Issn 1820-6700 Univerzitet u Beogradu

hudud) 
koje vuku poreklo iz rimskog prava a u islam su prihvaćene posredstvom  
28 
Nasr Abu Zayd, Reformation of Islamic Thought: A Critical Historical Analysis, Am-
sterdam University Press, 2006, p. 97.
29 
Prema ortodoksnom stanovištu, Kur'an je od početka savršeno čuvan u usme-
noj formi i bio je već zapisan ili tokom života Muhamedovog, ili ubrzo nakon 
njegovog života, kada je prikupljen i uređen po prvi put od strane njegovih As-
haba. Kompletan konsonantni tekst veruje se da je ustanovljen tokom vladavine 
trećeg kalife, Osmana (644–656), a konačni vokalizirani tekst završen je u ranom 
10. veku. Prema Abu Zajdu, od suštinske je važnosti shvatiti prisutnost ljudske di-
menzije u ranom preuređivanju i procesu kanonizacije, kao i u kasnijoj primeni 
znakova vokalizacija na konsonantne tekstove. Pravne norme iz Kur'ana, koje su 
izražene u stilu diskursa, takođe otkrivaju kontekst prisutnosti ljudskih potreba u 
pojedinim vremenima. Pogledati u Nasr Abu Zayd, Reformation of Islamic Thought: 
A Critical Historical Analysis
, op. cit., pp. 94–95.
142
NIKOL A  L A K IĆ

jevrejske tradicije.
30
 Prepoznavanje istorijske pozadine u svakoj verifikaciji 
i opravdanju vodi ka pretpostavci da je Kur'an umnogome bio ishod dija-
loga, debate, pristanka i odbijanja, kako sa preislamskim normama, prak-
sama i kulturom, tako i sa pojedinim značenjima u procesu preuređivanja 
teksta. Postojanje jednog materijalnog sveta tako uvek prati više realnosti 
sastavljenih od „činjenica ljudskog sporazuma“ (Džon Serl), jer ljudi, kako 
je primetio Benedeto Kroče (Benedetto Croce), na različitim mestima i u ra-
zličitim vremenima gledaju na prošlost u svetlu problema koje suočavaju u 
sadašnjosti, pa im zato na osnovu međusobnog sporazuma trebaju različite 
istorije u odnosu na različite svetove u kojima žive.
31
 Religijska naređenja su 
zato, kako tvrdi Džejms Bekford (James A. Beckford), ništa drugo nego naše 
razumevanje istih jer su ona naposletku ono što smo mi napravili od njih 
da budu.
32
 Razmatranje odnosa između islama i demokratije iz perspektive 
skeptika, koji izvlače sopstvene filozofske argumente na doslovnom čitanju 
Kur'ana je, prema tome, u osnovi metodološki pogrešno, jer retko da po-
stoji povrh toga diskusija koliko i kako se sama značenja razlikuju u istorij-
skim momentima. Al-Hadad i Abu Zajd su pokazivanjem postojanja višestru-
kih značenja, dvosmislenosti i nesporazuma u Kur'anu implicitno ukazali 
da napori prema izgradnji demokratije treba da počivaju na pojedinačnom 
intelektualnom nivou razvijanjem demokratskog tumačenja popularne sve-
sti. Uverenje u arapskom svetu sve više postaje da demokratija ima svoju po-
znatu formu (al-shakl) koju čine izbori, višepartijski sistem, parlament, ali i 
poseban duh (al-ruh) koji dodaje jedinstven etos demokratiji. Brojnost iz-
bora i partija (izborni fetišizam), kao i fasada demokratije u postkolonijal-
nom periodu nije prevarilo svest muslimana o pravom značenju i vrednosti-
ma demokratije. Veliki broj nepravilnosti pri izborima, arbitrarnih hapšenja, 
kao i svakodnevno kršenje prava ljudi nagnalo je stanovništvo da govori o 
nedostatku suštine demokratije (ruh al-dimuqratiyyah) i potrebi za toleran-
cijom (tasamuh) i ispravnosti (nazahah) kao etosu demokratije.
