Issn 1820-6700 Univerzitet u Beogradu

'one size fits all' pristup EU: ENP se pri-
menjuje kako na istočne susede od kojih bi većina ispunjavala kriterijum naveden 
u članu 49 Ugovora o Evropskoj uniji (Lisabonski ugovor): Svaka evropska država 
koja poštuje vrednosti navedene u članu 2 i privržena je njihovom unapređenju 
može aplicirati za članstvo u Uniji. Međutim, geografski kriterijum onemogućava 
južne susede da postanu članice: podsetimo da je Maroko 1987. godine podneo mo-
lbu za članstvo u EEZ i odbijen je sa obrazloženjem da nije evropska država.
53 
Geoffrey Edwards, „The Construction of Ambiguity and the Limits of Attraction: 
Eu- rope and its Neighbourhood Policy“, op. cit., p. 46.
115
EV ROPSK A POLITIK A SUSEDST VA: IZNEV ERENA OČEK IVA NJA?

uticaj koji može ostvariti samo na osnovu privlačnosti koju za treće zemlje 
predstavlja produbljivanje odnosa sa EU.
BIBLIOGRAFIJA
[1] 
A Secure Europe in a Better World – European Security Strategy
, Brussels, 12 December 
2003.
[2] 
Ayadi, Rym, Carlo, Sessa, „What scenarios for the Euro-Mediterranean in 2030 
in the wake of the post-Arab spring?“, MEDPRO Policy Paper, No. 2, October 2011.
[3] 
Barry, Linda., „European Security in the 21st Century: The EU's Comprehensive 
Approach“, IIEA European Security and Defense Series, The Institute for International 
and European Affairs, Dublin, 2012.
[4] 
Bordatchev, Timofei, „Georgie, Obama, crise economique: quells impacts sur la 
relation Russie-UE?“, IFRI, Russie.Nei.Visions, No. 46, 2010.
[5] 
Cameron, Fraser, Balfour, Rosa, „The European Neighbourhood Policy as a Conflict 
Prevention tool“, EPC Issue Paper, No. 47, 2006.
[6] 
Council Decision 2012/642/CFSP concerning restrictive measures against Belarus
, OJ of 
the European Union L 285/1, 17 October 2012.
[7] 
Council of the European Union, Conclusion of two EU agreements with Georgia on 
visa facilitation and readmission
, Brussels, 18 January 2011.
[8] 
Council of the European Union, Council conclusions on Ukraine, 3209th Foreign 
Affairs Council Meeting, Brussels, 10 December 2012.
[9] 
Council of the European Union, EU-Armenia Agreement on Facilitating the Issuing of 
Visas
, Brussels, 17 December 2012.
[10] 
Council of the European Union, General Affairs and External Relations, Brussels, 18 
February 2008.
[11] 
Council of the European Union, Joint Declaration of the Prague Eastern Partnership 
Summit
, Prague, 7 May 2009.
[12] 
Cremona, Marise and Hillion, Christophe, „L'Union fait la force? Potential and 
Limitations of the European Neighbourhood Policy as an Integrated EU Foreign 
and Security Policy“, EUI Working Paper LAW, No. 39.
[13] 
Dannreuther, Roland, „Developing the Alternative to Enlargement: The European 
Neighbourhood Policy“, European Foreign Affairs Review, No. 11, pp. 183–201.
[14] 
Del Sarto, Raffaella and Schumacher, Tobias, „From EMP to ENP: What's at Stake 
with the European Neighbourhood Policy towards the Southern Mediterranean?“, 
European Foreign Affairs Review
, No. 10, pp. 17–38.
[15] 
Dragneva, Rilka and Wolczuk, Kataryna, „Russia, the Eurasian Customs Union and 
the EU: Cooperation, Stagnation or Rivalry?“, Chathamhouse Briefing Paper, 2012.
