Issn 1820-6700 Univerzitet u Beogradu

Evropska unija – uvod, 2. dopunjeno izdanje, Službeni glasnik, 
Beograd, 2009.
[15] 
Radivojević, Zoran i Vesna Knežević-Predić, Institucije Evropske unije, Sven, Niš, 2008.
[16] 
Radović M., Blažo, „Zajednička bezbednosna i odbrambena politika Evropske unije 
i Srbija nakon ugovora iz Lisabona“, Godišnjak FPN, Vol. V, br. 6, str. 347–360.
[17] 
Samardžić, Slobodan (ur.), Srbija u procesu približavanja Evropskoj uniji, Službeni gla-
snik, Beograd, 2009.
[18] 
Vale J., Richard, Is 'Europeanization' a Useful Concept? Available from: http://www.e-ir.
info/2011/01/17/is-'europeanization'-a-useful-concept/ (Accessed 30 March 2012).
[19] 
Wright, Nicholas, „How far has the CFSP 'Europeanized' the national foreign 
policy objectives of Member States?“ School of Political, Social & International 
Studies, University of East Anglia, Paper prepared for the EUSA Twelfth Biennial 
International Conference
, Boston, 3–5th March 2011.
[20] 
Vukčević, M., Dejana, „Evropeizacija nacionalnih spoljnih politika – idejni okvir, 
Nacionalni interes
, Vol. VII, Vol. 11, br. 2. str. 9–28.
Blažo M. Radović
EUROPENIZATION AS A PROCESS 
OF SINERGICAL DICHOTOMIES
Abstract
Europenization is not theory. She mostly seen as a conceptual framework or 
process which explain processes, mechanisms and instruments of social pro-
ject risen in European union and currently within sphere of interest beyond 
its political borders. This artical tried to show key points and findings in 
studies of europenization as a process, especially after 1990s. Clarifing def-
initions, processies and regularities of europenization through critical per-
spective of using europeanization as explanatory key for EU foreign, secu-
rity and defence policy this article also consider some aspects of relations 
between EU and member states as well as membership candidate states.
Key words:
Europeanization, definitions, processes, dihotomies, European Union, euro-
peanian policies, Common Security and Defence policy of the European 
Union, accession, EU membership.
133
EV ROPEIZ ACIJA K AO PROCES SINERGIČNIH DIHOTOMIJA

MEĐUNARODNE STUDIJE 
Pregledni naučni članak
Primljen: 31. mart 2013 
UDC 28:321.7
Nikola Lakić
1
Univerzitet u Beogradu 
Fakultet političkih nauka
Tumačenja o odnosu 
islama i demokratije: 
dometi arapskog proleća
Apstrakt
Opšta hipoteza rada određuje da su političke prepreke razlog demokratskog 
deficita u arapskom svetu. Nedostatak demokratske tradicije u arapskim druš-
tvima nije u korelaciji sa islamskom kulturom, već pre svega sa pojedinačnim 
obrascima državne tvorevine, institucionalnim nasleđem autoritarizma i eko-
nomskim modelom kroni kapitalizma. Odnos između islama i demokratije 
više je stvar političkog nadmetanja i konkurentnih očitavanja religijskih spisa 
nego teološko-filozofske spekulacije. Pretpostavka o uticaju islama na ishod 
arapskog proleća, kao prepreke demokratskoj tranziciji, ponovo je ograniče-
na. U Egiptu je Vrhovni ustavni sud u svom radu prepoznatljiv po progresiv-
nom pristupu interpretaciji islamskog zakona korišćenjem distinktivne, po-
malo idiosinkretične verzije modernog rasuđivanja. U oblasti verskih pitanja, 
granica do koje bi nova vlast u Tunisu trebalo da ide podrazumevala bi vra-
ćanje izgubljene nezavisnosti verskim institucijama i obrazovanju. Arapsko 
proleće razotkriva prave strukturne uzroke demokratskog deficita sadržane od 
združenih vojno-političkih i ekonomskih faktora.
Ključne reči:
islam, demokratija, istoricizam, traženje renti, kroni kapitalizam, arapsko 
proleće, putanja zavisnosti, reforma sektora bezbednosti
1 
Email: [e-mail]