33
 Za Rašida 
al-Ganušija (Rashid al-Ghannushi), modernog mislioca i jednog od osniva-
ča tunižanskog islamskog pokreta Enahda (Ennahda), demokratija je idealni
30 
Prema Abdulahu an-Naimu (Abdullahi Ahmed An-Na'im), u osnovi je moguće re-
konstruisati šerijat i ostvariti neophodne društvene i političke moderne reforme 
ako se prihvati osnovna pretpostavka istoricizma, da šerijat iz 7. veka ne odgovara 
društvenim uslovima i stvarnosti 20. veka. Ibidem, p. 86.
31 
Rober W. Cox, The Political Economy of a Plural World: Critical Reflections on Power, 
Morals and Civilization
, Routledge, 2002, op. cit., p. 44.
32 
Asef Bayat, Islam and Democracy: What is the Real Question?, op. cit., p. 10.
33 
Larbi Sadiki, The Search for Arab Democracy: Discourses and Counter-Discourses, op. 
cit, p. 367.
143
TU M AČENJA O ODNOSU ISL A M A I DEMOK R ATIJE

sistem upravljanja koji ima psihološki, etički i socioekonomski aspekt, a u 
najširem smislu predstavlja i obrazovni poduhvat zbog isticanja vrednosti do-
stojanstva čoveka, čime obezbeđuje garancije za prevenciju pojave diktature.
34
 
Prema tome, ne postoji ništa intrinsično u islamu što ga čini demokratskim 
ili nedemokratskim, jer jedino socijalni akteri, kao „mreža značenja koju su 
sami ispleli“ (Kliford Gerc) i činioci delovanja (agency), određuju inkluzivnu 
ili autoritarnu tendenciju religije.
35
 Kompatibilnost ili nekompatibilnost reli-
gije sa demokratijom više je stvar političke borbe i konkurentnih očitavanja 
religijskih spisa nego teološko-filozofske spekulacije. Narativi o nekompati-
bilnosti islama i demokratije i označavanje islama kao uzroka demokratskog 
deficita nisu, prema tome, ništa više nego zablude.
36
 Osnovni metodološki 
problem u dosadašnjem popularizovanju pitanja o odnosu islama i demokra-
tije jeste postavljanje jednosmernog kauzalnog odnosa između kulture i po-
litičkog ponašanja. Sistemski odnos između specifičnih kulturnih obrazaca 
i demokratije teško je utvrditi zbog pretpostavke da su kulturni sistemi pod-
ložni dinamičnim promenama.
37
 Kultura treba da ostane u domenu intersu-
bjektivne izgradnje značenja i društvene razmene.
38
 Kulturalistički pristup sa 
34 
Prema al-Ganušiju, u islamu se ne može ništa naći što sprečava primenjivanje de-
mokratije. Opširnije u Azzam S. Tamimi, Rachid Ghannouchi: A Democrat within 
Islamism
, Oxford University Press, Oxford, 2001.
35 
Može biti i da je Katolicizam nekada bio negativan prema demokratiji i liberaliz-
mu. Papa Pije IX (Pius IX) je 1864. godine u enciklici Syllabus Errorum osudio sve 
moderne tokove i pojave, ali Katolička crkva je već 1931. godine objavljenom en-
ciklikom Quadragessimo Anni zvanično prihvatila demokratiju, liberalizam i kapi-
talizam kao fenomene koji čine modernu civilizaciju kako bi omogućila hrišćani-
ma da se bolje organizuju u novim uslovima i da zadrže primat u intelektualnoj, 
društvenoj i političkoj sferi. Videti u Miša Đurković, Konzervativizam i konzervativ-
ne stranke
, Službeni glasnik, Beograd, 2007, str. 74–75.