116
M AJA KOVAČEV IĆ

[16] 
Edwards, Geoffrey, „The Construction of Ambiguity and the Limits of Attraction: 
Europe and its Neighbourhood Policy“, European Integration, Vol. 30, No. 1, 
pp. 45–62.
[17] 
Emerson, Michael, „European Neighbourhood Policy: Strategy or Placebo?“, 
CEPS Working Documents
, No. 215.
[18] 
Emerson, Michael, Noutcheva, Gergana, Popescu, Nicu, „European Neighbourhood 
Policy Two Years on: Time indeed for an 'ENP plus'“, CEPS Policy Brief, No.126.
[19] 
European Commission, European Neighbourhood Policy Strategy Paper, Brussels, 2004.
[20] 
European Commission, Partnership for democracy and prosperity with the Southern 
Mediterranean
, Brussels, 8 March 2011, COM(2011) 200 final.
[21] 
European Commission, The EU's Free Trade Agreements – Where Are We?, Brussels, 
2013.
[22] 
European Commission, The European Endowment for Democracy – Support For the 
Unsupported
, Brussels, 12 November 2012.
[23] 
European Commission, Taking Stock of the European Neighbourhood Policy, Brussels, 
12 May 2010.
[24] 
Extraordinary European Council, Presidency Conclusions, Brussels, 2008.
[25] 
Gomart, Thomas, „EU-Russia Relations: Toward a Way Out of Depression“, IFRI 
and CSIS
, 2008.
[26] 
Grant, Charles, „A New Neighbourhood Policy for the EU“, Centre for European 
Reform Policy Brief
, 2011.
[27] 
Johansson-Nogués, Elisabeth, „The (Non-)Normative Power EU and the European 
Neighbourhood Policy: An Exceptional Policy for an Exceptional Actor?“, European 
Political Economy Review
, No. 7, pp. 181–194.
[28] 
Jović-Lazić, Ana, „Evropska politika dobrosusedstva i evropski instrument za su-
sedstvo i partnerstvo“, Evropsko zakonodavstvo, Vol.VIII, No. 8, str. 160–167.
[29] 
Kelley, Judith, „New Wine in Old Wineskins: Promoting Political Reforms thro-
ugh the New European Neighbourhood Policy“, JCMS, Vol. 44, No. 1, pp. 29–55.
[30] 
Leonard, Mark, Popescu, Nicu, „A Power Audit of EU–Russia Relations“, ECFR, 2007.
[31] 
Lippert, Barbara, „The Discussion on EU Neighbourhood Policy – Concepts, 
Reform Proposals and National Positions“, Friedrich-Ebert-Stiftung International 
Policy Analysis
, 2007.
[32] 
Makarychev, Andrey, Deviatkov, Andrey, „Eastern Partnership: Still a Missing Link 
in EU strategy?“, CEPS Commentary, 13 January 2012.
[33] 
Manners, Ian, „Normative Power Europe Reconsidered: Beyond the Crossroads“, 
Journal of European Public Policy
, Vol. 13, No. 2, pp. 182–199.
[34] 
Manners, Ian, „Normative Power Europe: A contradiction in Terms?“, Journal of 
Common Market Studies
, Vol. 20, No. 2, pp. 235–258.
117
EV ROPSK A POLITIK A SUSEDST VA: IZNEV ERENA OČEK IVA NJA?

[35] 
Popescu, Nicu, Wilson, Andrew, „The Limits of Enlargement-Lite: European and 
Russian Power in the Troubled Neighbour hood“, ECFR, 2009.
[36] 
Popescu, Nicu, Wilson, Andrew, „Turning Presence into Power: Lessons from the 
Eastern Neighbourhood“, ECFR, 2011.
[37] 
Sjursen, Helen, „What Kind of Power?“, Journal of European Public Policy, Vol. 13, 
No. 2, pp. 169–181.
[38] 
Tocci, Nathalie, „The European Union and the Arab Spring: A (Missed?) 