UVOD
Opisivanje terorističkog napada na Svetski trgovinski centar 11. septembra 
2001. godine, kao napad na ljudsku slobodu, projektovalo je sliku suko-
ba između islama i liberalnog slobodnog sveta. Diskurzivnom mašinom je 
još jednom osveženo pitanje o odnosu između islama i demokratije i de-
mokratskom deficitu na Bliskom istoku. Ekscepcionalističkom izgledu 
Bliskog istoka doprinela su naročito tri faktora: Orijentalistički/esencijali-
stički diskurs o arapskom svetu kao rezultat zapadne epistemologije, istraj-
nost autoritarnih režima i ekspanzija islamskih pokreta sa autoritarnom 
dispozicijom.
2
 Orijentalizam/esencijalizam kao diskurzivno tumačenje 
Bliskog istoka posmatra muslimanska društva kao inherentno tradicional-
na i nesposobna za modernizaciju, dok islam opisuje kao hermetički za-
tvoren skup tekstova, doktrina i praksi koji određuje nepromenjivi osećaj 
sopstva kod muslimana.
3
 Ispitivanja grupe autora o stavovima građana u 
Egiptu i Tunisu prema demokratiji pokazuju da su odgovornost i efikasnost 
institucija važnije pitanje od razmatranja uloge islama u javnom životu.
4
 
Istraživanje koje je sproveo Arapski barometar u Tunisu govori da 90 odsto 
ispitanika smatra da je demokratija najbolje društveno-političko uređenje, 
dok, takođe, značajna većina stanovništva smatra da uloga islama treba da 
2 
Asef Bayat, Islam and Democracy: What is the Real Question?, Amsterdam University 
Press, Isim Paper 8, 2007, p.7
3 
Orijentalizam predstavlja diskurzivni aparat koji proizvodi znanje kao instru-
ment moći. Problem orijentalističkog diskursa o kulturi je što sugeriše homo-
genost, oivičenost, zatvorenost, nepromenjivost i strukturnost, budući da soci-
jalnu realnost ipak karakterišu varijabilnost, protivrečnost, promene, konflikti 
i individualno delovanje (agency). Zanimljivo da je Aleksis de Tokvil (Alexis de 
Tocqueville
) uočio još davne 1840. godine moguću teškoću demokratije u musli-
manskim društvima upravo prema orijentalističkoj matrici: „Po Muhamedu, sa 
neba potiču, i tako ih je u Kuran zapisao, ne samo verske doktrine nego i poli-
tičke maksime, građanski i krivični zakoni, naučne teorije. Jevanđelje, naprotiv, 
govori samo o opštim odnosima ljudi prema Bogu i među sobom. Izvan toga ne 
uči ništa i ne obavezuje da se išta veruje. Već i samo to, među hiljade drugih ra-
zloga, dovoljno pokazuje da prva od tih dveju religija ne bi mogla dugo domini-
rati u doba prosvećenosti i demokratije… nalazim da religije, da bi se mogle odr-
žati u takvim demokratskim vekovima, govoreći sa ljudskog stanovišta, treba 
ne samo brižljivo da se ograniče na krug verskih pitanja…“. Videti u Aleksis de 
Tokvil, O demokratiji u Americi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Novi 
Sad, 2002, str. 394.
4 
Lindsay Benstead, Ellen M. Lust, Dhafer Malouche, Gamal Soltan and Jakob Wich-
mann, „Islamists Aren't the Obstacle“, Foreign Affairs, February 14, 2013.
136
NIKOL A  L A K IĆ

