Alishyer navoiy nomidagi samarqand davlat univyersityeti


Download 8.06 Mb.
Pdf просмотр
bet26/81
Sana14.02.2017
Hajmi8.06 Mb.
1   ...   22   23   24   25   26   27   28   29   ...   81

2- masala 

 CHor  hukumatining  O’rta  Osiyoga  kyeng  harbiy  hujumi  XIX  asr  60-yillaridan  amalga  oshirildi. 

CHunki bu davrda Rossiyaning halqaro va ichki ahvoli tamomila o’zgardi. 1861 yil 19 fyevraldagi 

dyehqonlar  ryeformasi  natijasida  mavjud  inqilobiy  vaziyat  inqilobga  aylanmadi.  1863  yilda 

Pol’shada,  Litvada,  Byelorussiyada  va  Ukraina  o’ng  qirg’og’dagi  qo’zg’olonlar  bostirildi.  1864 



 

183 


yilda  Kavkazni  bo’ysundirish  oxiriga  yetkazildi.  60-yillar  boshiga  kyelib  Rossiyaning  xalqaro 

ahvoli ham yaxshilandi. U xalqaro chyegaralanishlardan holi bo’ldi.  

1861 yilda Oryenburg gyenyeral-gubyernatori Byezak yangi taklif bilan chiqdi. Unga ko’ra Qo’qon 

xonligiga qarshi hujumni tayyorlash uchun Sibir’ va Sirdaryo harbiy chiziqlarini birlashtirish zarur 

edi. U Turkiston va Toshkyent shaharlarini tyezlikda qo’lga kiritishni kun tartibiga qo’ydi. G’arbiy 

Sibir’  gyenyeral-gubyernatori  A.  O.  Dyugayel’  esa  CHu  vodiysini  qo’lga  kiritishni  taklif  etdi. 

Lyekin  har  ikkala  harbiy  chiziqlar  oxirgi  punktlarini  tyezlikda  qo’lga  kiritish  takliflari  moliya 

vazirligi tomonidan qo’llab quvvatlanmadi. Byezakka Turkiston yo’nalishida, Dyugayelga Pishpak 

va Avliyoota yo’nalishida o’rganish ishlarini olib borish topshirildi. Ana shu o’zgarishlardan kyeyin 

yangi  harbiy  tyexnika  bilan  qurollangan  rus  qo’shinlari  1860-1864  yillarda  Pishpak,  To’qmoq, 

Avliyoota, Turkiston, CHimkyent shaharlari va ular atrofidagi qishloqlarni bosib oldilar. 

Ana  shu  muvaffaqiyatlardan  ruhlangan  rus  qo’shinlari  asta-syekin  Turkiston  va  Toshkyent  tomon 

harakat  boshladi.  Bu  yo’lni  Osiyo  dyepartamyentini  boshlig’i  gyenyeral  Ignat’yev  qo’llab-

quvvatladi. Undan tashqari 1863 yil dyekabrida harbiy vazirlik ham podsho tomonlaridan 1864 yil 

boshidan  Oryenburg  va  Sibir’  chiziqlari  oldingi  qismlarini  qo’shish  mumkinligi  to’g’risidagi 

ko’rsatmani  oldi.  Ko’rsatmada  Julakdan  Sirdaryoga,  So’zak  olqali  Avliyootaga,  kyeyinchalik 

Qoratovga  o’tkazib,  chyegarani  Arisgacha  olib  borish  aytiladi.  SHunday  qilib,  Rossiya  harbiy 

qismlarining O’rta Osiyoga kyeng hujumi boshlandi.  

1864  yilda  gyenyeral  Vyeryevkin  otryadi  Oqmachitdan  yurib  Turkiston  shahriga  borib  yetdi,  uni 

qamal  qilib  so’ngra  egallab  oldi.  Gyenyeral  CHyernyayev  qo’shinlari  esa  qattiq  hujum  qilib, 

Avliyootani  egalladi.  Qo’qonliklarning  qarshilik  ko’rsatganliklariga  qaramay,  1864  yil  oktyabrda 

CHimkyent  shahri  ishg’ol  qilindi,  yuqoridagi  shaharlar  qo’lga  kiritilganligi  Sirdaryo  va  Sibir’ 

harbiy  chiziqlari  qo’shilishi  uchun  imkoniyat  yaratdi.  Podsho  hukumati  CHu  daryosidan  to 

YAngiqo’rg’on  istyehkomigacha  butun  Sirdaryo  bo’ylab  yangi  chiziq  vujudga  kyelishiga  qaror 

qildi. Bu chiziqga yangi “Qo’qon chizig’i” dyegan nom byerildi. 

CHimkyentni  egallab  olgan  Rus  qo’shinlari  CHyernyayev  boshchiligida  Toshkyent  tomon  yurish 

boshladi.  Biroq  Toshkyentga  qilingan  harakat  muvaffaqiyatsiz  tamomlangandan  kyeyin 

CHyernyayev  1864  yil  oktyabrida  CHimkyentga  qaytib  kyetadi.  CHyernyayev  otryadi 

muvaffaqiyatsizligidan  ruhlangan  Qo’qon  askarlari  o’zlariga  qo’shilgan  juda  ko’p  ko’ngilli 

shaharliklar  bilan  birga  Alimqul  rahbarligida  CHimkyent  tomon  yo’l  oladi  va  podsho  qo’shinlari 

bilan  jang  qilmoqchi  bo’ladi.  Ikon  qishlog’i  yonida  otryadlar  bilan  podsho  qo’shinlari  o’rtasida 

janglar bo’ladi. Lyekin Alimqul hal qiluvchi jangga botina olmay, Toshkyentga qaytib kyeladi

x



1865  yilda  Sirdaryo  chizig’i  bilan  yangi  Qo’qon  chizig’i  birlashtirilib,  Turkiston  viloyati  tashkil 



etildi  va  bu  viloyat  Oryenburg  gyenyeral-gubyernatorligiga  buysundirildi.  Gyenyeral  mayor 

CHyernyayev  Turkiston  harbiy  gubyernatori  qilib  tayinlandi  va  1865  yil  may  oyida  Toshkyentga 

qilingan  hujumga  boshchilik  qildi.  CHyernyayev  Toshkyent  himoyachilari  qattiq  qarshiligini 

sindirib, hujum bilan shaharni egalladi.  

Qozog’iston  cho’llarida  Qo’qon  xonligi  va  Buxoro  amirligida  podsho  hukumati  egallab  olgan 

yerlarning  barchasi  birlashtirilib,  1867  yilda  Turkiston  gyenyeral-gubyernatorligiga  aylantirildi, 

Toshkyent  markaz  bo’ldi.  Dastlab  unga  2  ta  viloyat  Sirdaryo  va  Yettisuv  kiritildi.  Gyenyeral-

gubyernatorlik  bilan  birga  Turkiston  harbiy  okrugi  ham  tashkil  etildi.  K.  P.  Kaufman  birinchi 

gyenyeral-gubyernator va harbiy okrug qo’mononi qilib tayinlandi. 

Kaufman  Qo’qon  xoni  bilan  sulh  tuzib,  1868  yili  Buxoro  amirligiga  qarshi  urush  harakatlarini 

davom ettirdi. May oyida dastlab Samarqand so’ngra Kattaqo’rg’on ishg’ol qilindi. 1868 yil iyunida 

Zirabuloq  tyepaligida  bo’lgan  hal  qiluvchi  jangda  Buxoro  amiri  qo’shinlari  tor-mor  kyeltirildi  va 

Buxoroga yo’l ochildi

xi



Buxoro  amiri  Muzaffar  qo’shinlarining  muvaffaqiyatsizlikga  erishuvi  natijasida  amirning  katta 

o’g’li Abdumalik amirlikning janubiy xududlari-SHahrisabz, Kitobni va Matchox, Falg’or, Kishtut 

va Mag’iyon byekliklarini ajratib o’ziniki qilib oldi. Abdumalik “g’azovot” e’lon qilib SHaxrisabz 

byekliklari  harbiy  kuchlari  bilan  Samarqandni  egalladi.  Ayni  vaqtda  Samarqandda  ruslarga  qarshi 

qo’zg’olon  boshlandi.  CHor  qo’shinlarining  kichik  bir  otryadi  Zirabuloqdan  Kaufman  harbiy 

qismlari  bilan  qo’shilib  qo’zg’olonni  bostirdi  va  Abdumalik  kuchlari  esa  o’z  yurtiga  qaytishga 

majbur etildi.  

1868  yil  23  iyunda  Rossiya  va  Buxoro  amiri  o’rtasida  tinchlik  kyelishuvi  tuzilib  unga  ko’ra  chor 



 

184 


qo’shinlari  egallagan  barcha  xududlar  Rossiyaga  o’tdi  (to  Zirabuloqgacha)  shartnomaga  ko’ra, 

Xo’jand,  O’ratyepa,  Jizzax,  Samarqand,  Kattaqo’rg’on  shaharlari  Rossiyaga  qo’shilib  olindi,  

Zarafshon  okrugi  tuzilib    Turkiston  gyenyeral-gubyernatorligi  tarkibiga  kirdi.  YAna  Buxoro 

amirligi 500 ming so’m kontributsiya to’laydi

xii

, rus fuqarolariga erkin savdo qilish huquqi byerildi, 



rus  savdogariga  savdo  agyentligi  tashkil  qilish  huquqini  byerdi,  rus  tovariga  2,5  %  poshlina 

byelgilandi.  Eng  muhimi  kyelishuvga  ko’ra  Buxoro  amirligi  orqali  qo’shni  mamlakatlarga  o’tish 

huquqi ham byerildi, qulchilik munosabatlari ayniqsa ular bilan savdo qilish byekor etildi.  

yildan  kyeyin,  ya’ni  1873  yil  18  syentyabrida  Buxoro  bilan  yangi  kyelishuv  qilinib,  unga  ko’ra 



Buxoro  amirligi  Rossiyaning  protyektorati  bo’lib  qoldi.  Endi  Buxoro  boshqa  mamlakatlar  bilan 

mustaqil  har  xil  munosabatlar  olib  borishi  mumkin  emas  edi.  Kyeyinroq  amirlikda  doimiy  rus 

siyosiy agyentligi ta’sis etildi. 

 

Ana  shu  kyeyingi  kyelishuvdan  kyeyin  SHahrisabz  byeklari  Jo’rabyek  va  Bobobyeklar 



amirga  qarshi  yangi  qo’zg’olon  ko’tarib  uning  o’g’li  Abdumalikni  xon  dyeb  e’lon  qildi,  Amir  bu 

masalada Kaufmanga murojaat qildi. U qo’zg’olonga qarshi gyenyeral Abramovni safarbar etdi. U 

1868  yil  27  oktyabrida  Qarshi  shahrini  qo’lga  kiritib,  uni  SHahrisabz  va  Kitob  byekliklari  bilan 

birga amirga byerdi. Abdumalik dastlab Qo’qonga kyeyin Qashqarga yashirindi. 1870 yil bahorida 

gyenyeral  Abramov  Iskandarko’l  ekspyeditsiyasini  uyushtirib,  shu  bilan  Zarafshon  yuqori 

oqimidagi  Matchox,  Falg’or,  Fan,  Kishtut  va  Mag’iyon  byeklarining  amirga  qarshi  qo’zg’olonini 

bostirib, ularni Zarafshon okrugiga qo’shib oldi. 

Rossiyaning Xiva xonligini bosib olishi G’arbiy Xitoy voqyealari sababli kyechiktirildi. Ma’lumki, 

hali  XIX  asr  60-yillar  boshlarida  Xitoy  hokimiyatiga  qarshi  dunganlar  ko’tarilgan  edi.  Rossiya 

ko’lga  kiritgan  tumanlar  chyegaralarida  qo’zg’olon  tatranchilar  tomonidan  qo’llab  quvvatlanadi. 