Opportunity to Revamp the European Neighbourhood Policy“, European Institute 
of the Mediterranean
, Brief No. 2.
[39] 
Tocci, Nathalie, „Profiling Normative Foreign Policy: The European Union and its 
Global Partners“, in: Nathalie Tocci, (Ed.), Who is a Normative Foreign Policy Actor? 
The European Union and its Global Partners
, Centre for European Policy Studies, 
Brussels, 2008.
Maja Kovačević
EUROPEAN NEIGHBOURHOOD POLICY: 
FAILED EXPECTATIONS?
Abstract
European Neighourhood Policy (ENP), launched 2004 as an instrument of 
closer relations with neighbours at east and south of Europe, was from the 
very beggining overambitious and contradictory policy. ENP not only over-
emphasizied the EU normative power, but EU influence could not prevent 
political and security set-backs in the east, nor destabilisation in the south. 
EU influence on reforms, democratization processes, foreign policies or con-
flict resolution in Eastern partnership countries is limited, while eastern re-
gimes are more and more authoritarian and countries stucked in partial mar-
ket reforms. In the south, Euro-Mediterranean Partnership and Union for 
Mediterranean are facing new ahallenges after Arab spring. EU announced 
more strict use of conditionality as an incentive for political reforms, but 
power of EU conditionality towards countries which have not prospect or 
desire to become EU members is questionnable.
Key words:
European Union, European Neighourhood Policy, EU foreign policy, Eastern 
Partnership, Euro-Mediterranean Partnership.
118
M AJA KOVAČEV IĆ

MEĐUNARODNE STUDIJE 
Stručni članak
Primljen: 26. mart 2013 
UDC 061. 1 EU
Blažo M. Radović
1
Ministarstvo odbrane Republike Srbije
Evropeizacija kao proces 
sinergičnih dihotomija
2
Apstrakt
Evropeizacija nije teorija. Ona je prevashodno viđena kao konceptualni okvir 
kojim se pojašnjavaju procesi, mehanizmi i instrumenti društvenog projekta 
nastalog unutar Evropske unije, a u poslednje vreme i u sferi uticaja van nje-
nih političkih granica. Rad nastoji da prikaže ključne tačke i saznanja u pro-
učavanju evropeizacije kao procesa, naročito posle 90-ih godina prošlog veka. 
Pojašnjavajući pojmovno određenje, procese i zakonomernosti evropeizacije 
kroz kritičku prizmu primene evropeizacije u objašnjavanju spoljne, bezbedno-
sne i odbrambene politike EU, rad razmatra i neke aspekte odnosa EU prema dr-
žavama članicama i odnosa EU prema potencijalnim kandidatima i članicama.
Ključne reči:
evropeizacija, definicije, procesi, dihotomije, Evropska unija, politike Evropske 
unije, Zajednička bezbednosna i odbrambena politika, pridruživanje, članstvo 
u Evropskoj uniji
UVOD
Evropeizaciji se u samim počecima prilazilo na neuhvatljiv i neodređen na-
čin. Nenaučna objašnjenja i široki definicijalni zahvati bili su pokušaj sagle-
davanja njene naučne nepoznatosti i pojmovne neuhvatljivosti. U početku 
1 
Email: [e-mail]
2 
Pogledi izneti u radu odražavaju stav autora, a ne Ministarstva odbrane Republike 
Srbije u kojem je zaposlen.

se odnosila na brojne društvene fenomene. Tako je pod evropeizacijom pod-
vođeno prihvatanje različitih evropskih normi i vrednosti od strane „nee-
vropskih“ subjekata, razvoj kontinentalnog i političkog identiteta Evrope 
na račun nacionalnih i političkih identiteta na evropskom kontinentu, od-
nosno proces promena u kome politička i ekonomska dinamika unutar 
Evropske unije (EU, Unija) postaje organizaciona logika nacionalnih politi-
ka i procesa stvaranja politika.
