Перевод и анализ произведения «Чудная баба» Нины Николаевны Садур Homa, Ivana Master's thesis / Diplomski rad

Žena: Hoću. 
Lidija Petrovna: No, što je to? Tebe ne hrane, ili što? Vjerojatno živiš u nekakvom utočištu. 
Postoji li tu kod vas nešto za takve kao što si ti? Gdje ti živiš? 
Žena (smije se lako i sretno): Posvuda! 
Lidija Petrovna (nevoljko se smije): Oh, ptičice božja... ništa ti ne moraš, hladnoću ne 
osjećaš, glad ne razumiješ... 
Žena: Ja tebe trebam. 
Lidija Petrovna: Ja ću vam dati čarape. Imam dobre, vunene, sasvim nove. Jednom obuvene. 
Koje je tvoje ime? Znaš li uopće svoje ime? 
Žena: Znam. 
Lidija Petrovna: Pa, kako ti je ime? 
Žena: Ubijenko. 
Lidija Petrovna (nakon pauze): Čudno prezime. Ukrajinsko, ili što? Pa, gdje je treća parcela? 
Ići ću na cestu. 
Idu. Žena pogledava znatiželjno na nju. 
Što me tako gledaš, dušo? 
Žena (ljutito): Rekla sam da me zoveš teta! 
Lidija Petrovna: Pa, kako te mogu tako zvati kada smo gotovo iste dobi. 
Žena (viče): Teta me zovi! 
Lidija Petrovna (oprezno): Pa dobro, ne ljuti se... Teta... Oh, što je to? 
Zaustavila se, držeći se za srce. 
Žena (s razumijevanjem): Stegnulo te? 
Lidija Petrovna: Što? Pa da, nekako stegnulo... neugodan osjećaj. 
Žena (skače po humcima i brazdama): Stegnulo! Stegnulo! Našu Lidu je stegnulo! 
Lidija Petrovna (tužno): Uopće nije normalna. Još i skače! (Začuđeno.) Kako si znala moje 
ime? 
Žena ne odgovara, pjeva divlju pjesmu. 
Vjerojatno je čula u blagovaonici. Što s njom, ona hoda, promatra ljude, blažena... Pa, gdje je 
ta cesta onda? Čini se da smo ju već trebali naći. 
Žena (pjevajući pjesmu): Cesto, ti cesto, cestice, eh ti! 
Lidija Petrovna (viče): Umukni više! Ja ću poludjeti! 
Žena (hladnokrvno i autoritativno): Nećeš. 
Lidija Petrovna: Ti si čudna, jako čudna, teta, oh! (Hvata se za srce.) 

---

17