National youth program

3.1. Analiza stanja socijalne politike za mlade
Pod socijalnom politikom prema mladima podrazumijevamo sustav usmjerenih društvenih 
intervencija (kako privremenih, tako i trajnih mehanizama i službi za potporu) u funkciji 
prevladavanja socijalnih rizika, ublažavanja socijalnih nejednakosti, ujednačavanja životnih 
izgleda te poticanja društvene solidarnosti i integracije. Ciljevi tih intervencija su pozitivan 
razvoj i socijalno uključivanje svih mladih, a posebice skupina koje trebaju dodatnu 
pozornost i potporu.
Hrvatska dijeli neke od europskih trendova vezane uz položaj mladih u društvu. U zemljama 
srednje i istočne Europe mladi su tijekom 90‐ih postali najsiromašnija skupina stanovništva, 
što se najčešće očituje u tome da mladi ne raspolažu imovinom (nekretninama, ušteđevinom 
i dionicama), teško se zapošljavaju i dolaze do stana te ovise o pomoći roditelja. Osnovne 
determinante socijalnog položaja najvećeg dijela mladih i stupnja njihove uključenosti su: 
uključenost u obrazovni ili radni proces, obiteljska podrška, lokalna zajednica i vršnjačke 
skupine. U teškom su položaju mladi koji napuštaju obrazovanje prije stjecanja kvalifikacije. 
Oni često ne mogu naći posao ili se zapošljavaju u nesigurnim, loše plaćenim pa i rizičnim 
poslovima. Uostalom, postoji čvrsta veza između stupnja društvene uključenosti, 
obrazovanja i zaposlenja. Mladi koji su socijalno isključeni nemaju odgovarajući pristup 
obrazovanju, a zbog toga im je još nesigurnije zapošljavanje, što često vodi do životne 
ovisnosti, siromaštva i daljnjeg isključivanja.
Posebno ugrožene skupine su i mladi bez obiteljske podrške te mladi bez doma – beskućnici. 
Kvalitetan život, uključivanje u društvene tokove i kumulacija kapitala dodatno su otežani 
mladima koji žive u krajevima udaljenim od većih središta (na otocima, u selima i manjim 
gradovima) gdje su vrlo male mogućnosti izbora obrazovanja i zapošljavanja te dostupnost 
informacija, organiziranih sadržaja i službi prilagođenih potrebama mladih. Socijalno 
nepovoljni položaj mladih povezan je i s problemom otežanog stambenog osamostaljivanja. 
Otežanom osamostaljivanju su uzrok skupi stanovi privatnih najmodavaca, problem 
neregistriranih ugovora o najmu, nedostupnost subvencija za troškove stanovanja, 
skroman obim socijalne stanogradnje, nedostupnost poticane stanogradnje zbog kreditne 
nesposobnosti mladih, te ukupne visine troškova stanogradnje.
Zahvaljujući visokom stupnju obiteljske solidarnosti i dugotrajnoj podršci roditelja, 
najveći dio mladih nije prepušten sam sebi, što uvelike ublažava socijalne rizike. No nisu 
ni sve obitelji u stanju podržati svoje mlade članove. Procjenjuje se, naime, da oko 10% 
stanovništva Hrvatske živi ispod nacionalnog praga siromaštva. Mladi iz siromašnih i 
disfunkcionalnih obitelji trebaju veću društvenu pomoć kako bi se izjednačili njihovi izgledi 
u obrazovanju, zapošljavanju te zadovoljavajućem osobnom i obiteljskom životu.
Socioekonomska situacija je osobito teška u ratom pogođenim područjima. U istraživanju 
mladih s područja posebne državne skrbi (Raboteg-Šarić i Rogić, 2002) utvrđeno je kako čak 
29,1% mladih često ili gotovo stalno brine hoće li njihova obitelj imati dovoljno sredstava 
za život. Na područjima izravno pogođenim ratom došlo je do dezintegracije zajednice i 