Evropeizacija svoje prvo pojmovno određenje dobija tek sa integrativnim 
procesima i razvojem političkog sistema unutar EU. U početku, evropeizacijom 
su objašnjavani procesi unutar oblasti i politika pod neposrednom odgovor-
nošću Evropske komisije, odnosno kod kojih je primenjen isključivo komuni-
taran model.
3
 Kasnijim produbljivanjem integracija evropeizacija postaje deo 
izučavanja u okviru tzv. evropskih studija, naročito od polovine 90-ih godina 
20. veka, kada se počinje sa upotrebom termina u funkciji određenja zasebne 
oblasti istraživanja. Naročito plodotvoran period za istraživanje evropeizacije 
je bio u jeku panevropskog zanosa i proširenja od 2000. godine, kada se utvr-
đuje potreba za njenim sadržajnijim i smislenijim proučavanjem. Razvojem 
političkog sistema EU evropeizacija je postala naučni izazov za koji se verovalo 
da bi mogao da objedini razumevanje niza fenomena nastalih evropskim in-
tegracijama, poput uticaja EU na politike u nacionalnim političkim okvirima. 
Na taj način se želela da ostvari predvidivost procesa, naročito unutar EU, ra-
zvojnost i veća efikasnost političkog sistema Unije.
Istraživanjem evropeizacije spoznate su neke osnovne karakteristike nje-
ne prirode kao društvenog, odnosno političkog fenomena, poput složenosti, 
dvojnosti, dijalektičnosti (procesa, odnosa, procedura, sistema) i dr. Takođe, 
uočene su povratne sprege koje Unija ostvaruje i na unutrašnje odnose i na 
svoje bliže okruženje. Sam proces je dugo bio povezivan sa procesima i po-
stupcima koje EU sprovodi prvenstveno prema članicama i obrnuto, u smislu 
približavanja ili dosezanja zajedničkog stava o akciji. U poslednje vreme isti 
termin se počeo koristiti i za odnose sa zemljama koje se pridružuju, preten-
duju na status kandidata i potencijalno članstvo u EU. Zbog toga je poistove-
ćivanje evropeizacije kao procesa sa Evropom kao teritorijom neodgovaraju-
će. Takođe, vredna pomena je i ključna razlika između evropeizacije članica i 
evropeizacije kandidata. Naime, radi se o politici uslovljavanja koju sprovode 
strukture i članice EU u odnosima sa kandidatima za članstvo u EU u smislu 
dostizanja određenih kriterijuma, tj. prilagođavanja normama i pravilima EU 
zarad prijema u članstvo EU.
3 
Kyriakos Moumoutzis, „Still Fashionable Yet Useless? Addressing Problems with Re-
search on the Europeanization of Foreign Policy“, Journal of Common Market Studies, 
Vol. 49. No. 3, p. 613.
120
BL A ŽO M. R A DOV IĆ

POJAM EVROPEIZACIJE
Jedinstvena definicija evropeizacije ne postoji, kao što nije postignut ni aka-
demski konsenzus o tačnom značenju pojma i koncepta. Takođe, ne postoji 
jedinstvena teorija, niti jedinstven pristup evropeizaciji. Ovakva pojmovna 
razruđenost opravdano dovodi do upitanosti o vrednosti koncepta koji je bez 
preciznog ili makar stabilnog značenja za empirijska istraživanja?
I pored velikog definicijskog zahvata, vredne su pomena značajnije 
konceptualizacije pojma među kojima prvom možemo smatrati Ladrehovu 
(Ladrech) definiciju. On evropeizaciju vidi kao „postepeni proces preusme-
renja pravca i izgleda politike do nivoa kada politička i ekonomska dinamika 
Evropske zajednice postaje deo organizacione logike nacionalnih politika i 
stvaranja politika“.