CHuchuchyen  va  Urumchi  shaharlari  vayron  etildi.  SHu  sababli  1863  yil  21  iyunida  chor 

elchixonasi  Quljani  tashlab  chiqib  CHuchuchyendagi  rus  artyelliriyasi  yo’q  qiladi.  SHu  vokyea 

munosabati  bilan  rus-xitoy  savdo  munosabatlari  dyeyarli  ishdan  chiqarilib  Qulja  va  Ili 

provyentsiyalarida  hokimiyat  tatranchilar  qo’liga  o’tdi.  Ular  hattoki  qisqa  muddatli  Tatranchi 

sultonyatiga asos soladi. 

1867 yilda Qashqarda ham mustaqil “Yetti shar” davlati barpo etilib, uning tyepasida sobiq Qo’qon 

hukmdori  YOqubbyek  turadi.  U  Angliya  bilan  yaqilashish  siyosatini  olib  bordi.  1874  yilda 

Qashqarga  inglizlar  elchixonasi  vakili  kyelib,  u  YOqubbyekka  artillyeriya  batyeriyasi  va  10  ming 

qurol  byerilishini  ma’lum  qildi.  YOqubbyekning  Qo’qon  xonligi  bilan  yaqinligi  Rossiya  bilan 

bo’lgan  munosabatga  ta’sir  qilishi  mumkin  edi.  SHu  sababli  1871  yilda  chor  harbiy  qismlari  Ili 

o’lkasini  Quljalini  (Olma-Ota  yaqinida)  to’laligicha  egallab  Rossiya  tasarrufiga  kiritdi.  SHundan 

kyeyin  1872  yilda  YOqubbyek  bilan  savdo  kyelishuvi  qilindi.  SHu  bilan  Qashqarda  rus  savdosi 

rivojlanishi taminlandi.  

1877  yil  Xitoy  hukumati  Taymin  harakatini  bostirib,  o’zining  G’arbiy  Xitoydagi  hokimiyatini 

tikladi.  YOqubbyek  vafotidan  kyeyin  Xitoy  xarbiy  qismlari  butun  sharqiy  Turkistonni  bosib  olib 

YOqubbyek davlati tugatildi. 1884 yili Rossiya Quljani Xitoyga qaytarib byerdi.  

Rossiyaning  bundan  kyeyingi  O’rta  Osiyoni  bosib  olishi  Angliya  hukumati  bilan  aloqalarining 

yomonlashishi sharoitida olib borildi. Angliya hukumati Rossiyaning Buxoro amirligi bilan bo’lgan 

kyelishuviga  tamomila  qarshi  edi.  Angliya  matbuoti  Rossiya  harbiylarining  O’rta  Osiyodagi 

harakatlari to’xtatilishini talab qilib Rossiyaning O’rta Osiyoni bosib olganidan kyeyin Hindistonni 

bosib olishi mumkinligini qayta-qayta ta’kidladi. 

1896  yil  boshida  Angliya  tashqi  ishlar  vaziri  Lord  Klaryendon  Rossiyaning  Londondagi  elchisi 

bilan  kyelishuv  qilib,  Rossiya  va  Angliya  ta’sir  doirasiga  kirgan  xududlar  o’rtasida  nyeytral  zona 

sifatida  Afg’oniston  tanlandi.  Kyeyincha  Angliya  Afg’onistonni  o’z  ta’sir  doirasiga  kiritishga 

harakat qilib, endi nyeytral zona sifatida Amudaryo ko’rsatildi.  

CHor  hukumati  o’z  pozitsiyasini  G’arbiy  Xitoyda  mustahkamlaganidan  kyeyin.  1873  yilda  Xiva 

xonligiga  qarshi  xarbiy  yurish  booshlashga  kirishdi.  Hali  1869  yildayoq  polkovnik  Stolyetov 

boshliq  Kavkaz  qismlari  “Pyetrovka  porti”dan  (Maxachqala)  Kaspiy  dyengizi  orqali  Krasnovodsk 



 

185 


kurfazidagi  “Murav’yev  buxtasi”  ga  tushirilgan  edi.  Ana  shunda  Krasnovodsk  shahriga  asos 

solinadi.  

CHor  qo’shinlari  Kaspiyning  sharqiy  kismini  egallab  Turkmanistonni  o’rganishga  kirishgan  edi. 

1869-1873  yillarda  Krasnovodsk  ko’rfazi  egallangandan  kyeyin  Xiva  xonligi  3    tomondan  o’rab 

olinadi,  ya’ni  3  ta  harbiy  okrug  g’arbda  Kavkaz,  shimolda  Oryenburg  va  sharqda  Turkiston  bilan 

qurshab olingan edi.  

SHundan  kyeyingina  3  ta  harbiy  okrug  Kaufman  rahbarligida  1873  yil  29  mayda  Xivani  dyeyarli 

qarshiliksiz egalladi.  

1873  yil  12  avgustida  Xiva  xonligi  bilan  kyelishuv  qilinib,  bunga  ko’ra  xonlik  Rossiyani 

to’laligicha  tan  oladi  va  xon  mustaqil  tashqi  siyosat  olib  borish  huquqidan  mahrum  etiladi. 

Amudaryo  o’ng  qismidagi  yerlar  Rossiyaga  o’tadi.  Xiva  xonligida  ham  qulchilik  munosabatlari 

byekor etiladi va 3.200 ming so’m kontributsiya to’laydigan bo’ladi.  

Amudaryoning  o’ng  qismidagi  Rossiyaga  o’tgan  xududda  Amudaryo  bo’limi  ta’sis  etilib,  u 

Sirdaryo  viloyati  harbiy  gubyernatoriga  buysunadigan  bo’ladi.    Uning  markazi  qilib  Pyetro-

Alyeksandrovsk (To’rtkul) byelgilandi

xiii


Xiva xonligi ham Buxoro kabi Rossiyaning protyektorati bo’lib qoldi. 

Rossiyaning Xiva bilan qilgan kyelishuvi ham Angliya hukumati noroziligiga sabab bo’ldi. Inglizlar 

Rossiyada Afg’oniston mustaqilligini tan olishlikni, Turkmaniston tumanlariga harbiy harakatlarini 

boshlamasligini talab qildi. Lyekin Rossiya Afg’oniston masalalarida Inglizlar  talabini qabul qilsa 

ham Turkmanlar masalasida erkinlikni saqlab qoldi.  

Xiva  va  Buxoro  ustidan  Rossiya  protyektorati  o’rnatigandan  kyeyin  Qo’qon  xonligiga  navbat 

kyeldi. 1873-1886 yillardagi voqyeyalar natijasida  Rossiya tomonidan bosib olindi.  

1873-1874 yillarda Qo’qon xonligi janubiy qismida qirg’izlar qo’zg’oloni boshlandi. Unga mahalliy 

o’zbyek aholisi ham qo’shildi. Qo’zg’olon sababi xon soliqlarining kyeskin kupayishi bo’ldi. 1873 

yil bahorida boshlangan qo’zg’olon 1874 yil avgustigacha davom etib, Qo’qon xoni harbiy qismlari 

tomonidan shavqatsizlarcha bostirildi. Unda mayda va o’rta chorvadorlar, dyehqonlar hamda xonlik 

tomonidan xonavayron qilingan fyeodallar vakillari qatnashdilar. 

Qo’zg’olonda  yengilgan  bo’lsa  ham  Qo’qon  xonligining  ichki  va  tashqi  ahvolini  og’irlashtirdi-

xonlik  faqat  Farg’ona  vodiysiga  taqalib  qoldi.  Natijada  soliqlar  miqdori  qisqarib,  shu  bilan 

fyeodallarga  tushadigan  boylik  chyegaralandi.  Bu  shubhasiz  fyeodallar  va  musulmon  ruhoniylari 

noroziligini kyeltirib chiqardi.  

1875 yil iyulining birinchi yarimida Uzgan shahri yaqinida yangi qo’zg’olon boshlandi.  

Alimxonning  nyevarasi  Po’latbyek  nomi  bilan  atalgan  bu  qo’zg’olon  tyepasida  mulla  Isoq  Hasan 

o’g’li turardi. Qo’zg’olonni  bostirish uchun Xudoyorxon o’zining  Abdurahmon Oftobachi  boshliq 

harbiy qismlarini yubordi. Lyekin ular xonga munosabatini o’zgartirib, 1875 yil 17 iyulida Andijon 

shahri  yaqinida  qo’zg’olonchilar  tomoniga  o’tdi.  Asta-syekin  qo’zg’olonchilar  tomoniga  boshqa 

fyeodallar  ham  o’ta  boshladi.  Masalan,  19  iyulda  Andijon  hokimi  Xudoyorxonning  katta  o’g’li 

Nasriddinbyek  ham o’z harbiy qismlari  bilan qo’zg’olon tomonga  o’tdi. Undan kyeyin Marg’ilon 

hokimi Sultonmurodbyek  ham o’tdi, 21  iyul kyechasi qo’zg’olonchilar tomoniga Xudoyorxonning 

boshqa o’g’li Muhammadaminbyek ham o’z qo’shinlari bilan o’tdi. 

Eng  muhimi  shuki,  Abdurahmon  Oftobachi  boshchiligidagi  bu  qo’zg’olon  g’azovot  shiori  ostida 

ruslar  ta’sirining  kuchayishiga  qarshi  harakatga  aylanib  kyetdi.  Barcha  himoyachilaridan  ajralgan 

Xudoyorxon  1875  yil  22  iyulida  Qo’qondan  Toshkyentga  qochishga  majbur  bo’ldi.  Mahalliy 

fyeodallar  Xudoyorxon  o’g’li  Nasriddinbyekni  xon  qilib  ko’tardi.  Nasriddinbyek  Kaufman  bilan 

aloqa o’rnatib Rossiyaga xayrixoh ekanligini bildirdi. 

1875  yil  4  avgustida  Nasriddin  va  Kaufman  o’rtasida  kyelishuv  bo’lib  unga  ko’ra  Kaufman 

Nasriddinni  xon  dyeb  tan  oldi.  Kyelishuv  bo’lishiga  qaramasdan  Qo’qon  xonligi  harbiy  qismlari 


 

186 


ruslarga  qarashli  chyegarada  qo’pol  harakatlar  qildi.  Xo’jand  shahri  o’rab  olindi,  Ohangaron 

vodiysiga bostirib kirdi. Hattoki Toshkyent shahri atrofida ham nojo’ya ishlar amalga oshirdi.  

SHundan  kyeyin  gyenyeral  Kaufman  kyeskin  hujumga  o’tib  Mahram  yaqinida  (Xo’janddan 

yuqorida) Qo’qon xoni harbiy qo’shinlarini tor-mor qildi va 29 avgustda podsho armiyasi Qo’qonni 

egalladi  va  bir  oydan  kyeyin  Kaufman  Nasriddinxon  bilan  kyelishuv  qilib,  unga  ko’ra  Qo’qon 

xonligi  Rossiyaga  protyektorat  bo’lib  qoldi.  Endi  xonlik  mustaqil  tashqi  siyosat  olib  borishi, 

gyenyeral-gubyernator  ixtiyorisiz  harbiy  harakatlar  uyushtirishi  mumkin  emasdi.  Xonlikda  rus 

savdogarlari erkin  harakati taminlandi. Xon kontributsiya to’lashga  majbur etildi  va Sirdaryo o’ng 

qirg’og’idagi  barcha  yerlar  Rossiya  tasarrufiga  o’tkazildi.  Namangan  bo’limi  tashkil  etilib,  u 

Turkiston gyenyeral-gubyernatorligiga kiritildi.  