36 
Arapski izveštaj o ljudskom razvoju iz 2004. godine i Anketa o svetskim vrednostima 
iz 2003. godine pokazuju da populacija u arapskim zemljama vrednuje demokrati-
ju kao najbolju moguću formu vlasti. Elbadavi i Mandisi tvrde da islamska društva 
pokazuju visok nivo podrške demokratiji i netolerancije prema autoritarnim reži-
mima, dok simultano pokazuju visok stepen religioznosti. Videti u Abdelwahab El-
Affendi, „Political culture and the crisis of democracy in the Arab world“, in Ibra-
him Elbadawi and Samir Mandisi (eds.), Democracy in the Arab World: Explaining the 
Deficit
, Routledge, 2011, p. 28
37 
Georg Sorensen, Democracy and Democratization: Processes and Prospects In a Chan-
ging World
, Westview Press, 2008, p. 31.
38 
Michael Keating, „Culture and social science“, in Donatella Della Porta and 
Michael Keating (eds.), Approaches and Methodologies in the Social Sciences: A Plura-
list Perspective
, Cambridge University Press, 2008, p. 111.
144
NIKOL A  L A K IĆ

redukcionističkim shvatanjem problema demokratskog deficita u arapskom 
svetu, usled predimenzioniranja islama kao eksplanatornog faktora, treba 
nužno proširivati. Kauzalitete demokratskog deficita neophodno je multipli-
kovati jer jedino sintezom većeg broja interreagujućih faktora možemo celis-
hodnije objasniti glavne demokratske prepreke. Umesto islama kao ideacio-
ne varijable, potrebno je osvetliti ekonomske i vojno-političke varijable koje 
imaju veću težinu uticaja na stanje nedemokratskog upravljanja.
39
STRUKTURALNI UZROCI DEMOKRATSKOG DEFICITA 
U ARAPSKIM ZEMLJAMA
Islamska kultura nema izrazit uticaj na političke sisteme u većini arapskih dr-
žava.
40
 Nemogućnost Bliskog istoka da se konsoliduje nije posledica islama, 
već niza istorijskih procesa i događaja koji su stvorili izazove i prepreke de-
mokratizaciji. Nastanak političkih, ekonomskih i psiholoških praksi u vre-
menu kolonijalne vlasti i autoritarnog postkolonijalnog razdoblja pokazuju 
se kao daleko veće prepreke demokratizaciji od religije.
41
 Većina postkoloni-
jalnih arapskih režima gradila se na principima hegemonije i homogenosti, 
koji su označavali koncentrisanje moći u državi i eliminaciju rivalskih centara 
moći i političkih programa. Borba za slobodu (hurriyah) i nezavisnost (istiqlal), 
koju su vodili oslobodilački pokreti protiv evropskog kolonijalizma, ubrzo se 
39 
Zoya Hasan, Democracy in Muslim Societies, Sage Publications, 2007, p. 24.
40 
Danijel Prajs je u svojoj studiji, nakon sprovedenog istraživanja u zemljama Bli-
skog istoka, izneo pretpostavku da islam kao religija ima mali uticaj na razvoj po-
litičkih institucija. Pogledati u Daniel E. Price, Islamic Political Culture, Democracy, 
and Human Rights: A Comparative Study
, Praeger, Westport, 1999. Takođe, politički 
i ekonomski uspesi turske Partije pravde i razvoja (AKP) u proteklih deset godina 
ukazuju da religija može ostati referentna tačka u društvenom diskursu demokrat-
ske nacije. Indonezija predstavlja drugi primer gde istaknuta uloga islama u jav-
nom životu nije zasmetala funkcionisanju demokratije.