4
Radaeli (Radaelli) opisuje evropeizaciju kao „proces koji uključuje a) 
konstruisanje, b) difuziju i c) institucionalizaciju formalnih i neformalnih 
pravila, procedura, paradigmi politike, stilova „načina rada“ i zajedničkih ve-
rovanja i normi koje su prvo definisane i konsolidovane unutar političkog 
procesa EU a potom unete u unutrašnje (nacionalnog i subnacionalnog) dis-
kursa, političke strukture i izbore javnosti“.
5
Moumocis (Moumoutzis) redefiniše Radaelijevu definiciju na način da je 
evropeizacija „proces uključivanja u logiku unutrašnjeg (nacionalnog i sub-
nacionalnog) diskursa, političke strukture i javnih politika formalnih i ne-
formalnih pravila, procedura, paradigmi politika, stilova, „načina rada“ i za-
jedničkih vrednosti i normi koje su prvo definisane unutar procesa stvaranja 
politika EU“.
6
 Prema Moumocisu, revidirana definicija zadržava sve prednosti 
početne formulacije i istovremeno ispunjava dva kriterijuma koje bi definici-
ja evropeizacije morala da ispunjava. Kao prvo, da pomaže istraživaču da po-
stavlja nova pitanja i, kao drugo, da pomaže istraživaču da postavlja pitanja 
koje je moguće istražiti.
Kovles (Cowles) definiše evropeizaciju kao „nastanak i razvoj na evrop-
skom nivou određene strukture upravljanja, što podrazumeva političke, prav-
ne i društvene institucije povezane sa rešavanjem političkih pitanja, koje 
4 
Robert Ladrech, „Europeanization of Domestic Politics and Institutions: The Case 
of France“, Journal of Common Market Studies, Vol. 32, No. 1, p. 69.
5 
Claudio M. Radaelli, The Europeanization of Public Policy, In: Featherstone, K. and 
Radaelli, C.M. (eds.), The Politics of Europeanization, Oxford University Press, 2003, 
Oxford; Ian Bache, „Europeanization and multi‐level governance: EU cohesion 
policy and pre‐accession aid in Southeast Europe“, Southeast European and Black 
Sea Studies
, Vol. 10, No. 1, p. 8.
6 
Kyriakos Moumoutzis, „Still Fashionable Yet Useless? Addressing Problems with 
Research on the Europeanization of Foreign Policy“, op. cit., p. 612.
121
EV ROPEIZ ACIJA K AO PROCES SINERGIČNIH DIHOTOMIJA

formalizuju odnose između subjekata i mreže politika specijalizovanih za 
stvaranje evropskih pravila“.
7
Na drugoj strani, Olsen (Olsen) smatra da je definisanje evropeizacije 
kao „procesa unošenja normi, prakse i procedura na unutrašnji nivo mno-
go korisnija neko bilo koje drugo „lice“ koncepta o kome je diskutovano u 
literaturi“.
8
Izvesno je da ne postoji uspešno izvršena i zaokružena teoretizacija i poj-
movno određenje evropeizacije. Neki autori su stava da na tome ne treba ni 
insistirati imajući na umu razlike, kao i složenost i heterogenost politika iz-
među država članica. Svaki pokušaj stvaranja jedinstvene teorije evropeiza-
cije, kao objašnjenja specifičnih odnosa unutar svih politika (oblasti delova-
nja) EU i politika država članica, a u poslednje vreme i odnosa na relaciji EU 
sa državama u procesu pridruživanja ili kandidature za članstvo u EU, može 
stvoriti jednu vrstu „sveobuhvatnog“ objašnjenja koje bi bilo toliko univerza-
lističko da bismo ga mogli primeniti i kada ne bi bilo evropeizacije.
9
 I pored 
navedenog, odabrani reprezentativni primerci definicija upućuju nas na dve 
stvarnosti koje određuju pojam evropeizacije. Jedna je sistemska višestranost, 
a druga je dvosmernost sistemskih procesa. Sa druge strane, evropeizacija je, u 
suštini, razmatranje EU, kao ključnog političko-ekonomskog projekta na tlu 
Evrope, kako na unutrašnjem tako i na spoljnjem planu.