Lyekin  Abdurahmon  Oftobachi  harbiy  qismlari  xonga  qarshi  kurashni  hali  davom  ettirmoqda  edi. 

1875  yil  9  oktyabrda  ular  xon  harbiy  qismlarini  yengib,  Qo’qonni  qo’lga  kiritdi.  Xudoyor  singari 

Nasriddinxon  ham Xo’jandga qolishga  majbur  bo’ldi. Po’latxon  xon dyeb e’lon qilinib, Qo’qonga 

kirib  kyeldi.  Qo’zg’olonchilar  Marg’ilonni  ham  egalladi.  Qipchoqlar  Namangan  tumaniga  kirib, 

Namangan  shahrini  egallashga  oz  qoldi.  Lyekin  ular  Baliqchi  qishlog’i  yonida  gyenyeral 

Skobyelyev tomonidan 11-noyabrda tor-mor etildi. M.D.Skobyelyev kyeyin Andijonga yaqinlashib 

bombardimon qila boshladi va 1876 yil 9 yanvarida uni ham egalladi. 

Abdurahmon  Oftobachi  mahalliy  fyeodallar  boshliqlari  bilan  gyenyeral  Kaufmanga  avf  so’rab 

murojat  qilganida,  u  qabul  qilindi.  Po’latxon  Uchqurg’onga  qochdi,  lyekin  1876  yil  28  yanvarida 

Uchqurg’on cho’lida qo’shinlari tomonidan egallangach,  Po’latxon qo’lga tushirilib, Marg’ilonda 

qatl etildi. 

SHunday  qilib  1876  yil  19  fyevralida  Qo’qon  xonligi  tugatilganligi  e’lon  qilinadi.  Uning  o’rniga 

Farg’ona  viloyati  tashkil  qilinib,  uning  harbiy  gubyernatori  etib  gyenyeral  M.D.Skobyelyev 

tayinlandi.  

1876  yilda  hozirgi  O’zbyekiston  jumhuriyati  xududi  chor  Rossiyasi  tomonidan  batamom  bosib 

olindi.  1885  yilga  kyelib  O’rta  Osiyoning  barcha  yerlari  rus  qo’shinlari  tomonidan  egallandi.  Bu 

davrda  Turkiston  gyenyeral-gubyernatorligiga  5-ta  Sirdaryo,  Samarqand,  Yettisuv,  Farg’ona  va 

Kaspiyorti  viloyatlari  kirar  edi.  1864-1885  yillar  davomida  olib  borilgan  chor  Rossiyasining 

bosqinchilik  urushlari  natijasida  O’rta  Osiyo  xalqlari  mustamlakachilik  bo’yinturug’ini  qabul 

qilishga majbur bo’ldilar

xiv

.  


Xulosa  qilib  aytganda,  XIX  asrning  oxirlarida  O’rta  Osiyoning  katta  qismi  Turkiston  gyenyeral-

gubyernatorligi  nomi  bilan  Rossiya  tasarrufiga  o’tdi.  Qo’qon  xonligi  tugatilib,  xiva  xonligi  va 

Buxoro  amirligi  Rossiya  impyeriyasiga  qarashli  kichik,  yarim  mustamlaka  davlatga  aylanib 

qoldilar. Xiva xonining Amudaryo bo’lim boshlig’i, Buxoro amirligining Rossiya siyosiy agyentligi 

nazorati  ostida  xondagi    uchastka  pristavlarigacha  harbiylardan  bo’lganligini  inobatga  olib,  to’la 

harbiy  ma’muriy  boshqaruvi,  harbiy  politsiya  ryejimi  o’rnatilganligini  yana  bir  bor  qayd  qilamiz. 

Bunday  boshqaruv  tyez  vaqt  ichida  o’lkani  ruslashtirish  va  iqtisodiy  qaram  xududga  aylantirish 

imkonini byerdi.  



3- masala 

CHor  hukumati  o’zbyek  xonliklarini  istilo  qilib  bo’lgach  mustamlakaga  aylantirishga  kirishdi. 

O’lkani  ma’muriy  tuzilishining  ryejalarini  ishlab  chiqish  paytida  mustamlakalarni  boshqarilishini 

qanday  yo’llarini  O’rta  Osiyoda  tadbiq  qilish  masalasida  qizg’in  muzokaralar  bo’ldi.  Boshqaruv 

tartibi 1886 yili qilingan Turkiston o’lkasining boshqarish to’g’risidagi “nizom”da qonuniy jihatdan 

rasmiylashtirildi.  Unga  muvofiq  Turkiston  gyenyeral-gubyernatorligi  byeshta-  Yettisuv  (1897 

yildan), Kaspiy orti, Sirdaryo, Farg’ona va Samarqand viloyatlariga (1899 yillardan ) bo’lindi. O’z 

navbatida bu viloyatlarning har biri uyezdlarga bo’linardi. 

O’sha  vaqtda  hozirgi  Buxoro,  Qashqadaryo  va  Surxandaryo  viloyatlariga  kyeladigan  bo’lsak,  ular 

Buxoro  amirligining  asosiy  qismini  tashkil  etardi.  Hozirgi  Xorazm  viloyati  va  Qoraqalpog’iston 

muxtor jumhuriyati esa Xiva xonligi bilan Rossiyaning Amudaryo bo’limi tarkibiga kirardi. Butun 

o’lka  Rossiya  markazida  bo’lganidyek  Ichki  ishlar  vazirligiga  emas,  balki  Harbiy  vazirlikka 



 

187 


buysundirildi.  Boshqaruvning  barcha  jihatlarini  o’z  idorasiga  oluvchi  kuchli  harbiy  ma’muriyat 

tuzildi. 

Turkiston  gyenyeral-gubyernatorligining  huquq  va  vazifalari  “Oltin  yorliq”  dyeb  atalgan  hujjatda 

podshoning  1867  yili  gyenyeral-gubyernator  fon  Kaufman  nomiga  byerilgan  farmonida  byelgilab 

byerilgan. 

Gyenyeral-gubyernator  huzurida  yordamchilar  hamda  o’lkaning  harbiy  va  fuqaro  amaldorlaridan 

tashkil  topgan  7-10  kishilik  kyengash  bor  edi.  Viloyatlarni  harbiy  gubyernatorlar  va  viloyat 

bo’limlari  boshqargan.  Amudaryo  bo’limiga  Sirdaryo  viloyatining  harbiy  gubyernatoriga 

bo’ysunuvchi alohida rahbar boshchilik qilardi. Uyezdlarni uyezd boshliqlari boshqarishgan. 

CHorizm O’rta Osiyoda mustamlakalarni ezish va mahalliy xalqlarni milliy qul qilib olish borasida 

o’z sistyemasini vujudga kyeltirdi. 

Turkistonni  boshqarishda  chorizm  tuzgan  tartib  mahalliy  myehnatkashlarni  ezishga,  ularning 

huquqlarini butunlay nazar e’tiborga olmaslikka asoslangan edi. 

1867  yil  podsho  Turkistonni  boshqarishning  yangi  loyihasini  tasdiqladi.  SHu  loyihaga  binoan 

Turkiston viloyati mustaqil Turkiston gyenyeral-gubyernatorligiga aylana bordi. YAngi nizomning 

asosiy mazmuni “Ma’muriy hokimiyat bilan harbiy hokimiyatni bir-biridan ajratmay bir mushtarak 

qo’lda  birlashtirish”  edi.  “Turkiston  o’lkasini  boshqarish  to’g’risidagi  nizom”  gyenyeral-

gubyernatorga  juda  katta  hokimiyatni  topshirib  qo’ygan  edi.  Bu  nizomga  ko’ra,  unga  qo’shni 

davlatlar  bilan  diplomatik  munosabatlarda  bo’lish,  aholiga  solinadigan  soliqlarni  miqdorining 

byelgilab  byerish,  rus  fuqaroligi  huquqini  byerish,  byudjyet  mablag’larini  sarflash,  mahalliy 

aholidan  bo’lgan  shaxslar  uchun  o’lim  jazosi  to’g’risidagi  hukumlarni  tasdiqlash,  hukum 

qilinganlarning gunohini kyechish va boshqa shu kabi huquqlar byerilgan edi. 

1867  yilda  podsho  tomonidan  “Oltin  yorliq”  nomi  bilan  chiqarilgan  Turkiston  gyenyeral-

gubyernatorligini ma’muriy asoslari byelgilab byerildi. SHu farmonga ko’ra gyenyeral-gubyernator 

o’lkaning  yakka  bosh  hokimi  bo’lib  tayinlangan  edi.  Unga  hatto  qo’shni  davlatlar  bilan  urushlar 

olib  borish  va  sulh  tuzishga  katta  vakolatlar  byerilgan  edi.  Turkistonni  kuzatib  turish  harbiy 

vazirlikka topshirilgan edi.  

Turkiston  gyenyeral-gubyernatorligi  viloyatlarga,  viloyatlar  esa  uyezdlarga  bo’lingan  edi. 

Viloyatlarni  harbiy  gubyernatorlari  uyezdlarni  uyezd  boshliqlari  (nachalniklari),  volostlarni 

oqsoqollar boshqarar edi. Bu ma’muriy qismlardan tashqari Xiva xonligidan bosib olingan yerlarga, 

Amudaryo  sohilida  Amudaryo  bo’limi  tuzilgan  edi.  Amudaryo  bo’limi  boshlig’ining  Pyetro-

Alyeksandrovsk  (To’rtko’l)  da  doimiy  qarorgohi  bo’lib,  u  Sirdaryo  harbiy  gubyernatoriga 

bo’ysindirilgan  edi.  SHunday  qilib,  o’lka  va  viloyatlardagi  yuqori  ma’muriy  mansablarning 

hammasi  harbiy  kishilar  qo’lida  edi.  Uyezdlarning  boshliqlari  ham  harbiy  xizmatchilardan 

tayinlanar va uyezdlarga tanho o’zlari hukumron edilar. 

SHunday  qilib,  1867  yilgi  nizom  Turkiston  gyenyeral-gubyernatoriga  yangi  mustamlakadagi  xalq 

ommasining qo’rqitib va itoat ettirib turish imkoniyatini taminlab byerdi. 

1873 yilda gyenyeral Kaufman “Turkistonni boshqarish to’g’risidagi nizom” ning yangi loyihasini 

taqdim etdi. Bu loyiha hokimiyatni kuchaytirish g’oyasi bilan sug’orilgan edi.  

Biroq hukumat doiralarida bu loyihani ko’rib chiqish uzoqqa cho’zildi. 1882-1883 yillarda yashirin 

maslahatchi  Girs  tomonidan  Turkiston  gyenyeral-gubyernatorligida  birinchi  syenat  ryeviziyasi 

o’tkazildi. U Turkistonda o’lkani boshqarish to’g’risida to’rtta Muvaqqat nizomi amalda ekanligini 

aniqladi.  Sirdaryo  viloyati  1867  yilgi  nizom  asosida,  Zarafshon  okrugi  1868  yilda  Kaufman 

tasdiqlagan  Muvaqqat  nizom  bo’yicha,  Amudaryo  bo’limi  1847  yilda  gyenyeral-gubyernator 

tasdiqlagan  Muvaqqat  qoidalar  asosida,  Farg’ona  viloyatlari  esa  Kaufman  tomonidan  1873  yilda 

taklif  qilingan  loyiha  asosida  boshqarilmoqda  edi.  Girs  taqdim  etgan  loyihaga  binoan  1884  yilda 

alohida komissiya tuzildi. Bu komissiya Turkiston o’lkasini boshqarish to’g’risidagi nizomni ishlab 

chiqdi,  (1886  yil)  va  uni  podshoning  o’zi  ma’qulladi.  Bu  nizom  1917  yilgacha  davom  etdi.  1886 

yilgi nizomning asosiy maqsadi Rossiyaning o’lkada mustahkam o’rnashib olish, xazina tomonidan 


 

188 


uni boshqarish uchun qilinadigan xarajatlarni kamaytirish va daromadlarni ko’paytirish maqsadida 

xizmat qiladigan boshqarishni vujudga kyeltirish edi.  