bude minimalna u javnom prostoru.
5
 Osnovni metodološki problem u do-
sadašnjem razmatranju pitanja koegzistencije islama i demokratije leži u 
postavljanju jednosmernog kauzalnog odnosa između kulture i političkog 
ponašanja. Hermeneutički pristupi islamu logički dokazuju da su ideja isto-
rijske promene i aspiracija za progresom stalno prisutne u muslimanskim 
društvima. Opšta hipoteza rada određuje da su političke prepreke glavni ra-
zlog demokratskog deficita. Nedostatak demokratske tradicije u arapskim 
društvima nije u korelaciji sa islamskom kulturom, već prvenstveno sa po-
jedinačnim obrascima državne tvorevine, institucionalnim nasleđem au-
toritarizma i ekonomskim modelom kroni kapitalizma. Strukturalni uzroci 
demokratskog deficita na Bliskom istoku sugerišu da što je više izvora moći, 
statusa i bogatstva koncentrisano u arapskim državama, teže je institucio-
nalizovati demokratiju.
6
Pretpostavka o islamu kao prepreci demokratizaciji pojavila se i nakon 
arapskog proleća. Arapsko proleće je zapravo razotkrilo prave strukturne 
uzroke demokratskog deficita u arapskom svetu sadržane od združenih eko-
nomskih i vojno-političkih faktora. Napravljeni „analitički pokret“ nam 
pomaže u dekonstrukciji odnosa demokratije i islama, unapređujući pret-
postavku da islam nije prepreka demokratizaciji regiona. Sam proces demo-
kratizacije regiona Bliskog istoka, neophodno je da u budućnosti zamislimo 
kao deo ozbiljne strategije oslobođenja regiona od zla i nepravde rata, i od 
visokopolitizovanih tumačenja i narušavanja verskih učenja koja su u izvor-
nom značenju zamišljena, ne da podrivaju, već da podstiču izgradnju tole-
rantnog, pravednog i inkluzivnog društva.
7
 Demokratizacija, drugim rečima, 
za region predstavlja politiku emancipacije kao diskursa ljudskog samostva-
ranja i prakse izumevanja čovečanstva sa ciljem oslobađanja ljudi, kako po-
jedinaca tako i grupa, od strukturalnog nasilja sopstvenih država.
8
5 
Michael Robbins and Mark Tessler, „Tunisians voted for jobs, not Islam“, Foreign 
Policy
, December 7, 2011.
6 
Seymour Martin Lipset, „The Social Requisites of Democracy Revisited:1993 Presi-
dential Addres“, American Sociological Review, Vol. 59, No.1, pp.1–22.
7 
Amin Saikal and Albrecht Schnabel (ed.), Democratization in the Middle East: Experi-
ence, Struggles, Challenges
, United Nations University Press, 2003, p. 3.
8 
Ken Booth, Critical Security Studies and World Politics. Boulder London: Lynne Ri-
enner Publishers, 2005, p. 181.
137
TU M AČENJA O ODNOSU ISL A M A I DEMOK R ATIJE