41 
Države i društva na Bliskom istoku treba nužno posmatrati u sociopolitičkom i 
socioekonomskom kontekstu. Zapad je kao centralni faktor u arapskom društve-
nom i političkom životu još od 19. veka uticao na formiranje neopatrijarhalnog 
društva. Neopatrijarhalnost u arapskom svetu ima psiho-socijalno obeležje domi-
nacije jedne figure oko koje se nacija organizuje po vertikalnim odnosima. Isture-
ni i funkcionalni aspekt neopatrijarhalne države na Bliskom istoku je bezbedno-
sni aparat na temelju represije. Demokratija je, prema tome, dugo bila na čekanju 
prvo zbog kolonijalizma, potom borbe za nezavisnost i naposletku zbog autori-
tarne konsolidacije nezavisnosti u kontekstu izgradnje države. Više o tome pogle-
dati u Hisham Sharabi, Neopatriarchy: A Theory of Distorted Change in Arab Society, 
Oxford University Press, 1988.
145
TU M AČENJA O ODNOSU ISL A M A I DEMOK R ATIJE

pretvorila u običnu nadigru postkolonijalnih elita koju je Franc Fanon (Frantz 
Fanon
) nazvao „postrevolucionarnom izdajom“.
42
 Arapski režimi, zbog ten-
dencije dužeg opstanka od prosečne dužine trajanja režima njihovog tipa u 
ostalim delovima sveta, sugerišu da ipak postoji nešto jedinstveno u odno-
su između demokratije i arapskog sveta. Proširen model (extended model) 
objašnjenja demokratskog deficita u arapskim zemljama ističe institucional-
no nasleđe autoritarizma i strukturu nacionalne ekonomije koristeći sledeće 
eksplanatorne faktore: kolonijalno nasleđe, ekonomsko restrukturiranje (li-
beralizacija) i distribuciona kriza, uloga države, stav preduzetničkih grupa pre-
ma demokratiji, regionalni konflikti i politička podrška Zapada.
43
Makrostrukturalni faktori su najviše doprineli dugom opstajanju autori-
tarizma. Mirovni sporazum između Egipta i Izraela iz Kemp Dejvida 1979. go-
dine je implicitnim nuđenjem mirovnih garancija ojačao zapadnu političku 
podršku autokratijama na rovitom Bliskom istoku.
44
 Globalne ekonomske 
promene koje su pokrenule privatizaciju i rasprodaju državne imovine osam-
desetih i devedesetih godina, umesto očekivane demokratizacije, dodatno 
su učvrstile autoritarnu vladavinu u okviru modela kroni kapitalizma–jakih 
veza vlasti, biznisa i banaka.
45
 Strukturalne promene u ekonomiji izvedene 
42 
Sharad Chari and Katherine Verdery, „Thinking between the Posts: Postcolonia-
lism, Postsocialism, and Etnography after the Cold War“, Comparative Studies in 
Society and History
, Vol. 51, No. 1, p. 8.
43 
Postoje i tumačenja koja dodeljuju reci Nil determinišuću snagu. Reci Nil se do-
deljuje centralna ulogu u razvoju homogenog društva sa karakteristikama centra-
lizovane i dominantne vlasti u Egiptu. Strahopoštovanje i submisivnost prema 
centralnoj vlasti su endemični jer većina stanovništva živi na obali reke gde op-
stanak zavisi od irigacionog sistema. Regulisanje i održavanje navodnjavanja za-
hteva efikasan politički autoritet. Redovno izlivanje Nila i retke nepogodnosti po-
plava čine život na obalama reke bezbednim i privredno izdašnim. Nil za većinu 
stanovništva predstavlja božanstvo kome se odaje strahopoštovanje. Nil i autori-
tarna vlast su zapravo dve strane istog novčića u ovakvom objašnjenju. Na cen-
tralnu vlast, odnosno diktatora, gleda se takođe sa strahopoštovanjem i donekle 
kao personifikacije božanstva. O ovakvom tipu tumačenja više u Nissim Rejwan, 
Arabs in the Mirror: Images and Self-Images from Pre-Islamic to Modern Times
, Univer-
sity of Texas Press, Austin, 2008, p. 130–131.