1886 yilgi nizomga binoan, sud tuzilishining hamda o’troq va ko’chmanchi aholiga mansub bo’lgan 

yer  tuzilishining  asosiy  nyegizlari  byelgilandi.  Soliqlar  va  yerdan  olinadigan  o’lponlar,  o’lkadagi 

tabiiy boyliklarni ishlatish miqdori va shu kabilar byelgilab byerildi. 

Rossiyaning  ko’pgina  gubyernalari  va  viloyatlardan  farqli  o’laroq  Turkiston  ma’muriyati  ichki 

ishlar  vazirligiga  bo’ysindirilmasdan,  balki  harbiy  vazirlikka  bo’ysundirildi.  Turkiston  gyenyeral-

gubyernatorining  vakolati  juda  kyeng  bo’lib,  harbiy  va  fuqorolik  boshqarmasini  avvalgidyek  o’z 

qo’lida saqlab qolgan edi.  

 Sud  hokimiyati  qisman  qozilar  qo’lida  qoldi,  myeros  da’volarini  qozilarga  itoat  qiluvchi  maxsus 

muftilar  hal  qiladigan  bo’ldi.  Qonunlarning  hammasi  o’zgarmay  qoldi.  Garchi  qozilar  mahalliy 

aholi  o’rtasidagi  grajdanlik  ishlarini  tyekshirish  bilangina  shug’ullangan  bo’lsalar  ham  ular  o’z 

qarorlarini  Islom  dini  shariat  hukumi  asosida  chiqarar  edilar.  Sudvyalar,  ya’ni  qozi  va  byeklar 

saylovchi  vakillarining s’yezdlarida uch  yil  muddatga saylanar, viloyatlarning harbiy gubyernatori 

tomonidan tasdiqlanardi. 

Turkistonning Toshkyentdan boshqa shaharlari o’z-o’zini boshqarish huquqiga ega emas edi. 1877 

yilda  Toshkyentda  shahar  nizomi  dyeb  atalgan  nizom  joriy  qilindi.  SHu  nizomga  muvofiq 

Toshkyentda  shahar  dumasining  “glasnoy”  (dyeputat)  lari  va  shahar  “golovasi”  (boshlig’i)  saylab 

qo’yiladigan  bo’ldi.  SHahar  dumasi  “glasnoy”  larning  faqat  uchdan  bir  qismini  shaharning 

“Osiyoliklar” qismidagi aholi uchun ikki qismini esa, Toshkyent shahrining “ruslar” qismidagi aholi 

saylar  edi.  “Glasnoy”  likka  mahalliy  burjuaziya  vakillari,  chinovniklar  va  burjua  ziyolilari 

saylanardi.  

O’rta  Osiyo  istilo  qilingandan  kyeyin  70-yillarning  oxiri  va  ayniqsa,  80-yillarning  boshlarida 

paxtachilikni  rivojlantirish  chor  Rossiyasi  iqtisodiy  siyosatining  asosiy  masalalaridan  biri  bo’lib 

qoldi.  Ko’zga  ko’ringan  podsho  amaldorlaridan  biri  CHorizmning  O’rta  Osiyodagi  iqtisodiy 

siyosati vazifalarini quyidagicha ta’riflab byerdi. Myening qat’iy fikrim shuki, masala o’lka uchun 

haqiqatan  markaziy  masaladir.  Uning  bitta  emas,  balki  uchta  asosiy  tomoni  bor.  SHulardan  biri  – 

rus  askar  ommasiga  aniq  ravshan  bo’lib  qolgan  masala  –  “Paxta”,  ikkinchisi  “sug’orish”,  hozir 

unchalik  ko’zga  ko’rinmasada,  lyekin  eng  muhim  bo’lib  qolish  ehtimoli  bo’lgan  uchunchi  masala 

“ruslarni ko’chirib kyelib joylashtirish” dir.  

O’rta  Osiyo  xom  ashyo  bazasi  sifatida  tobora  katta  axamiyat  kasb  qila  bordi.  Paxtachilikni 

rivojlantirish  munosabatlari  asta-syekin  birinchi  o’ringa  qo’yiladigan  bo’lib  qoldi.  Pahtachilikni 

rivojlantirish  faqat  Rossiya  savdo  va  sanoat  kapitalining  manfaatlariga  emas,  balki  mahalliy 

ekspluatatorlarning,  avvalo  yirik  fyeodallarning  yer  egaligi  va  savdo  sudxo’rlik  kapital 

manfaatlaraga ham mos bo’lib tushar edi. 

Tyemir  yo’llar  bo’lmasa  Rossiya  O’rta  Osiyoni  mustamlaka  qilib  turolmas,  uning  boyliklaridan 

to’la  foydalana  olmas  edi.  O’rta  Osiyo  bilan  Rossiya  bozori  o’rtasida  byevosita  aloqalar  o’rnatish 

ham  qiyin  bo’lardi.  CHorizm  tyemir  yo’llar  orqali  o’zining  istilo  qilib  olingan  o’lkadagi  harbiy 

siyosiy mavqyeini mustahkamladi. 

Turkiston gyenyeral-gubyernatorligi tashkil etilganidan  kyeyin oradan sal vaqt o’tmay Turkistonni 

Rossiyaning  Yevropa  qismi  bilan  tyemir  yo’l  orqali  bog’lash  masalasi  qo’yildi.  Kaufman 

gyenyeral-gubyernator  bo’lib  turgan  vaqtdayoq,  1874  yilda  Oryenburgda  tuzilgan  maxsus  tyemir 

yo’l  komissiyasi    Oryenburgdan  Toshkyent  tomon  O’rta  Osiyo  maxsus  tyemir  yo’lini  qo’rishni 

zarur dyeb topdi. Biroq o’sha vaqtda bu loyiha ma’qullanmadi. Turkistonning istilo qilinishi Kaspiy 

dyengiz sohilidan boshlab tyemir yo’l qurishni yangi loyihasini vujudga kyeltirdi. 

Zakaspiy tyemir yo’li birinchi katta tyemir yo’l magistrali bo’ldi. Harbiy maqsadni ko’zlab qurilgan 

bu tyemir  yo’l o’lkaning  iqtisodiy-siyosiy  sohada katta o’zgarishlar  bo’lishiga olib kyeldi. Savdo-

sotiqni rivojlantirishda va ayniqsa paxta yetishtirishni ko’paytirishda tyemir yo’l katta turtki bo’ldi. 



 

189 


1881  yil  1syentyabrda  tyemir  yo’lning  217  chaqirimlik  birinchi  qismi  Qizil  Arvotga  yetkazildi. 

Tyemir  yo’l,  1885  yilning  30  noyabrida  Ashxobodga,  1886  yilda  esa  Marvga  yetkazildi,  1886 

yilning oxirida tyemir yo’l Qoraqum cho’llaridan o’tkazildi. Amudaryo ustida vaqtinchalik yog’och 

ko’prik  qurilib  bo’lgandan  kyeyin  tyemir  yo’l  1888  yilning  boshida  Samarqand  shahrigacha  olib 

borildi. 

Tyemir yo’lning oxiri Samarqandga yetkazgandan kyeyin bu yo’lni Farg’ona vodiysi va Toshkyent 

tomon  yana  uzaytirish  masalasi  qo’yildi.  YAngi  Samarqand-Andijon  tyemir  yo’lini  uning 

Toshkyentga  va  yangi  Marg’ilonga  olib  boradigan  shaxobchalarini  qurish  1895  yilda  boshlanib, 

1899  yilda  tamomlandi.  Zakaspiy  tyemir  yo’li  kyeyinchalik  O’rta  Osiyo  tyemir  yo’li  dyeb  atala 

boshlandi, asosiy chizig’i Krasnovodskdan Toshkyentgacha uzunligi 1748 km bo’lgan Osiyo tyemir 

yo’li bu yerda yetishtirilayotgan paxtaning dyeyarli hammasini toshib boradigan bo’ldi.  

CHorizm Turkistonni  harbiy  yo’l  bilan  bosib olgach,  mansab  istaganlar,  ishyoqmaslar, xullas,  har 

xil  odamlar,  hatto  jinoiy  guruhlar  ham  tyemir  oqim  singari  O’rta  Osiyoga  oqib  kyela  boshladilar. 

Istilo  qilingan  hududlarga  rus  aholisini  ko’chirish  tashkilotchilarining  eng  tashabbuskori  Fon 

Kaufman edi. U 1875 yilda Avliyoota tumanida dastlabki rus qishlog’ini tashkil etdi. 

1886  yilgi  nizom  rus  aholisini  ko’chirib  kyeltirish  yo’li  bilan  o’lkani  ruslashtirish  harakatini 

qonuniy  mustahkamlab,  unga  siyosiy  tus  byerdi.  Ko’chib  kyeluvchilarga  10  dyesyatinadan  kam 

bo’lmagan  yer  ajratish  byelgilandi.  1886  yilgi  qonunga  ko’ra  “Bo’sh  davlat  yerlari”  ga  birinchi 

navbatda  xizmatdan  bo’shagan  zahiradagi  zobitlar,  quyi  unvondagi  harbiy  xizmatchilarnng 

joylashtirilishi alohida ko’rsatildi.  

Dyehqonlar  impyeriyaning  qora  tuproqli  markaziy  hududlaridan  qutilish  va  mustamlaka 

Turkistonda  boyish  uchun  ham  Rossiyadan  byeto’xtov  oqib  kyela  boshladilar.  Ular 

ma’muriyatining ijozatisiz ham o’lkaga kyelib, o’zboshimchalik bilan tub aholiga qarashli yerlarni 

egallay  boshladilar.  15  yil  davomida,  ya’ni  1878-  1890  yillar  ichida  Turkistonda  1300  ta  oila 

joylashib,  19  ta  rus  qishlog’ini  tashkil  qildi.  Mahalliy  aholi  bilan  rus  dyehqonlarning  yer  suv 

masalasida,  sug’orish  inshootlaridan  foydalanish  bobida  o’zaro  to’qnashuvlari  kuchaydi. 

Mustamlaka  o’lkaga  ruslarni  yuborish  masalasi  bilan  shug’ulanuvchi  maxsus    idora-  ko’chirib 

kyeltirish boshqarmasi tashkil qilindi. 

CHor  hukumatining  niyati,  birinchidan,  halqimizni  jismoniy  yo’qotish  bo’lsa,  ikkinchidan,  esa 

ma’naviy maxv etish edi. Xalqning ahloq va ma’naviyatini buzish maqsadida Turkistonga ichkilik 

olib kyelindi.  CHorizmining Toshkyentda qurgan birinchi korxonasi pivo zavodidir. Samarqandda 

ham shunday korxona qo’rilgan edi. 

Halqning  ma’naviy  qiyofasini  o’zgartirib  yuborish  uchun  1867  yildan  boshlab  Turkistonga  rus 

aholisini  ommaviy  tarzda  ko’chirib  kyeltirish  boshlandi.  Ular  uchun  dastlab  Toshkyentda  yangi 

shahar  qurildi,  Marg’ilon  yaqinidagi  Sim  qishlog’i  o’rnida  “Novыy  Margilon”,  hozirgi  Farg’ona 

qurildi.  Buxoro  yaqinidagi  qadim  Hoqon  qishlog’ining  nomi  o’zgartirib  Kogon  dyegan  rus 

shaharchasi bunyod etildi. Qo’qon, Andijon, Namangan, Samarqand shaharlarning ichida va yonida 

ruslar uchun “Slobodka”lar qurildi. Xalqimiz kyeyinchalik bu joylarni Islobodka-islovodxona dyeb 

atadi. Eng unimdor suvli yerlar ruslarga bo’lib byerildi, rus hutorlari vujudga kyeltirildi. 