DEMOKRATIJA I MUSLIMANSKA DRUŠTVA: 
KONSTRUISANI ANTAGONIZMI 
I PROGRESIVNA TUMAČENJA
Postoje uverenja koja tvrde da islam kao poslednja objavljena monoteistička 
religija predstavlja savršenu realizaciju Božanske religije.
9
 Muslimani su zato 
teritorijalnu ekspanziju arapskih plemena i Otomanske imperije uzimali kao 
empirijski pokazatelj ispravnosti islamske vere i dokaz postojanja milosti 
Božije prema vernicima. Opadanje moći kalifata u 19. veku i konačni raspad 
u 20. veku, porazom od evropskih hrišćanskih sila (1923), tumačeno je i pri-
hvaćeno među velikim brojem muslimanskih teologa kao negativna teofanija, 
ili „gnev Božiji“ prema muslimanima zbog napuštanja pravovernog puta. U 
vladavini takvog uverenja, reklo bi se i straha od neizvesnog, diskursi pojedi-
nih teologa su dodatno pojačavali antagonizam prema nepoznatim sekular-
nim konceptima i idejama iz Evrope. Preovlađujući stav se odnosio na pret-
postavku da bi prihvatanje zapadne demokratije u muslimanskim društvima 
dovelo, sa jedne strane, do postepenog prevladavanja antropocentrizma i 
afirmacije metafizike subjektivnosti, a, sa druge, do narušavanja ontoloških 
i aksioloških pretpostavki islamske zajednice. Demokratija bi, prema tuma-
čenju tadašnjih „uplašenih“ muslimanskih teologa, stavila čoveka na „Božiji 
presto“ i izvršila konačnu ofanzivu „nezdravih snaga“ na islam. Sekularizam 
demokratije je, pored deklinacije vojne moći kalifata, uspešno predstavljen 
kao najveća pretnja za celokupnu budućnost muslimanskih društava.
10
 Takva 
socijalno uslovljena produkcija znanja podstakla je konstruisanje binarne 
opozicije između socijalne samoreferencijalnosti simbolima islama i inter-
pretiranja zapadne demokratije kao inherentno nereligioznog „napada na 
Boga“ i zajednicu muslimana (ummah).
Nakon „dugog 19. veka“ (Hobsbaum) i kolonijalnog oslobađanja sredinom 
20. veka, islam je od dubinske snage u društvima postao najspornije društveno 
9 
Šta je islam
, Kulturni centar Islamske Republike Irana, Beograd, 2001, str. 28.
10 
Džamal al-Din al-Afgani, učenjak iz 19. veka, upotrebio je u jednom eseju kao 
odgovor Ernest Renanu termin Dahri (Dahriyii), koji znači biti materijalista, za 
označavanje sekularista. Al-Afgani je osporavao razvijajuće pozitivističke ideolo-
gije iz njegovog vremena i upoređivao ih je sa protivnicima proroka Muhameda. 
Uverenja al-Afganija su naposletku podsticala čitaoce da sekulariste označe kao 
ateiste. Nekoliko decenija posle smrti al-Afganija pojedini autori, želeći da kon-
struišu odgovarajući termin za sekularizam, nesvesni distinkcije između ateizma 
i sekularizma, ignorisali su al-Afganijev termin Dahri i pustili su u opticaj arap-
ski termin kafir (kafir), koji nosi značenje nereligiozno ili bezverno. Videti u Ab-
dou Filali-Ansary, „Muslims and Democracy“, Journal of Democracy, Vol.10, No. 3, 
1999, pp.18–20.
138
NIKOL A  L A K IĆ