44 
Pre svega mislimo na oružane snage Egipta koje su nakon Kemp Dejvida postale 
jedan od ključnih saveznika SAD na Bliskom istoku.
45 
Zamišljene ekonomske reforme u Egiptu, kroz privatizacije i agrarne reforme, više 
su predstavljale izbor pobednika i gubitnika nego korak ka prouzrokovanju eko-
nomske efikasnosti. Privatizacija je omogućena Zakonom 203 od 1991. godine, 
dok su agrarne reforme predložene Zakonom 96 od 1992. godine. Privatizacija 
državne imovine od koje su se okoristili jedino pripadnici vladajuće Nacionalne 
demokratske partije Hosnija Mubaraka (1981–2011) i ponovno uvođenje prava 
146
NIKOL A  L A K IĆ

liberalizacijom i zemljišnom reformom rastumačile su fiziologiju nefunk-
cionisanja demokratije i anatomiju države na Bliskom istoku. Sprovođenje 
politike strukturalnog prilagođavanja u većini arapskih zemalja vodilo je ka 
dizajniranju ekonomskog sistema kao potpuno neregulisanog tržišta zloupo-
trebom značenja Vašingtonskog konsenzusa kako bi se stvorili uslovi za razvoj 
monopola i trustova.
46
 Ekonomska liberalizacija je time jedino reorganizova-
la mogućnosti za traženje renti (rent-seeking), odnosno šanse za traženje pro-
fita izvan tržišta kroz monopol i poseban status koji dodeljuje država. Arapske 
države su na koncu svojih politika nastavile da u kontinuitetu prisvajaju iste 
privilegije i ovlašćenja koje su i kolonijalne države uživale, udaljavajući se na 
takav način od sopstvenih građana. Mubarakov režim u Egiptu i diktatura Ben 
Alija u Tunisu predstavljali su primere hegemonskog izbornog autoritarizma 
koji su se, prema Leriju Dajmondu (Larry Diamond), izgradili na savezu bizni-
smena, političke i vojne elite.
47
Priča o demokratiji u arapskom svetu nikada neće biti realistična ako se 
ne uzme u razmatranje socijalna mapa nakon ekonomskog restrukturiranja, 
odnosno socijalna stratifikacija arapskih društava na: vladajuću elitu, tradi-
cionalnu gradsku aristokratiju i kontrolišuću klasu (bezbednosni sektor) kao 
produkt eksploatisanog javnog sektora.
48
 Ove klase predstavljaju veto igrače 
za demokratski razvoj, jer njihov strah od demokratije predstavlja strah od 
gubitka kontrole kanala ekonomske moći. Ekonomija sa takvim elementima, 
koji su isključivo u službi režima i novih elita, stvorila je najveće prepreke za 
moderan aspekt civilnog društva i političku demokratiju kao samonametljiv 
izbor.
49
 U Egiptu i Tunisu vlasti su jedino u predizbornim periodima pokaziva-
le odgovornost i to intervencijama u svrhu isplaćivanja otpremnina i zaostalih 
na zemljišni zakup, koja su nelegalno dodeljena jedino aristokratiji, dodatno su 
osiromašili seljake i radnike. Vrhunac prevladavanja partikularnih interesa pred-
stavlja usvajanje Zakona 91 od 2005. godine koji je porezima opteretio srednju 
i nižu klasu, dok je snizio poreze za bogate. Egipat je posle svih ekonomskih re-
strukturirajućih mera postao ostrvo bogatih i okean siromašnih i pauperizovanih 
ljudi. Elite koje su tražile rente pokazale su isključivo naklonjenost prema autori-
tarnom tipu vladavine. Videti u Stephen J. King, The New Authoritarianism in the 
Middle East and North Africa
, Indiana University Press, 2009, p. 117.
46 
Mohammad Abed al-Jabri, Democracy, Human Rights, and Law in Islamic Thought, I. 