Turkistonlik  vatanparvarlardan  biri  Turor  Risqulov  bu  haqida  “YAngi  Turkiston”  gazyetasining 

1923 yil 25 noyabrdagi sonida yozishicha “Turkistonda ishlatilmoqda bo’lgan yerlarning 55%i rus 

kyelgindilarning  qo’liga  o’tdi”.  Rus  ta’sirini  kuchaytirishning  ikkinchi  yo’li  –vaqf  mulkining 

tugatilishi bo’ldi. 

Vaqf  mulklari  tortib  olindi.  Ruhoniylar  tirikchilik  manbai-doimiy  daromadidan  mahrum  etildi. 

Machit,  madrasa,  maktab  va  darsxonalar  qarovsiz  qoldirldi.  Ular  yetmish  yil  davomida 

ta’mirlanmadi,  ko’pchiligi  buzib  tashlandi.  Eng  qimmatli  tarixiy  boyliklar  shu  jumladan,  nodir 

qo’lyozmalar, muqaddas kitoblar Maskva va Pyetyerburgga tashib kyetildi. 

A. Ostroumov kabi missionyerlar ziyolilarimiz ongini zaharlashga intildilar. V. Bartol’dga o’xshash 

syermahsul  tarixchilar  chor  hukumatiga  “Turkistonni  qo’lda  abadiy  saqlab  qolish  uchun  janub, 

sharq  va  g’arb  darvozalarini  taqa-taq  byekitib,  faqat  shimolga  Rossiyaga  yo’lni  ochib  qoldirish 

kyerak” dyegan shaytoniy maslahatlar byerdilar, amalda shunday qilindi ham. 

Faqat rus madaniyatini ulug’lash, targ’ib qilishga, xalqni ruslashtirishda Turkistonlik ziyolilarni jalb 

qilishga  katta  ahamiyat  byerildi,  bunga  rozi  bo’lganlar  rag’batlantirildi.  Hatto  bunday  noma’qul 

ishga  ayrim  atoqli  shoirlar  ham  qo’l  urishgan.  Bunga  misol  qilib  “Suvorov”  qasidasini,  Dukchi 



 

190 


Eshon  qoralab  yozilgan  “Bachchag’ar”  hajviyasini  kyeltirish  mumkin.  Vaholanki,  Dukchi  Eshon 

milliy ozodlik va istiqlol uchun kurashgan asl vatanparvarlardan biri edi. U hajv qilgan o’sha shye’r 

sho’rolar  davrida  chiqqan  maktab  darsliklariga  ham  kiritilib,  yosh  avlodga  Duchki  Eshon  haqida 

mutlqo yolg’on tasavvur hosil qilishga olib kyelindi. 

YOsh  avlod  ongida  o’tmishimiz  haqida  noto’g’ri  tassurot  qoldirib,  ruslarga  nisbatan  katta 

“Og’a”tuyg’usini  uyg’otishga  intildi,  ta’lim-tarbiya  shu  asosda  olib  borildi.  CHor  Rossiyasi  O’rta 

Osiyoni bosib olgach, O’rta Osiyo xalqlarining ma’naviyatini, urf-odatlarini oyoq osti qilib, xalqni 

madaniyatsizlikda,  qorong’ilikda,  savodsizlikda,  nodonlikda  saqlashga  harakat  qilib,  malliy 

xalqning  urf-odatlarini,  rasm-rusumlarini  va  milliy  madaniy  myerosini  ta’qiqlab  kyeldi.  YA’ni 

machit,  madrasalar  yopildi  eski  diniy  kitoblarni  o’qish  ta’qiqlandi.  Ro’za  hayiti,  qurbon  hayiti, 

Makkai  mukarramaga  borish,  hattoki  ro’za  bayramini  nishonlash  butunlay  ta’qiqlab  qo’yildi. 

Umuman  sharqona  madaniyat  uchun  imkoniyat  yopilgan  edi.  CHunki  Turkistonni  milliy  fikr 

uyg’onishidan  chor  hukumati  manfaatdor  emas  edi.  CHunki  halq  zamonaviy  dunyo  ilmlaridan 

bahramand  bo’lsa,  milliy  ongi  o’yg’onsa,  oq-qorani  tanisa,  oxir  oqibatda  chor  mustamlakachilik 

zulmiga qarshi kurash boshlashi muqarrar dyeb tushunardi. 

SHuning  uchun  gyenyeral-gubyernatorning  Turkiston  o’quv  okrugi  dyeb  ataluvchi  idorasi 

ma’murlari  mahaliy  xalqni  o’qimishli  qilish,  savodli  qilishga,  madaniyatli  qilishga  qarshi  chiqib, 

turli  xil    hiyla-nayranglarni  ishga  soldilar.  YAngi  usul  maktabi  ochish  uchun  9  moddadan  iborat 

shart  talab  qilinardi.  SHundan  ma’lumki  bu  shartlar  yangi  maktab  ochish  tashabbuslarini  bug’ib 

tashlashga qaratilgan edi. 

CHorizim  amaldorlari  bu  bilangina  kifoyalanmasdan,  jadid  maktablariga  qarshi  o’lkada  rus 

impyeriyasi  oq  poshshoga  sodiq  fuqarolar  tarbiyalar  yetishtirish  niyatida  rus-tuzyem  maktablarini 

ko’plab tashkil qilishga kirishdilar. 

CHor hokimiyati davrida maorifning diniy ruhdagi ikki turi, bashlang’ich ta’lim byeruvchi maktab 

hamda o’rta va oliy ta’lim byeruvchi madrasa saqlanib qolgan edi. 

Maktablar  asosan  aholi  va  ayrim  hollarda  badavlat  kishilarining  mablag’i  evaziga  kun  ko’rardi. 

Maktabda o’g’il bolalar o’qir, o’nda Qur’on, diniy marosimlar, arab va fors tilidagi diniy kitoblar, 

yozuv va boshlang’ich hisob amallari o’rgatilardi. Ozgina savodi bor odam domla bo’la olar edi. 

Madrasa  talabalari  uch  bosqichda  o’qishgan.  Bosqichning  birinchisidan  ikkinchisiga  o’tish  uchun 

imtihon  olinmagan,  balki  ma’lum  darsliklar  o’zlashtirib  bo’lingach,  boshqalariga  o’tilavyergan 

ta’lim  muddati talabaning qobilyatiga bog’liq bo’lgan. Ayrimlar bitta bosqichda  8-10 yillar o’qir, 

madrasada jami 20 yildan ziyod vaqtini o’tkazardi. 

Mustamlakachilar ochgan rus-tuzyem maktablarida rus tilida va boshqa diniy ta’limdan dars byerib 

ruslashtirish siyosati olib borilardi. 

CHorizimning  Turkistondagi  madaniy-ma’rifiy  ishlari  mustamlakachilik  siyosatiga  to’la 

bo’ysundirildi.  Bu  boradagi  siyosat  mahaliy  aholining  ma’naviy  hayotiga  arashmaslik  dyeb 

ko’rsatilgan  bo’lsada,  aslida  aholini  ruslashtirish,  milliy  madaniyatini  chyeklash,  kamsitishdan 

iborat bo’ldi. SHu maqsadda dastlabki tadbirlar Yevropa turmush tarzini ifoda etuvchi maktablarni 

ochishdan  boshlandi.  O’lkada  joriy  etilgan  rus-tuzyem  maktablari  haqidagi  loyihaga  binoan  1884 

yili Toshkyentda dastlabki rus-tuzyem maktabi ochildi. 

CHor  Rossiyasi  ma’murlar  mahalliy  maktablardagi  ta’lim-tarbiya  ishlarini  takomilashtirishni 

mahalliy aholini ruslashtirish borasidagi katta to’siq dyeb qarardilar. SHu sababli eski maktablarda 

o’qish-o’qitish  ishlarini  yaxshilash  uchun  biror  bir  tadbir  qurilmadi.  Maktablardagi  ahvol  Rossiya 

bosqinidan avval qanday bo’lgan bo’lsa, shundayligicha qolib kyetavyerdi. 

XIX  asrning  oxiri  XX  asr  boshlarida  Turkiston  sof  mustamlakaga  aylanib,  chorizm  uni  iqtisodiy 

jixatdan to’la quvvat bilan kyemira  boshladi. Turkiston  o’lkasi  jaxon  mustamlaka zanjiridagi eng 

mustahkam  xalqa  bo’lib,  G’arbiy  Yevropa  mustmalakachiligi  uning  yonida  oddiy  bir  xol  edi. 

Mustamlakachilarning ruscha  modyeli  shunday tashkil etildiki, unda  mahalliy aholining  jaholatda, 

savodsizlikda, qashshoqlikda ushlab turish lozim edi. Mustamlakachilarning bu ryejasi Turkistonni 

istagancha talash, ezish, toptash imkoniyatini uzoq vaqt saqlab qolish huquqini byerdi. 

 

SHunday bir holatda, xalqning ko’zini ochish ma’rifatga yo’naltirish, milliy ongini oshirish 



maqsadida taraqqiyparvar kuchlar yetishib chiqdi. Ular xalqning milliy ongini oshirish va o’zligini 

anglashini birinchi bosqichdagi vazifasini ma’rifat, ilm urfondan qidirdilar. 

Ma’rifatning  odamlar  ongiga  nihoyatda  ahamiyatli  ekanligini  Ryespublikamiz  Pryezidyenti  I.A. 


 

191 


Karimov ham shunday ta’kidlagan edi: “Jamiyat taraqqiyotining asosi, uning  muqarrar xalokatdan 

qutqarib  qoladigan  yagona  kuch-  ma’rifatdir.  CHor  Rossiyasi  asoratiga  tushib  qolib,  butkul 

tanazulga  yuz  tutgan  o’lkani  uyg’otishga,  xalqning  ko’zini  ochishga  faqat  ma’rifat  orqaligina 

erishish  mumkin  edi.  Ma’rifatparvarlik  biz  uchun  bugun  ham  o’z  ahamiyatini  yo’qotgani  yo’q, 

yo’qotmaydi  ham.  Aql  zakovatli,  yuksak  ma’naviyatli  kishilarni    tarbiyalay  olsakkina,  oldimizga 

qo’yilgan  maqsadga  erisha  olamiz.  YUrtimizda  farovonlik  va  taraqqiyot  qaror  topadi.  Agar  shu 

muammoni yenga olmasak, barcha toat ibodatlarimiz bir pul: taraqqiyot ham kyelajak ham, faravon 

hayot ham bo’lmaydi”

1



Xar  bir  davrda  biror  yangi  g’oyaning  tug’ilishi  aniq  tarixiy  sharoitda  sodir  bo’ladi.  Unda  tarixiy 



shaxslar  asosiy  rol  o’ynaydi,  chunki  ular  yetilgan  muammolarni  barchadan  tyeranroq  idrok 

qiladilar.  Ularni  amalga  oshirishga  favqulodda  kuch  va  g’ayrat  bilan  kirishadi.  Butun  turkiylar 

dunyosining jahon tarqqiyotidan uzilib qolganligini, bu juda xavfli ekanligini, unga barham byerish 

zarurligini,  hamda  umumturkiy  qavm,  el  uluslardagi  jaholatni  yo’q  qilib  ma’rifat  orqali  taraqqiy 

topgan  mamlakatlarga    tyenglashtirish  zarurligini  jadidlar  (arabcha  so’z  yangi  ma’nosida)  uning 

butun turk dunyosining  “g’oyaviy otasi” Ismoil Gaspirinskiy (1851-1914) tushunib yetdi. 