pitanje.
11
 Revivalizam obeležja islama na društvenoj sceni u drugoj polovini 
20. veka neretko je pokazivao autoritarno političko tumačenje religijskih tek-
stova i povremeno zapuštanje duhovne dimenzije. Politički događaji koji su na-
ročito katalizirali radikalnu interpretaciju i funkcionalizaciju religije kao izlaz 
za frustracije od anomičnih socijalnih uslova su: Šestodnevni arapsko-izrael-
ski rat (1967), Rat između Pakistana i Bangledaša (1971–1972), Građanski rat u 
Libanu (1975–1990) i Iranska revolucija (1979).
12
 Imam Homeini je na temelji-
ma Islamske revolucije u Iranu utvrdio da je „religija ujedno i politika“ i odre-
dio islamsku državu kao vrstu namesništva i oblik delegiranog predstavljanja 
Alaha kao jedinog nosioca suvereniteta jer je „na njegove predstavnike na zem-
lji, odnosno vladare, prenet deo Božje vlasti (suverenosti)“.
13
 Pakistanski teolog 
al-Mavdudi (Abul A'la Maududi) je zapadno poimanje narodnog suvereniteta 
(demokratija) opisao kao nevažeći princip (batilan) koji vodi u zlo i destruktivne 
konsekvence (awaqib wakhimah haddamah). Muslimani, prema al-Mavdudiju, 
ne mogu nezavisno slediti vlastite odluke o pitanjima upravljanja koja su ned-
vosmisleno i konačno određena Božijom suverenom voljom.
14
 Za al-Mavdudija 
i većinu drugih modernih teologa, između islama kao vere (din) i države (dawla) 
mora da postoji jaka organska veza.
15
 Objavljeni Božiji zakon (šerijat) je utvrđen 
kao apsolutno savršeni sistem, za razliku od ljudskog zakonodavstva koje se, pre-
ma rečima Sajida Kutba (Sayyid Qutb), mora poimati kao nepotrebno ometanje 
Božije volje. Moderni islamski teolozi su interpretiranjem demokratije kao „sta-
nja neznanja božanskog vođstva“ (Jahiliyya) sugerisali muslimanima da moraju 
da se odupru bilo kojem sistemu koji dopušta moderno zakonodavstvo suprot-
no suverenitetu Boga (Hakamiyya). Islamsko učenjaštvo je prostom dedukcijom 
Sura i ajeta iz Kur'ana
16
 razvilo autoritarno tumačenje islama, koje je u međuvre-
menu postalo i izvorište uticaja na terorističke grupe.
17
11 
Derek Hopwood, Egypt: Politics and Society 1945-1990, Routledge, 1993, p.7.
12 
John L. Esposito, „Political Islam and the West“, JFQ, No. 24, p. 50
13 
Oliver Potežica, Islamska Republika Imama Homeinija, Filip, Višnjić, Beograd, 2006, 
str. 21.
14 
M.M.Sharif, Historija islamske filozofije, August Cesarec, Zagreb, 1988, str. 210.
15 
Roy Jackson, Mawlana Mawdudi and Political Islam:Authority and the Islamic state, 
Routledge, 2011, p. 128.
16 
Sura El Mulk, 1. ajet gde se navodi: „Blagosloven je onaj u čijoj je ruci vlast i sve-
moguć je On“. Sura El-Bekare, u 229. ajetu tvrdi da Božije odredbe o regulisanju 
ljudskih odnosa niko nema prava da prekrši.
17 
Učenje Sajida Kutba je uticalo na razvoj al-Kaide (Al-Qaeda). Sadašnji vođa Ajman 
Zavahiri (Ayman Zawahiri) bio je učenik Kutba, dok je bivši vođa Osama bin Laden 
bio sledbenik Sajidovog brata Muhameda Kutba (Muhammad Qutb).
139
TU M AČENJA O ODNOSU ISL A M A I DEMOK R ATIJE

Iako je upečatljivo za islam da ima endemsku sklonost protezanja duhov-
ne dimenzije pojedinačne i kolektivne egzistencije na celinu društvenog i poli-
tičkog života
18
, u muslimanskim društvima prisutne su i intelektualne odiseje 
u potrazi za idealima i leksikom suprotnih od represije i plemenskog (patrijar-
halnog) principa društvenog organizovanja. Period od Napoleonove invazije 
Egipta 1798. godine do početka Drugog svetskog rata obeležen je u pojedinim 
delovima muslimanskih društava liberalnim intelektualnim i političkim vre-
njem, poznatijim kao renesansa arapske misli (al-Nahdah).
19
 Renesansa, koja 
je zahvatila pojedine državnike, intelektualce i verske poglavare, otvorila je 
„kapije“ nezavisnog rasuđivanja (ijtihad) političkom razmišljanju o reforma-
ma (islah). Intelektualci su pribegli logičkoj ekstrapolaciji islamskih koncepata 
i pronalaženju funkcionalnih ekvivalenata modernoj demokratiji. Pronađen 
je spektar simbola i koncepata kao izvor za vrednosti demokratije (dimuqra-
tiyyah
). Koncept poput šure (shura) utvrđen je kao lingvistički izraz ideje dobre 
vladavine i odgovornosti, iako u užem smislu označava konsultacije i većanje 
u procesu donošenja odluka.
20
 Progresivna interpretacija islama bila je najuoč-
ljivija u asimilaciji novih termina, kao i u leksičkoj adaptaciji vokabulara kako 
bi se značenja modifikovala u skladu sa sveobuhvatnom modernizacijom.
21
 
