito 
sustav obrazovanja, zdravstva, socijalne skrbi i tijela državne uprave zadužena za prostorno 
planiranje. Prema podacima iz sustava obrazovanja, 3.471 osoba (47%) u dobnoj skupini od 15 

---

52
do 19 godina je u nekom obliku prilagođenog školovanja, što je najčešće potpuna odgojno-
obrazovna integracija s prilagođenim nastavnim postupcima. Nadalje, sustav socijalne 
skrbi (podaci za 11.859 osoba) pokazuje da 1.256 osoba dobiva posebno obrazovanje, 689 
osoba nema završenu osnovnu školu, 1.467 ima osnovno školsko obrazovanje, 1.229 osoba 
je srednje stručne spreme, dok ih je 37 visoke ili više stručne spreme (izvor: Hrvatski registar 
osoba s invaliditetom). Kod osoba s nezavršenom osnovnom školom radi se u 93 slučaja o 
višestrukim oštećenjima, a ostale su osobe s mentalnom retardacijom (471), cerebralnom 
paralizom (11), slijepi (10), hidrocefalus (4), Down sindrom (4), Laurence MOOn Bildov 
sindrom (1), Tarner sindrom (1), ahondrodisplazije (2), teški oblici epilepsije (12), mišićne 
distrofije (11), Charco-Merie-Tooth (2), neoplazme (19), psihoze (36), gluhonijemost (4), 
autizam (4), cistična fibroza (1), spinalna mišićna atrofija (2) i atrofija mozga (1). Obrazovanje 
mladih s većim teškoćama u razvoju (koji ne mogu nastaviti srednjoškolsko obrazovanje 
odnosno osposobiti se za rad) provodi se u skladu s Pravilnikom o osnovnoškolskom 
obrazovanju učenika s teškoćama u razvoju (Narodne novine, 23/01). U svakom slučaju, 
osobe s invaliditetom i većim teškoćama u razvoju nisu dovoljno zastupljene u obrazovanju, 
što ima izrazito negativne učinke na njihovo zapošljavanje i daljnji stupanj društvene 
uključenosti.
Prema dostupnim podacima iz Hrvatskog zavoda za zapošljavanje, u 2008. evidentirano 
je 2.038 nezaposlenih osoba između 15. i 29. godine života, čime u ukupnom broju 
nezaposlenih osoba s invaliditetom mladi sudjeluju s 35,4%. Paradoksalno je da, prema 
podacima sustava socijalne skrbi, sposobnost za osposobljavanje za samostalan rad postoji 
kod 3.497 osoba (29%) i djelomična sposobnost za osposobljavanje za samostalan rad kod 
647 osoba (5,4%), a zaposlen ih je tako mali broj. Slab pristup obrazovanju i zapošljavanju 
osoba s invaliditetom vodi njihovoj doživotnoj ovisnosti o drugima, siromaštvu i socijalnoj 
isključenosti. Bez obrazovanja ili formalne kvalifikacije teže je doći do zaposlenja, a 
zaposlenje je važan aspekt stjecanja društvenog statusa i poštovanja te važan put za 
socijalno uključivanje. Istraživanja pokazuju da prihod i samostalnost pridonose pozitivnijoj 
samopercepciji i većem životnom zadovoljstvu osoba s invaliditetom bez obzira na stupanj 
invaliditeta.
Veliki su problem brojne fizičke barijere, koje onemogućuju pristup i sudjelovanje mladih s 
invaliditetom u aktivnostima u zajednici, školovanje u redovnim obrazovnim ustanovama te 
samostalno izvođenje osnovnih svakodnevnih aktivnosti. Međutim, ne treba zaboraviti da 
fizičke barijere također onemogućavaju mladima s invaliditetom ulazak u prostore u kojima 
se okupljaju mladi te uključivanje u aktivnosti za mlade, čime se dodatno pojačava njihova 
isključenost i onemogućava povezivanje s vršnjacima. Iako su poduzete mjere i postignut 
određen napredak na otklanjanju fizičkih zapreka i omogućavanju većeg uključivanja 
osoba s invaliditetom te njihovog što aktivnijeg sudjelovanja u društvu, situacija je još 
uvijek daleko od zadovoljavajuće.
Dodatni je problem što unutar različitih organizacija osoba s invaliditetom (udruženja i 
saveza) mladi ponekad imaju marginalnu poziciju, pa njihove potrebe ostanu nedovoljno 
artikulirane i nedovoljno sudjeluju u odlučivanju. Ipak, kada se radi o problematici mladih 
osoba s invaliditetom, treba ponajprije kontaktirati udruge i saveze osoba s invaliditetom koji 
bi trebali biti najbolji zagovornici specifičnih potreba i interesa i mladih osoba s invaliditetom.

---

53