Jadidlar  siyosiy  faoliyatining  ildizi  mustaqillik  va  ozodlik  g’oyalari  bilan  sug’orilgan  edi.  Bu 

g’oyalar  avvalombor  XIX  asrning  50-70  yillarida  o’zbyek  xalqining  Rossiya  tajovuziga  qarshi 

janglarida  o’z  ifodasini  topgan  edi.  Rus  davlati  ulkan  mustahkam  tayanch  hosil  qilish  va  yangi 

yerlarni  o’zlashtirish  maqsadida  rus  shaharlari  bunyod  etdi.  XIX  asrning  oxiriga  kyelib  o’lkada 

ruslarning  soni  197420  kishiga  yetdi.  1909  yilda  esa  ularning  soni  619320  kishiga  yetdi.

1

  Buning 



natijasida  o’troq  aholining  yerlari  tortib  olindi,  axvoli  og’irlashdi.  O’lkada  ruslarning    tobora 

ko’payib  borishi  siyosiy  jihatdan  ham  tub  aholiga  o’ta  xavfli  edi.  Tub  aholi  o’zbyek  va  qozoq 

singari asl nomlari bilan emas, balki “inorodyets” (byegona zot) dyeb ataldi. Natijada rus davlatiga 

qarshi  kuchli  muholifat  paydo  bo’ldi.  Bu  kuch  jadidlar  bo’lib,  ular  orasida  mahalliy  yuqori 

tabaqalarning ilg’or vakillari ham bo’lib, ozodlik g’oyalarni ilgari surdilar.  

Zyero,  Abdurauf  Fitrat  shunday  yozgan    “Ey  ulug’  Turon,  arslonlar  o’lkasi.  Syenga  nye  bo’ldi. 

Dunyoni  “Urxavalari”  bilan  titratgan  yo’lbars  bolalaring  qani.  Nyechun  tovushlari  chiqmaydi? 

Nyechun chyekindilar? Nyechun kyetdilar?”

2



Rossiyaning  O’rta  Osiyoda  o’tkazilgan  mustamlaka  siyosati,  ayniqsa,  iqtisodga  katta  ta’sir 



ko’rsatdi.  Rus  hukumati  va  kapitalistlar  1  chi  navbatda,  paxtachilikni  rivojlantirishga  va 

to’qimachilik  sanoatini  arzon  xom  –  ashyo  bilan  ta’minlashga  qattiq  kirishdi.  O’lkaning  kyeng 

paxta  maydonlarida  amyerika  paxta  navlari  ekila  boshlandi.  CHigitlar  dyexqonlarga  byepul 

ulashildi.  Uning  tolasi  ancha  uzun  bo’lib,  sifati  baland  edi.  O’lkada  paxta  maydonlari  kyengayib, 

“paxta vasvasasi” butun o’lkani chulg’ab oldi.  

1886 yilda jami o’lkada 3 mln., 1910 yilda 10,8 mln., 1915 yilda, 18,5 mln., pud paxta yetishtirildi. 

Bu  paxtaning  dyeyarli  barchasi  Rossiyaga  olib  kyetildi.  Ana  shu  xol,  mahalliy  aholini,  yuqori 

tabaqa vakillarini, ziyolilarning nafratini uyg’otdi. O’lkada juda ko’plab paxta tozalash, yog’, sovun 

zavodlari  (208  ta)  qurildi.  Bu  zavodlar  uncha  katta  bo’lmay,  tyexnikaviy  jixatdan  past  edi.  Ular 

asosan rus kapitalistlari va firmalariga qaram bo’lib, ular bilan raqobat qilishga qodir emasdi. 

“Ellik yildan byeri,- dyeb yozadi Fitrat,- ezildik, taqib etildik. Qo’limiz bog’landi. Tilimiz kyesildi. 

Og’zimiz  qoplandi.  Yerimiz  bosildi.  Molimiz  talandi.  SHarafimiz  yemirildi.  Insoniyligimiz  oyoq 

osti qilindi”

1



Turkistonda  boshlangan  jadidchilik  harakati  sovyet  tuzumi  davrida  unutildi  yoki  ataylab  buzib 

ko’rsatildi.  Xozirgi  kunda  Vatanimiz  olimlarida  bu  muammoga  yangicha  printsipial  qarashlar  va 

yondoshuvlar qaror topdi. 

 Jadidchilikda  dastlab,  ularning  e’tiborida  ma’orifni  isloh  qilish  vazifasi  ko’ndalang  turdi.  Ular 

islohotlarni  amalga  oshirishning  zarur  ekanligini  nafaqat  nazariy  jihatdan  asoslab  byerdilar,  balki 

yangi  usulda  o’qitiladigan  maktablar  ochib,  kutubxonalar,  qiroatxonalar  barpo  etib,  o’quv 

qo’llanmalar yozib o’z g’oyalarini amalda qo’llash yo’lida ulkan ishlar qildilar. 

 Umuman  olganda  birinchi  jadidchilik  guruhlari  Turkistonda  va  Buxoroda  XX  asr  boshida  paydo 

bo’lgan  bo’lib,  ularning  eng  ko’zga  ko’ringan  vakillari  Munavvar  qori  Abdurashidxon  o’g’li, 

Mahmudxo’ja Byehbudiy, Abdulla Avloniy, Sadriddin Ayni, Fayzulla Xo’jayev, Abdurauf Fitrat va 

boshqalar tashkil etar edilar. 

Ma’lumotlarga  qaraganda,  dastlabki  jadid  maktablari  1898  yili  Qo’qonda  Salohiddin  domla,  1899 



 

192 


yilda Toshkyentda Mannon Qori va shu yili Andijonda SHamsiddin domlalar tomonidan ochilgan.  

Turkiston  jadidlarini  birlashtirishda  “jadidlarning  raxbari”  dyeb  tan  olingan  Mahmudxo’ja 

Byehbudiyning  xizmatlari katta. Jadidlarni Turkistonda bo’lg’usi davlat qurilishi dasturida  yoshlar 

dunyoqarashi  asosiy  rol  o’ynagan.  1910  yilda  jadidlar  safida,  asosan,  13  yoshdan  36  yoshgacha  

bo’lganlar tashkil etgan. Jadidchilarning rahbari Byehbudiy o’sha paytda 36 yoshda bo’lgan bo’lsa, 

kyeyinchalik yoshlarning syevimli shoiriga aylangan CHo’lpon endigina 13 yoshda edi

1



Maxmudxo’ja Byexbudiy (1875-1918) haqida yozish juda murakkab, chunki uning hayoti kyeskin 



burilishlar va qaltis hodisalar bilan bog’liq. Bundan 74 yil muqaddam – 1926 yili sharqshunos Laziz 

Azizoda  Byehbudiy  haqida  shunday  yozgan  edi:  “Agar  O’zbyekistonda  Navoiy  va  Ulug’byekdan 

boshqa  uchinchi  bir  madaniyat  arbobiga  haykal  qo’yiladigan  bo’lsa,  shubxasiz  bu  Byehbudiying 

haykali bo’lg’usidir”

2



Byexbudiy  45  yil  umr  ko’radi.  U  o’ziga  to’q  oilada  dunyoga  kyelgan.  U  6-7  yoshida  tog’asi 



Muhammad  Siddiq  yordamida  Qur’onni  o’qiydi.  15  yoshidan  boshlab  yana  bir  tog’asi  –  Mullo 

Odildan  arab  tili  grammatikasini,  matyematika,  xuquqshunoslik  asoslarini,  mantiq  va  tilshunoslik 

fanlarini o’rganadi. SHunday qilib, Byehbudiy yoshligidan diniy va dunyoviy ta’lim oladi. Bunga, 

shubhasiz oilada hukm surgan yuksak madaniyat va ilm-ma’rifat muxiti ijobiy ta’sir qildi. 

1889  yilda  25  yoshli  Byehbudiy  birinchi  marta  haj  safariga  chiqadi.  Islom  dunyosida  muqaddas 

ziyoratgoh  sanalgan  Makkayu  Madinaga  qilgan  safari  uning  dunyo  qarashining  kyengayishiga 

sabab bo’ldi va umumjaxon tarzida fikrlashga zamin yaratdi. Sayohat chog’ida – Rossiya shaharlari, 

Qrim,  Eron,  Turkiya,  Misr  mamlakatlarida  bo’ldi  Safar  jarayonida  piyoda  yurib  dunyoni  ko’radi, 

boshqa  mamlakatlar  hayoti  bilan  Turkistondagi    yashash  tarzini  taqqoslash  imkoniga  ega  bo’ldi. 

Bundan  tashqari  savdo  ishlari,  zarur  va  muhim  bitim  va  munosabatlar  tuzish,  ham  diniy,  ham 

dunyoviy aloqalar o’rnatish, fikr almashish, zurur kitoblar, gazyeta va jurnallar, o’quv qo’llanmalar 

va  darsliklar  sotib  olish...  bularning  bari  Byexbudiy  Vataniga  qaytib  kyelgach,  ma’rifat  va  ziyo 

tarqatishdyek savobli ish uchun asqotadi. 

Byexbudiy 1903-1904 yillarda Moskva, Qozon, Oryenburg, Pyetyerburg va Qrimda bo’lib, ularning 

tajribalari bilan tanishadi. U yerda Byexbudiy Ismoilbyek Gospirali bilan tanishadi. 

Turkiston  jadidlarining  yana  bir  savobli  ishi  yoshlarni  chyet  ellarga  o’qishga  yuborib  g’arb 

madaniyati  bilan  yaqindan  tanishishi  uchun  imkon  yaratdi.  1922  yildan  boshlab  Gyermaniyaning 

turli  xil  shaharlariga  turli  xil  kasblarni  o’rganish  uchun  va  Turkistonga  yuqori  malakali  kadrlar 

tayyorlash uchun 60 ga yaqin yigit qizlar o’qishga yuboriladi. Ular orasida Ahmad SHukuriy, Sattor 

Jabbor,  Ahmadjon  Ibrohimov,  Toxir  SHokir,  Vali  Qayum,  Maryam  Sultonmurodova,  Xayriniso 

Majidxonova,  Saida  SHyeraxmad  qizi  va  shunga  o’xshash  bir  qancha  mahalliy  o’zbyek  va  tatar 

yigit – qizlari bor edi. 

Ularga  RSFSR  tashqi  ishlar  komissari  CHichyerin  va  boshqalar  orqali  doimiy  stipyendiyalar 

tayinlangan,  ularning  moddiy  axvolidan  xabar  olib  turilgan.  Bulardan  tashqari  xorijda  tashkil 

bo’lgan  “Ko’mak”  uyushmasi  a’zolari  tomonidan  o’qilgan  va  ko’rsatilgan  spyektakllar 

daromadining 80 foizi, uloq poygasi tomoshalaridan tushgan daromadning 20 foizi yordam sifatida 

talabalarga ajratilgan. 