EVROPEIZACIJA KAO PROCES
U pokušaju da sagleda svu pojmovnu razruđenost evropeizacije, Olsen pred-
laže razlikovanje pet karakterističnih fenomena evropeizacije, koje veže pr-
venstveno za složene i prožimajuće aktivnosti EU. Radi lakšeg razumevanja i 
u analitičke svrhe, Olsen svakom fenomenu pridružuje po jedan proces u cilju  
7 
Cowles, M., Caporaso, J. and Risse, T. (eds.), Transforming Europe:Europeanization 
and Domestic Change
, Ithaca and London: Cornell University Press, 2001, p. 3; 
in: Ian Bache, „Europeanization: A Governance Approach“, p.3, Available from: 
http://aei.pitt.edu/1722/ (The Archive of European Integration, University of 
Pittsburgh, Pensilvania, USA).
8 
Johan P. Olsen, Europeanization – a fashionable term, but is it useful? ARENA Wor-
king Papers, WP 01/2, 2002, ARENA centre for European studies, Faculty of Social 
Science, University of Oslo, Available from: http://www.sv.uio.no/arena/english/
research/publications/arena-publications/workingpapers/working-papers2002/
wp02_2.htm p.2.
9 
Richard J. Vale, Is 'Europeanization' a Useful Concept?, Available from: http://
www.e-ir.info/2011/01/17/is-'europeanization'-a-useful-concept/, p. 4.
122
BL A ŽO M. R A DOV IĆ

boljeg sagledavanja njegove strukture i unutrašnje dinamike.
10
 Zaključuje da 
će evropeizacija biti upotrebljiv koncept ukoliko ima „jedno lice“, odnosno 
ukoliko našu pažnju usmeri na jedinstven zbir fenomena. Iz tog razloga se 
često evropeizacija i sagledava iz ugla institucija i procesa EU i njenih čla-
nica, a u poslednje vreme i onih država koje pretenduju na članstvo u EU. 
Odnosno, sagledava se kao „nastanak i razvoj određenih upravnih struktu-
ra na nivou EU, i to poput političkih, zakonodavnih i društvenih instituci-
ja vezanih za proces političkog iznalaženja rešenja, koje formalizuju odnose 
među subjektima i veze među politikama koje su specijalizirane za stvaranje 
zakonodavnih pravila“, kako tvrdi Rajsit (Risseet).
11
U literaturi nalazimo i poimanje evropeizacije kao dvosmernog procesa 
(two-way process). Njime se objašnjava istovremenost procesa u kome države 
članice oblikuju politike i institucije EU „ugrađivanjem“ (uploading) vlastitih 
politika i institucija na nivo EU, a zatim prilagođavajući se izlaznim rezulta-
tima koji su postignuti na nivou EU, „preuzimaju“ (downloading) politike i 
institucije EU i iste ugrađuju na nacionalni nivo.
12
Pod evropeizacijom se smatraju i procesi koje karakteriše postojanje 
različitih „pritisaka“ koji prema članicama dolaze od strane EU, odno-
sno različitih „odgovora“ država članica o tome kako se navedeni pritisci 
„uklapaju“ (fit) sa nacionalnim preferencijalima i praksom. U svakom slu-
čaju, članice EU nisu pasivni konzumenti „pritiska“ koji dolazi od strane 
EU, već one na isti način nastoje da projektuju preferencijale nacionalnih 
politika na nivo EU.
13
Najčešće prisutno objašnjenje evropeizacije kao procesa jeste njeno sa-
gledavanje u vidu „odozgo nadole“ (top-down), „odozdo nagore“ (bottom-
up
) i „horizontalnog“ (horizontal) procesa. Ključni objedinjujući princip za 
navedene procese je promena.