Rifat al-Tahtavi (Rifa'a al-Tahtawi) je u Egiptu kao pionir devetnaestovekov-
ne kulturne modernizacije reformulisao zapadni koncept demokratije držeći 
da je ono što se na Zapadu zove sloboda ravno onome što se u islamu određu-
je kao pravda (adl), pravo (haqq), savetovanje (shura) i jednakost (musawat).
22
 
Naposletku je i Rašid Rida (Rashid Rida), stvarajući od kraja 19. veka do tri-
desetih godina 20. veka, isticao na principu utilitarizma da muslimani mogu 
18 
Darko Tanasković, „Islam između vere i politike“, Pečat, broj 68, 19. jun 2009.
19 
U tom zlatnom periodu najviše se možda pisalo i govorilo o pravdi (al-'adl). Jed-
nako je vrednovana i sloboda (hurriyyah) koju je pesnik al-Šabi (Abu al-Shabbi) 
izjednačio sa životom (al-hayat).
20 
Sura El-Šura, 38. ajet: „I onima koji se odazivaju svom Gospodaru i klanjaju na-
maz, a njihovi poslovi su međusobno savetovanje…“; Sura Ali Imran, 159. ajet, 
isto zapoveda muslimanima uključivanje svih predstavnika u proces donoše-
nja odluka: „Opraštaj im i traži oprosta za njih, a u poslovima savjetuj se sa nji-
ma“. Iz Kurana u prevodu Hafiza Muhameda Pandža i Džemaludina Čauševića, 
Stvarnost, Zagreb, 1969.
21 
Primeri reči u novom političkom vokabularu su: parlamentarna većina (aghla-
biyyah
), republika (jumhuriyyah), sunarodnik (muwatin), kongres (mu'tamar), itd. 
Detaljnije u Larbi Sadiki, The Search for Arab Democracy: Discourses and Counter-
Discourses
, Colombia University Press, 2004, p. 205.
22 
David Garnham and Mark Tessler, Democracy, war and peace in the Middle East, In-
diana University Press, 1995, p.119
140
NIKOL A  L A K IĆ

u međusobnom poverenju i na osnovu razuma i sistematskog posmatranja 
prirode odrediti šta je u njihovom najboljem interesu.
23
 U arapskom svetu su 
1876. i 1892. godine osnovana i dva časopisa pod nazivom al-Muktafaf (Al-
Muqtafaf) i al-Hilal (Al-Hilal), koja su ostavila trag u stvaranju progresivnog 
arapskog diskursa pomoću afirmacije sekularizma veličanjem liberalne misli, 
a osuđujući hegemoniju tradicije nad ljudskim razumom. Pozamašnim izda-
vaštvom ovi časopisi su do sredine 20. veka širili ideju transcendiranja tradici-
onalnih društvenih spona i religije određujući jedino moć razuma sposobnim 
za postavljanje pravila i standarda za ljudsko ponašanje.
24
Al-Nahda uverljivo prikazuje da islam nije nekakav „crni oblak“ koji se 
nadvija nad društvima jer su muslimani pokazali da mogu, prema rečima 
devetnaestovekovnog učenjaka Muhameda Abduha (Muhammad Abduh), 
upotrebom nezavisnog rasuđivanja razumom (ijtihad) izbeći autoritarno-de-
duktivnu interpretaciju religijskih tekstova u cilju praćenja promena u vre-
menu. Prema tome, sveukupni procesi svetskih političkih i društvenih deša-
vanja u 19. veku propraćeni su u pojedinim delovima islamskog sveta, baš 
kao što je to tvrdio Osvald Špengler (Oswald Spengler) za istorijske promene, 
sinhronizovanim i koherentnim promenama u svim aspektima društvenog 
života – u religiji i jeziku i u političkim, ekonomskim i pravnim struktura-
ma.
25
 Neosporivo je da su se od tada u pogledima na svet muslimanskih in-
telektualaca počela uvezivati istorijska shvatanja kao oblik svesti ljudi o sebi 
kao svrsishodnim bićima čiji se načini mišljenja, osećanja i delovanja menja-
ju kao odgovor na nove potrebe i aktivnosti, što generiše nove institucije pa 
i čitavu novu civilizaciju.
26
 Prihvatanje istoricizma u vremenu al-Nahde, kao 
načina razmišljanja koji dodeljuje centralni značaj konkretnom kontekstu
27
 