30  yillarda  boshlangan  stalincha  qonli  tyerror  natijasida  Gyermaniyada  o’qib  yurgan  va  u  yerdan 

qaytgan  bir  gurux  talabalar  fashist  josuslari,  Vatan  xoinlari  kabi  soxta  ayblar  bilan  byegunoh 

qatag’on  qilingan  ularning  Ryespublika  ilm-faniga,  madaniyatiga  va  iqtisodining  kyelgusi 

taraqqiyoti yo’lida olib borayotgan fidokorona ishlari barbod bo’lib, to’xtab qoldi. Kyeyinchalik bu 

yerlarda,  hatto,  ularning  nomlarini  ham  tilga  olishga  yo’l  qo’yilmadi.  O’zbyekiston  Mustaqillikka 

erishgach  ularning  nomlari  oqlandi.  Endi  bizning  yoshlarimiz  “Umid”  jamg’armasi  yordamida 

Gyermaniya,  AQSH,  Frantsiya  va  boshqa  xorijiy  mamlakatlarda  erkin  va  mustaqil  iqtisodiy, 

madaniy va ilmiy aloqalarga kirishdi. Bugun ularni avvalgi sovyet totalitar tuzumi davridagi shubha 

va ta’qib emas, balki istiqbolli kyelajak kutmoqda. 

Turkiston  jadidlarining  yana  bir  vakili  Abduraxmon  Sotiboldixon  Olim  o’g’li  Munavvar  Qori 

bo’lib, 1879 yil Toshyent shaxrida tug’ilgan. U 7 yoshida otadan yetim qoladi va ilk ta’limni onasi 

Xosiyat  Otindan  oladi.  1898  yil  Buxoro  madrasilariga  borib  taxsil  ko’radi,  ammo  ko’p  o’tmay 

moddiy  qiyinchiliklarga  uchrab  Toshkyentga  qaytadi,  Darxon  masjitida  imomlik  qiladi.  U  1901-

1904  yillarda  qrimlik  do’sti  Rasul  Kishot  yordamida  Toshkyentda  o’z  xovlisida  dastlabki  jadid 

maktabini ochadi

1

. U bolalarni yaxshi o’qishi va sog’lom bo’lishi uchun qulay partalarga o’tqazadi. 



 

193 


Munavvar Qori faqatgina yangi maktablar ochishning tashkilotchisi emas, balki u moxir pyedagog 

va  bolalar  ichki  dunyosini  yaxshi  biladigan  o’tkir  psixolog  ham  edi.  U  o’z  darslarida  yoshlarga 

Vatan  taqdiri  masalasiga  katta  e’tibor  byerib,  Vatan  rus  bosqini  ostida  oyoq  osti  bo’lib,  yig’lab, 

turibdi  dyeydi

1

.  Ma’lumotlarga  qaraganda  uning  “Na’muna”  maktabida  bir  nyecha  yuz  bola 



o’qigan.  Bu  maktabda  tayyorgarlik  jiddiy  bo’lib  istye’dodli  yoshlar  o’qituvchilik  qilgan.  Ularning 

qo’lida ta’lim olgan yoshlar orasida kyeyinroq Hamza, Qayum Ramazon, Oybyek, Mannon Uyg’ur 

kabi  istye’dodli  adiblar  yetishib  chiqqan.  Munavvar  qori  faqatgina  pyedagogik  faoliyat  bilan 

kifoyalanmay  badiiy  asarlar  ham  yozgan. U    bir  qancha  xayriya  jamg’armalari  ham tashkil  etgan. 

SHulardan  biri  “Grammafon”  jamiyati  bo’lib  undan  tushgan  mablag’lar  evaziga  yangi  usul 

maktablari ochgan hamda iqtidorli talabalarni chyet ellarga yuborishga modiy yordam byergan

2



Munavvar Qori  Abdurashidxonov  Milliy  matbuot tamal toshini qo’ygan  jurnalistlardan    biridir. U 



1906  yil  “Xurshid”  (Quyosh)  jurnalininashr  ettirdi.  Lyekin  ko’p  o’tmay  oq  poshsho  malaylari 

tomonidan  yopib  qo’yildi.  Kyeyinroq  u  “Najot”,  “Kyengash”,  “Hurriyat”,    “Osiyo”,  “Surat”, 

“Turon” va “Sadoi Turkiston” kabi jurnallarning muxarriri vazifalarida ishladi. 

1927  yil  20  martda  Akmal  Ikromov  Samarqandda  bo’lib  o’tgan  madaniyat  xodimlarining 

qurultoyida  Munavvar  Qorini  eskilik  tarafdori  sifatida  tanqid  qiladi.  Akmal  Ikromov  unga  nohaq 

hujum qiladi. Munavvar qori SHo’rolar olib borayotgan siyosatning quruq safsatabozlikdan  iborat 

ekanligini  kyeskin  qoralaydi.  U  1929  yilda  qamoqqa  olinadi.  Munavvar  Qori  53    yil  umr  ko’rdi, 

uning 30 yili xaqiqiy kurashda o’tdi

1



Jadidchilik  maktabdan,  maorifdan  boshlanib  so’ng  matbuot,  tyeatr  va  siyosatga  o’tgan. 



Jadidchilarning Turkistondagi  yirik  vakillaridan  yana  biri  Abdurauf Fitratdir. U atoqli olim, shoir, 

yozuvchi,  dramaturg,  faylasuf  sifatida  tanilgan,  o’zbyek  va  tojik  xalqlarinin  madaniy  rivojida 

salmoqli  o’rin  tutuvchi  yorqin  siymolardan  biridir.  U  25  yoshida  Turkiyaga  o’qishga  kyetadi. 

Istambulda  o’qib  Yevropacha  falsafani  o’rganadi,  din  bilan  ilmni  birga  qo’yishga  intiladi.  U  o’z 

shye’rlarida “Mujmar” taxallusini qo’llaydi. Uning shye’rlarini Amir Olimxon nashr etishga ruxsat 

byermagach,  1910  yilda  Istambulda  “Sayxa”  nomi  ostida  bosmadan  chiqadi.  Fitrat  “Munozara” 

asarida  dunyoviy  bilimlar bilan  birgalikda eski adabiyot va din darslarini o’z  ichiga olgan  “Usuli 

Jadid” dyeb atalgan yangi maorif tizimining asoslarini ishlab chiqadi

1



Fitrat 1913 yilda Toshkyentga kyeladi. Bu yerda u Afg’on elchixonasida ishlay boshlaydi. Ayniqsa 



mustamlaka sharq xalqlarining ingliz mustamlakachilariga qarshi kurashini ma’qullab, zolimlarning 

siyosatini  fosh  qiluvchi  o’tkir  publitsistik  maqolalar  va  asarlarni  yaratadi.  Ulardan  “Afg’oniston 

ishlari”,  “SHarq  siyosati”,  “Yig’la,  islom”,  “SHarqda  inglizlar”  kabi  maqolalar  va  “Xind 

istilochilari”, “CHin syevish” singari sahna asarlarini yaratdi. O’lka iqtisodini ko’tarish maqsadida 

u Buxoro xalq jumhuriyati maorifi vaziri (1922) vazifasida ishlagan vaqtlarida Gyermaniyaga 100 

ga yaqin mahalliy yigit va qizlarni o’qishga yubordi

2



Fitrat 1923-1924 yillarda Moskvadagi olimlar bilan hamkorlikda ilmiy izlanishlar olib boradi. SHu 



yerda unga profyessor dyegan faxriy unvon ham byeriladi. 

Fitrat Axmad YAssaviy, Navoiy, Turdi, Mashrab kabi o’zbyek shoirlari bilan bir qatorda fors tojik 

mumtoz adabiyotining Byedil, Umar Hayyom, Firdavsiy kabi shoir va  mutafakkirlarining hayoti va 

ijodi, ularning musulmon sharqi ijtimoiy fikri tarixi va adabiy myerosi hayotidagi tutgan mavqyelari 

xaqida  ham  kyeng  fikr  yuritadi.  U  “Ming  bir  kyecha”ni  arab  tilidan  o’zbyek  tiliga  tarjima  qiladi. 

Navoiy asarlarining izohli lug’atini tuzadi. 

30-  yillarning  boshidan  boshlab  o’zbyek,  rus,  tojik  matbuotida  Fitratga  asossiz  ravishda  xalq 

dushmani, panturkist dyegan ayblar qo’yiladi va 1937 yilda qonli ryepryessiyaga uchraydi

3



Turkistonda  boshlangan  jadidchilik  harakati  tyez  orada  ilm  ma’rifatga  tashna  yoshlarni  o’z  ta’sir 



doirasiga  tortdi.  SHunday  yoshlardan  biri  Hamza  edi.  U  yoshligidan  Boqchasaroy,  Ufa,  Qozon 

singari shaharlarda chop etilgan gazyeta va jurnallarni yashirin holda o’qib, jadidlar faoliyati bilan 

tanisha boshladi. Hamza Toshkyentga kyelib, 1910 yilda Qashqar darvozasi mahallasidan Soyibboy 

hojining  masjidida  yangi  usul  maktabini  ochdi.  Uni  ochishga  Munavvar  Qoridan  katta  yordam 

oladi. 

Jadidlar,  shu  jumladan,  Hamza  ham,  xalqni  ilm-fanni  egallashga  da’vat  etar  ekan,  faqat  savodli 



bo’lish  bilangina  baxtli,  saodatli  turmush  kyechirish  mumkin  ekanligini  uqtirardi.  Jadidlar  xat-

savodlilik bilan dunyoviy ilmlardan yaxshi xabardor kishilar asta-syekin Turkistonni o’z changaliga 

tortayotgan  savdo  va  sanoat  kapitali  qarshisida  taslim  bo’lmasliklari,  balki  yangi  tarixiy  sharoit 


 

194 


taqozosi  bilan  zamonaviy  kasb-xunarlarni  egallashlari,  davr  bilan  birga  qadam  tashlab,  to’q  va 

madaniy  turmush  kyechirishlari  mumkin,  dyegan  fikrni  ular  ongiga  singdirmoqchi  edilar.  Hamza 

xuddi shu masalada Toshkyent jadidlari bilan hamfikr va hammaslahat bo’ladi. U Qo’qonga qaytib 

borganidan kyeyin ham Toshkyentlik do’stlari bilan ijodiy aloqani uzmadi. 

Turkistonda  zamonaviy  maorif  tizimi  targ’ibotchilaridan  biri,  yangi  “usuli  jadid”  maktabi  ochib, 

o’zi  yozgan  yangi  darsliklar  asosida  dars  byergan  murabbiy,  kyeyinchalik  oliy  o’quv  yurti 

profyessori,  “SHuxrat”  (1907),  “Osiyo”  (1908),  “Turon”  (1977)  nomida  gazyetalar  chop  etgan, 

“Ishtrokiyun”  gazyetasini  tashkil  etishning  tashabbuskorlaridan  biri  va  uning  muharriri,  jurnalist, 

shoir,  jamoat  va  davlat  arbobi,  Abdulla  Avloniyning  o’zbyek  tyeatri  tarixida  tutgan  o’rni 

byeqiyosdir.  Zotan,  u  yangi  tyeatr,  xususan,  Turkiston  o’lkasida  tyeatrchilik  harakatiga 

karvonboshilik qilgan “Turon” tyeatrining yetakchi tashkilotchilaridan biridir. 

Jamiyat  va  odamlarni  ma’rifatli  qilishda  ko’lami  kyeng  muammodan  Abdulla  Avloniy  ham,  unga 

zamondosh boshqa dramaturglar ham xalqning hayot tarzidagi asriy illatlari, odatlar: to’y o’tkazish, 

yosh  avlod  o’g’il  va  qizni  oilali  qilishda  farzandlarning  istak-orzularini  qadrlash,  inobatga  olish, 

maorif,  eski  va  yangi  maktab  tizimi,  umuman  bilim  va  bilimsizlikka  munosabat,  hayotida 

uchraydigan nodonlik, giyoxvandlik, juvonbozlik singari mavzularni zamonning muxim muammosi 

sifatida ko’tarishdi. 

Abdulla  Avloniyning  1914  yilda  yozilib,  1916  yili  “Turon”  truppasida  o’zi  tomonidan 

sahnalashtirilgan “Advokatlik osonmi?” nomli komyediyasi mavzu doirasining  kyengligi va badiiy 

jihatdan pishiqligi bilan 1914 yilda yozilgan drama asarlarining yetuklari qatoriga kiradi. 