1) „Odozgo nadole“ proces
Ovaj proces se sagledava kao promena koja ishodi iz uticaja EU prema naci-
onalnim politikama. Uticaj se otelotvoruje u vidu pritiska za prilagođava-
nje politika ili institucija na nacionalnom nivou usled (ne)usklađenosti 
((mis)fit) između politika i institucija EU i onih pod okriljem njenih članica. 
Države se u ovom slučaju sagledavaju kao reaktivne prema promenama u 
10 
Johan P. Olsen, Europeanization – a fashionable term, but is it useful?, op. cit., p. 2.
11 
Kyriakos Moumoutzis, „Still Fashionable Yet Useless? Addressing Problems with 
Research on the Europeanization of Foreign Policy“, op. cit., p. 613.
12 
Richard J. Vale, Is 'Europeanization' a Useful Concept? op. cit., p. 4.
13 
Ibidem, pp. 4–5.
123
EV ROPEIZ ACIJA K AO PROCES SINERGIČNIH DIHOTOMIJA

odnosu na EU.
14
 Tom prilikom dolazi do transfera stavova, vrednosti, politi-
ka, standarda, pravila, procedura i sl. po principu „preuzimanja“ sa nivoa EU 
na nacionalni nivo.
Kao rezultat ovog procesa pojavljuje se prilagođavanje politika država čla-
nica. Pa ipak, pritisak za prilagođavanje „nije neophodan preduslov da će evro-
peizacija podstaći unutrašnje promene“.
15
 Mogu se pojaviti bezazlene prepreke 
koje nastaju u procesu sprovođenja zahteva politika EU unutar svakodnevnih i 
ustaljenih administrativnih procedura, kao što su standardne operativne pro-
cedure državne uprave zemalja članica EU ili to prosto mogu da budu vitalni 
nacionalni interesi koje država članica ne želi da ugrozi.
Unutrašnji faktori, poput veličine, mreže spoljnopolitičkih odnosa, naci-
onalnog identiteta, strategijske kulture, bezbednosno/odbrambene kulture 
i nasleđa države članice, mogu značajno da utiču na proces njene osobene 
evropeizacije. Veće i snažnije države članice se češće prepoznaju kao one koje 
oblikuju, pre nego one koje konzumiraju, rezultate evropeizacije politika EU. 
Smatra se da su tako oblikovane, tj. evropeizirane politike EU prilika za velike 
države da ojačaju i zaštite njihove nacionalne interese, naročito u sferi spolj-
ne politike, bezbednosti i odbrane, pre nego što će tako oblikovane politike 
usloviti izvesna ograničenja za njihove nacionalne politike.
16
Odnosi unutar EU i pregovaračka pozicija u stvaranju politika iz ugla slabih 
država mogu se posmatrati kao legalizacija praćenja ili prilagođavanja politika-
ma velikih i moćnih država ili onima koji mogu na bilo koji način da ugroze 
„malu“ državu ili njene interese na nesukoban način. Istorijski gledano, među-
narodni odnosi su i ranije bili zasnivani na nivelaciji sile, bilo ona realističkog ili 
liberalnog tipa, s tim što su takvi odnosi često završavali sukobima. Članstvom u 
Uniji male zemlje dobijaju šansu da štite svoje interese. Međutim, prioritetizaci-
jom po principu balansa manje ili više važnog nacionalnog prioriteta, male drža-
ve se cenjkaju tako da svojom „dobrovoljnom“ prilagođenošću ili dobrovoljnim 
prihvatanjem politika koje stvaraju i modeluju velike članice – susedi, u stvari 
po najmanjoj ceni odustaju od jednog, za njih manje važnog, prioriteta za račun 
dobijanja prava na ispunjenje drugog i to uz podršku velike države članice. Male 
države članice su spremnije da brže i lakše promene svoje preferencijale prema 
14 
Ibidem.
15 
Nicholas Wright, How far has the CFSP 'Europeanized' the national foreign po-
licy objectives of Member States? School of Political, Social & International Studi-
es, University of East Anglia, Paper prepared for the