---

48
osjećaja gubitka njezina smisla, pa mladi ljudi žive u okruženju podijeljenosti i tenzija. Pitanja 
povratka prognanih i izbjeglih, obnove i povrata imovine, njihova zapošljavanja, reintegracije 
u društvo te izgradnje suživota, svakodnevni su izazovi za mlade na tim područjima gdje je 
gospodarska aktivnost još uvijek niskoga intenziteta. Programi koje provode strane i domaće 
nevladine organizacije, usmjereni na ekonomsku revitalizaciju i socijalnu integraciju, samo 
donekle ublažavaju posljedice rata. U tim područjima preko polovice mladih (55,6%) je 
nezadovoljno svojim životom, te bi čak 50,2% njih zbog boljih prilika za školovanje, zaposlenje 
i život napustilo svoju domovinu (Raboteg–Šarić i Rogić, 2002). Nažalost, mladi iz svih dijelova 
Hrvatske uvelike iskazuju da su razmišljali o emigriranju ukoliko im se ukaže prilika (67% 
prema istraživanju Lugomer-Armano, Kamenov i Ljubotina, 2001).
Navedeni činitelji povećavaju socijalnu ranjivost mladih, a vjerojatno utječu i na sve kasnije 
zasnivanje obitelji i roditeljstvo. Socijalni standard i proces modernizacije zahtijevaju 
zaposlenost oba roditelja, a ne postoje zadovoljavajući prateći društveni servisi koji bi to 
omogućili. Nedostaje edukacija i potpora mladim roditeljima, osobito onima bez pozitivne 
obiteljske povijesti i potpore, u razvijanju primjerenih roditeljskih vještina i načina 
suočavanja s ekonomskim, radnim i roditeljskim stresom. Obiteljski centri kao ustanove koje 
osniva Ministarstvo obitelji, branitelja i međugeneracijske solidarnosti, te savjetovališta koje 
organiziraju različite organizacije civilnog društva, ustanove i jedinice lokalne samouprave, 
trebaju značajnije pridonijeti razvoju servisa podrške mladim obiteljima. Međutim, problem 
je, s jedne strane, međusobna suradnja svih ustanova i institucija, a s druge, odgovarajuće 
informiranje građana o postojanju i dostupnosti ovih servisa.
Uz sve navedeno, neke skupine mladih u većoj su mjeri socijalno isključene zbog predrasuda 
ili prekida veza s obitelji i zajednicom. Pri određivanju socijalno isključenih skupina javlja se 
problem njihovog prepoznavanja. Samo za neke skupine postoji šire prihvaćeno priznavanje 
njihove veće ranjivosti i socijalnih rizika kojima su izloženi, dok o marginaliziranosti drugih 
postoji svijest samo kod malog dijela javnosti. O nekim specifičnim skupinama postoje u 
javnosti izraziti stereotipi, izbjegavanje i/ili strah, što dodatno pojačava njihovu socijalnu 
isključenost (npr. osobe manjinskih seksualnih orijentacija, žrtve komercijalne seksualne 
eksploatacije, oboljeli od AIDS-a, duševnih ili drugih rijetkih bolesti i dr.). Mladi percipiraju 
socijalnu nepravdu i u nejednakoj brizi društva za siromašne, kao i nejednakim prilikama 
mladih u manjim mjestima i većim gradovima (Lugomer-Armano, Kamenov i Ljubotina, 
2001). Oko četvrtine mladih također ističe problem nepotizma koji onima bez pravih ‘‘veza 
i poznanstava’’, usprkos sposobnosti i stručnosti, otežava socijalnu promociju, pa čak i samu 
egzistenciju (Ilišin, 2007). Zato oko 60% mladih očekuje od društva osiguravanje jednakih 
izgleda u obrazovanju i zapošljavanju za sve (Ilišin, 2007).
Od svih nacionalnih manjina i etničkih skupina u Hrvatskoj, Romi nedvojbeno imaju najteži 
socijalni položaj, uvjetovan visokim stupnjem socijalne isključenosti. Studije dosljedno 
pokazuju da su Romi ‘‘prezastupljeni’’u svim kategorijama kojima je potrebna društvena 
zaštita: vrlo siromašni, dugoročno nezaposleni, bez stručne spreme, neobrazovani, članovi 
velikih obitelji, osobe bez boravka, državljanstva itd. Stoga Romi, pogotovo mladi, moraju 
dobiti priliku da izbjegnu krug siromaštva, diskriminacije i marginalizacije.
U cilju poboljšanja uvjeta života pripadnika romske nacionalne manjine Vlada Republike 
Hrvatske donijela je Nacionalni program za Rome i Akcijski plan Desetljeća za uključivanje 
Roma 2005. – 2015. godine, kojima se na sustavan način želi pomoći Romima, osobito djeci 

---

49
i mladima, u poboljšanju uvjeta života te njihovu uključivanju u društveni život i procese 
odlučivanja uz očuvanje identiteta, tradicije i kulture. Nacionalni program za Rome obuhvaća 
područje obrazovanja, očuvanje tradicijske kulture, uključivanje Roma, osobito mladih i 
djece, u društveni i politički život, statusna pitanja, suzbijanje diskriminacije, zdravstvenu 
zaštitu, zapošljavanje, socijalnu skrb, zaštitu obitelji, materinstva i mladeži, te prostorno 
uređenje. Mjere predviđene u Akcijskom planu pridonijet će uklanjanju dugogodišnje 
marginalizacije i diskriminacije romske manjine, te iskorjenjivanju siromaštva, a shodno 
gospodarskom razvoju i osiguravanje višeg životnog standarda.
Zbog svega navedenog postoji jasna potreba za iscrpnom studijom temeljenom na 
pouzdanom istraživanju o mladima koji su marginalizirani i stigmatizirani u Hrvatskoj. 
Bez pouzdane informacije, strategije i politike usmjerene na ove skupine često su 
neodgovarajuće i ne ispunjavaju njihove stvarne potrebe.
Smjer u kojem će se ostvariti društvena uloga svake mlade osobe, koja se kreće na 
kontinuumu od najvrednijeg potencijala do najvećeg problema, ovisi o sposobnosti svake 
zajednice da putem formalnih i neformalnih izvora pruži podršku mladoj osobi i ojača 
njezine potencijale za uspješno suočavanje sa životnim izazovima (Blažeka, Janković, 
Berc, 2003). Stoga o dobro usmjerenim i sveobuhvatnim mjerama socijalne politike prema 
mladima uvelike ovisi položaj i budućnost mladih, kao i njihov sadašnji i budući stupanj 
uključenosti te doprinos zajednici.