B. Tauris Publishers, 2009, p. 202.
47 
Vojna elita se pozamašno pomerila ka privatnom sektoru „tunelovanjem“ državne 
imovine.
48 
Mohammad Abed al-Jabri, Democracy, Human Rights, and Law in Islamic Thought, op. 
cit, p. 166.
49 
Ibidem, p. 167.
147
TU M AČENJA O ODNOSU ISL A M A I DEMOK R ATIJE

zarada otpuštenim i zaposlenim licima u javnom sektoru.
50
 Težnja za ponov-
nim uspehom na izborima manipulacijom ekonomije vodila je ka još većoj 
ekonomskoj nestabilnosti i inflaciji. Otpor građana prema takvim devastiraju-
ćim politikama pokazao se u vidu nemira, protesta, demonstracija i štrajkova. 
Egipat od 2004. godine doživljava najduži talas protesta i demonstracija još od 
Drugog svetskog rata, a organizovanje masovnog društvenog pokreta Kefaja 
(Kefaya) za ekonomske i ustavne promene u julu 2004. godine samo pokazu-
je da pravi uzrok nepostojanja demokratije leži u ekonomskim strukturalnim 
reformama koje su omogućile sticanje profita izvan tržišta i razvile podršku 
diktaturi. Socijalne eksplozije u muslimanskom Egiptu i Tunisu, koje su kul-
minirale arapskim prolećem, nastale su zbog zahteva za više ekonomskih, po-
litičkih i socijalnih prava, a ne zbog zahteva za više islama.
Arapsko proleće i putanja zavisnosti
Arapsko proleće predstavlja prekretnicu u istoriji arapskog sveta. Buđenje arap-
skog naroda je značajno promenilo istorijski kontekst regiona i donekle pred-
stavilo početak kraja postkolonijalnog perioda i najavu nove ere. Arapskom 
proleću je prethodilo sveopšte nezadovoljstvo građana izazvano povećanjem 
društvenog jaza, visokom stopom korupcije i nezaposlenosti, zloupotrebom 
moći snaga bezbednosti i kršenjem građanskih i političkih prava. Etos arapskog 
proleća predstavlja opomena da Arapi više neće tolerisati bilo kakvo nasilje nad 
ličnim slobodama i pravima. Tunis i Egipat su zemlje koje su bile centri druš-
tvenih promena. Pobeda političkih partija sa islamskim referentnim okvirom 
(marja'iyya) na prvim slobodnim izborima u Egiptu i Tunisu povratila je done-
kle predrasude i strah od mogućeg poziva za islamskim političkim sistemom i 
rekonstrukciju društva. Međutim, ideologije partija sa islamskim referentnim 
okvirom više ne podrazumevaju pogled na svet koji ima za cilj islamizaciju 
društva pomoću prinudne moći, već jedino priznavanje socijalne funkcije re-
ligijskih vrednosti.
51
 Bitnije od iskonstruisanih strahova u akademskim i poli-
tičkim diskursima je kakva će izgledati interpretacija onih koji na principima 
šerijata budu donosili nove zakone i vršili ustavnu kontrolu.
Pobeda društvenog pokreta i političke partije Enahda na izborima u 
Tunisu nije doživljena među građanima kao poziv za izgradnju islamskog po-
litičkog sistema.
52
 Rašid al-Ganuši je kao osnivač i intelektualni vođa pokre-
50 
Ibidem, p. 97.
51 
William Hale and Ergun Ozbudun, Islamism, Democracy and Liberalism in Turkey: 
The case of the AKP
, Routledge, London and New York, 2010, p. 22.
52 
Lindsay Benstead, Ellen M. Lust, Dhafer Malouche, Gamal Soltan and Jakob Wich-
mann, „Islamists Aren't the Obstacle“, Foreign Affairs, February 14, 2013.