Asarning  1916  yilgi  postonovkasida  Davronbyek  rolini  Imomiddin  Xo’jayev,  Jabborali  rolini 

Mannon Uyg’ur ijro etgan edilar. 

“Padarkush”  spyektakli  bilan  ochilgan  “Turon”  tyeatrining  birinchi  spyektalida  Abdulla  Avloniy 

bosh qahramon, boy rolini ijro etdi. 

Ana  shu  obrazlar  talqinidan  so’ng  Abdulla  Avloniy  “Zaharli  hayot”  spyektaklida  Eshon,  “Baxtli 

kuyov”da Abdurahmon, “O’liklar” spyektaklida SHayx Nasrullo, “Layli va Majnun”da Majnunning 

otasi singari rollarini ijro etadi. Xullas, Abdulla Avloniy “Turon” truppasida ishlagan davrda, 1914-

1918  yillar  orasida  sahnalashtirilgan  asarlarning  dyeyarli  hammasida  yetakchi  va  mas’ul  rollarni 

ijro etgan

1



YUqorida  qayd  etilgan  dalil  va  mulohazalar  Abdulla  Avloniyni  yangi  o’zbyek  tyeatrini 

yaratuvchilaridan biri, tashkilotchi dramaturg, aktyor, ryejissyor, xalqimizning har qancha ardoq va 

minnatdorchiligiga loyiq ma’rifatparvar ijodkordir. –dyeb xulosa qilishimizga imkon byeradi. 

Turkiston  jadidlari  savodsiz  xalqni  ma’rifatga  chaqirishda  yangi  vosita  –  tyeatrdan  ham 

foydalangan.  Tyeatr  jadidlar  nazarida  avvalo,  ulug’  maktab  –  ibratxona  bo’lib,  xuddi  maktab  va 

matbuot  kabi  ma’rifat,  ilm  olish  g’oyasini  targ’ib  etishda  ko’zda  tutilgan  edi.  Ikkinchidan  esa, 

ma’rifiy  va  ko’ngilochar  tomoshalar  orqali  mablag’  topib,  uni  maorif,  matbuot  ehtiyojlariga 

sarflamoq ko’zlangan  edi. Turkistonda  tatar, ozarbayjon, rus, sayyor tyeatr  jamoalari tashkil topa 

boshladi. 

Turkistonda  birinchi  o’zbyek  milliy  tyeatri  1914  yilda  ish  boshladi.  Unda  Mahmudxo’ja 

Byehbudiyning  “Padarkush”  p’yesasi  tomoshabinlarga  ko’rsatildi.  1915-1916  yillar  davomida 

Abdulla  Qodiriyning  “Baxtsiz  kuyov”,  Abdulla  Avloniyning  “Advokatlik  osonmi?”,  “Pinak”  kabi 

p’yesalari  sahna  yuzidan  joy  oldi.  Xalq  tyeatrni  –  muqaddas  dargoh  dyeb  bildi.  SHunday  qilib, 

ko’hna  Turkistonda  yangicha  tyeatr  san’ati  maydonga  kyeldi,  dramaturgiya  shakllandi.  Tyeatr, 

dramaturgiya jadidchilik harakatining va jadid adabiyotining bag’oyat muhim jabhalaridan bo’lgani 

uchun  harakatning  ma’rifiy,  ijtimoiy  hamda  siyosiy  mosliklari  tomon  yo’naltirildi,  shu  bilan 

mutanosib rivojlandi.  

Sovyet  davrida  jadidlardan  chiqqan  milliy  ziyolilar  sovyet  organlarida  faoliyat  ko’rsatdilar  va  o’z 

faoliyatlari  bilan  xalq ta’limi  san’atini rivojlantirishga,  ma’rifiy  ishlarni taraqqiy ettirishga  harakat 

qildilar. Jadidlarning ayrim qismi mustabid tuzumning siyosatiga ko’nikmay horijga o’tib kyetdilar, 

muayyan  qismi  esa  istiqlolchilar  harakatiga  qo’shilib  kyetdilar.  Istiqlolchilik  harakatiga  g’oyaviy 

rahnomolik  qilish,  ayniqsa,  sovyet  organlarida  ishlab,  milliy  mustaqillik  g’oyalarini  targ’ib 

qilishdagi  sa’y-harakatlari  jadidlarning  sovyetlar  tomonidan  1929,  1937  –1938  yillarida  ommaviy 

qirg’in qilinishiga olib kyeldi. 

Buxoro  amirligi  va  Xiva  xonligida  jadidchilik  harakati  Turkistondagi  kabi  XIX  asr  oxiri  XX  asr 


 

195 


boshlarida  shakllangan  bo’lsa  ham,  bu  hududlardagi  tarixiy  sharoit  undagi  jadidchilik  harakatiga 

ham o’ziga xos xususiyatlar baxsh etdi. Buxoro va Xiva jadidlari dastlab amir va xon hukmronligini 

chyeklash, mavjud tuzum sharoitida islohotlar o’tkazib, jamiyat taraqqiyoti va milliy  mustaqillikni 

qo’lga  kiritishni  maqsad  qilib  qo’ygan  bo’lsalar,  kyeyinchalik  xonlik  va  amir  yakka  xukmronligi 

har  qanday  taraqqiyotga  to’siq  ekanligini  tushunib  yetdilar.  CHunki  1917  yilda  Xiva  xoni 

Asfandiyorxon  ruxsati  bilan  tuzilgan  “YOsh  xivaliklar”dan  iborat  majlis  va  nozirlar  kyengashi, 

ularning taqiqlanishi va Junaidxon davridagi yosh xivaliklarning qattiq ta’qib qiinishi: Buxoro amiri 

Said  Olimxonning  o’zi  qabul  qilgan  isloxotlar  o’tkazish  xaqidagi  farmonining  byekor  qilinishi  va 

1918  –1920  yillarda  yosh  buxoroliklarning  quvg’inga  uchrashi  shunga  olib  kyelgan.  Buxoro  va 

Xorazm  Xalq  Ryespublikalarida  jadidlar  hukumat  organlarida  rahbar  lavozimlarida  ishlab 

mamlakatni taraqqiy qildirish va mustaqillikni saqlab qolishga intildilar (1920-1924). Biroq sovyet 

ryejimi  avval  Buxoro  va  Xorazm  davlatlari  mavjudligiga  chyek  qo’ygan  bo’lsa,  kyeyinchalik 

barcha jadid namoyandalarini jismonan mahv qildi. 

Umuman  olganda,  asr  boshida  yuzaga  kyelgan  jadidchilik  harakati  Turkiston  xalqlarining  milliy 

ozodlik,  mustaqillik  uchun  dastlab  chor  Rossiyasi,  so’ngra  sovyet  mustamlakachiligiga  qarshi 

kurashda muhim o’rin tutadi. 

1914 yilda boshlangan 1 jahon urushi Turkiston xalqlarining axvolini yanada og’irlashtirdi. 1914 yil 

26  iyulda  Turkiston  o’lkasida  “Favqulodda  xolat”  e’lon  qilindi.  Urush  natijasida  mahalliy  xalqni 

talash haddan tashqari avj oldi. Uning ustiga rus podshosi Nikolay II 1916 yil 25 iyun farmoni bilan 

Turkistonda 19 yoshdan 43 yoshgacha bo’lgan erkak ahlini front orqasida ishlash uchun safarbarlik 

qildi. Bu farmondan norozi bo’lgan xalq 4 iyul kuni Xo’jand shahrida norozilik namoyishi o’tkazdi. 

Bu  namoyish  qo’zg’olonga  aylanib,  markazi  Jizzaxga  ko’chdi  va  tarixda  “Jizzax  qo’zg’oloni” 

nomini oldi Bu qo’zg’olonda Turkiston jadidlari ham faol ishtirok etdilar. Podsho farmoniga ko’ra 

Sirdaryo  viloyatidan  80  ming  kishi,  Samarqanddan  36  ming  kishi,  Farg’onadan  30  ming  kishi 

mardikorlikka  yuborilishi  kyerak  edi.  Farg’onada  bu  majburiyat  ancha  yengil  bo’lib,  har  byesh 

xonadondan  1  mardikor  byerilishi  kyerak  edi.  Bu  imtiyozning  birinchi  sababi  vodiy  rus 

to’qimachilik  sanoati  uchun  nihoyatda  boy  xom-ashyo  manbai  edi.  Agar  Farg’onadan  ko’p  kishi 

mardikorlikka olinsa rus sanoatchilari zarar ko’rar edilar. 

11  iyulda  qo’zg’olon  Toshkyent  shahrida  boshlandi.  Unga  ishchilar,  shahar  kambag’allari  kyelib 

qo’shilib, qo’zg’olonchilar soni  soat sayin orta boshladi. Qo’zg’olonda G’ulom  Kamolov, Yo’lchi 

Ibrohimov,  Zuxrabibilar  jonbozlik  ko’rsatdi.  Ammo  yomon  qurollangan  olomon  harakati  tyezda 

politsiya tomonidan bostirildi. 

“Jizzax  qo’zg’oloni”  nomli  dostonning  muallifi  o’zbyek  shoiri  Fozil  Yo’ldosh  muhim 

ma’lumotlarni bayon qilgan. Jizzax qo’zg’olonining rahbarlaridan biri Abduraxmon Jyevachi edi. U 

1846 yil Forish tumanida tug’ilgan. U eski maktabni tamomlab, otasidan qolgan yerda ishlab, oila 

tyebratgan.  Sovyet  tarixshunosligida  ko’rsatilganidyek,  u  boyning  o’g’li  bo’lmagan,  lyekin  o’sha 

davrda  bir  xil  ismli  3  ta  Abdurahmon  dyegan  kishilar  bo’lgan.  Sovyet  davridagi  adabiyotlarda 

CHordara Byegining o’g’li tasvirlangan. 

CHor  ma’murlari  qo’zg’olonning  kuchayishidan  qo’rqib,  polkovnik  Ivanov  boshchiligida  maxsus 

jazo  otryadini  yuboradi.  Natijada  qo’zg’olon  shavqatsizlarcha  bostiriladi,  qo’zg’olon  boshliqlari 

osib o’ldiriladi. Qo’zg’olonda qatnashgan kishilardan 51 kishi qatl etiladi, 161 kishi surgun qilinadi, 

128  kishi  qamoqqa  olinadi,  228  kishi  turli  jazo  xizmatlariga  safarbar  etiladi.  Ko’plab  qishloqlar 

yondirildi,  lyekin  rus  mustamlakachilariga  qarshi  ozodlik  harakati  so’nmadi.  Qo’zg’olon  o’lkada 

rus  mustamlakachi  zulmining  tagi  bo’sh  ekanligini  ko’rsatdi.  Qo’zg’olonning  bostirilishiga  o’lka 

jadidlari nafrat bilan qaradilar. Xalq Jizzax qo’zg’olonidan kyeyin ozodlikka chiqishning birdan bir 

yo’li  kurashish  ekanligini  tushunib  yetdi.  Bu  voqyeaga  bag’ishlab  Munavvar  Qorining  “Makbul 

qurbonlari” maqolasida “Xaq olinur, kurashib, qon to’kib olinur” dyegan xulosaga kyelishi ozodlik 

va milliy huquqlar uchun kurashish zarurligini ta’kidladi.

 

 



 

 

 



 
1   ...   22   23   24   25   26   27   28   29   ...   81


Ma'lumotlar bazasi mualliflik huquqi bilan himoyalangan ©fayllar.org 2019
ma'muriyatiga murojaat qiling