23 
Clark B. Lombardi and Nathan J. Brown, „Do Constitutions Requiring Adherence 
To Shari'a Threaten Human Rights? How Egypt's Constitutional Court Reconci-
les Islamic Law With The Liberal Rule of Law“, International Law Review, Vol. 21, 
No. 3, p. 410.
24 
Azzam S. Tamimi, Rachid Ghannouchi: A Democrat within Islamism, Oxford Univer-
sity Press, 2001, 112.
25 
O shvatanju istorijskih promena Osvalda Špenglera pogledati u Robert W. Cox, 
The Political Economy of a Plural World: Critical Reflections on Power, Morals and Ci-
vilization
, Routledge, New York, 2002, p. 46.
26 
Elementi istoricizma i kontekstualne interpretacije značajno su prisutni kod na-
politanskog filozofa Đambatista Vika (Giambattista Vico). Pogledati o Vikovom 
istoricizmu u Isaiah Berlin, Vico and Herder: Two Studies in the History of Ideas, 
Chatto & Windus, London, 1976, p. 141.
27 
To je istorijski period građanskih revolucija i razvijanja demokratske i liberalne 
misli u Evropi i SAD.
141
TU M AČENJA O ODNOSU ISL A M A I DEMOK R ATIJE

i odbacuje ideje o univerzalnim i nepromenljivim tumačenjima, označilo 
je da islam ipak ne predstavlja primarnu motivaciju za političko ponašanje. 
Društva u arapskom svetu zato nikada nisu po definiciji monolitno religij-
ska, niti su njihove kulture ograničene puko na religiji. Umesto supstancijali-
zacije arapske kulture islamom i automatskog označavanja nepromenjivosti 
i strukturalnosti, prigodnije je razmišljati o kulturama arapskih musliman-
skih društava kao „antropološkim apstrakcijama“ (Robert Borofski) s obzi-
rom na uočljivu kontingentnost, sinkretičnost i istoričnost.
Al-Hadad (Al-Tahar al-Haddad) je jedan od prvih muslimanskih intelek-
tualaca koji je pokušao da osvetli istoričnost kuranskih odredbi. Prema 
njegovom gledištu, odredbe Kur'ana predstavljaju napredan pokret od 
preislamskih socijalnih normi ka stavu o jednakim pravima muslimana. 
Derogacija spiritualističke poruke iz Meke porukom iz Medine samo poka-
zuje i potvrđuje da je islamu inherentna strategija razvoja i promene prema 
novim realnostima. Za al-Hadada je od suštinskog značaja napraviti razliku 
između onoga što islam predstavlja u stvarnosti (monoteizam, obaveziva-
nje čoveka sa Bogom molitvom i postom, moralna etika, težnja ka pravdi 
i jednakosti) i akcidentalnih normi preislamskog arapskog sveta koje nisu 
esencijalno islamske. Razliku između esencijalno univerzalnog i istorijskog 
u Kur'anu moguće je napraviti posredstvom interpretacije hermeneuti-
kom i filološkim tumačenjem semantikom i semiotikom.
28
 Teolog Abu Zajd 
(Nasr Abu Zayd) smatrao je da kontekstualizacija i izučavanje lingvističkih 
i stilskih struktura Kur'ana kao diskursa otkrivaju da je rad na prikupljanju 
Kur'ana bio usmeren ka proširivanju značenja prvobitnih odredbi i „preši-
frovanju“ takvog značenja raznim pre-islamskim socijalnim kontekstima.
29
 
Prema al-Hadadu, preislamski karakter poseduju šerijatske kazne (