148
NIKOL A  L A K IĆ

ta i partije otpustio strahove od sumnje u Janusovo lice Enahde tvrdnjom da 
pobeda partije znači jedino garanciju da se diktatura više nikada neće vratiti 
u Tunis. Partija, prema njegovim rečima, jedino želi da udruži „demokratiju, 
koja je zapadni produkt, sa islamom, koji je naše nasleđe“.
53
 Granica u oblasti 
verskih pitanja do koje bi nova vlast trebalo da ide podrazumevala bi vraćanje 
izgubljene nezavisnosti verskim institucijama i obrazovanju, čijim je ukida-
njem postkolonijalna vlast nastojala da procesima pseudomodernizacije i ar-
bitrarne dogmatizacije izvitoperi pravi (islamski) identitet društva i nametne 
novu kontrolu u cilju etabliranja monopola moći.
54
Strah od islamista je naročito porastao nakon donošenja novog ustava u 
Egiptu 22. decembra 2012. godine. Ustav, iako predviđa da će šerijatsko pra-
vo ostati kao i u Ustavu od 1971. godine glavni izvor zakonodavstva, uvodi i 
teološke koncepte bez prethodnog takvog iskustva u zakonodavstvu.
55
 Tekst 
ustava se ipak prevashodno bavi pravima i slobodama građana, odgovornošću 
institucija i modernim političkim institucijama. Strah od pretpostavke da arap-
sko proleće predstavlja preludijum za radikalizam odagnala je i islamska Partija 
slobode i pravde, koja od dolaska na vlast uverava kako je njihov cilj izgradnja 
53 
Ipek Yezdani, „Tunisian Islamists in favor of mild Shariah“, Hürriyet Daily News, 
October 7, 2011.
54 
Azzam S. Tamimi, Rachid Ghannouchi: A Democrat within Islamism, Oxford Uni-
versity Press, Oxford, 2001, pp.117–124. Al-Ganuši se u tumačenju kompatibilno-
sti islama i demokratije oslanja na doktrinu Ciljeva šerijata (Maqasid al-Shariah), 
koju je ustanovio srednjovekovni učenjak al-Šatibi (Abu Ishaq al-Shatibi). Prema 
al-Šatibiju, primenjivanje šerijata treba da služi zaštiti pet glavnih potreba vernika: 
život, vera, intelekt, potomstvo i svojina. Na osnovu ove doktrine al-Ganuši smatra 
da muslimani neće ništa naći u islamu što će ih sprečiti da primenjuju demokratiju, 
jer na osnovu al-Šatibijeve doktrine sam šerijat formira regulacije i smernice koje 
sačinjavaju dovoljan prostoran okvir da sadrži sva fundamentalna demokratska 
prava (pravo na život, izbor, obrazovanje, privatnu svojinu, itd.) i pravo na slobo-
du veroispovesti i verskog uverenja (zaštita islamskog identiteta).
55 
U novom egipatskom ustavu ukupno je inkorporirano 7 odredbi koje spominju 
islam. Šerijat je deklarativno oduvek bio glavni izvor egipatskog zakonodavstva, 
kojem se ipak nije pridavao poseban značaj. Ustav iz 1971. godine je isto sadržavao 
odredbu koja je sada čl. 2: „Principi islamskog šerijata su primarni izvor za zakono-
davstvo“. Novim ustavom je i verskoj instituciji Al-Azhar dodeljena nadležnost pro-
vere zakona i predviđa se takođe da će se u svim pitanjima koja se tiču šerijata mora-
ti konsultovati. Najveće sporno pitanje ostaje član 219 koji uvodi teološke koncepte 
i islamsku jurisprudenciju, za koje se smatra da mogu uticati na skoro svaki aspekt 
svakodnevnog života. Član 219 se zbog specifičnih tehničkih termina sa teškoćom 
može precizno prevesti iz arapskog smisla: „Principi islamskog šerijata uključuju 
holističke dokaze, osnovne doktrine, islamsku jurisprudenciju (