Issn 1820-6700 Univerzitet u Beogradu
Download 3.6 Kb. Pdf ko'rish
|
|
Univerzitet u Beogradu
Fakultet političkih nauka Metodološki individualizam i objašnjenje društvenih normi Apstrakt Da li je princip metodološkog individualizma primenjiv u objašnjenjima društvenih ishoda, u čijoj proizvodnji je evidentno i delovanje društvenih normi? U literaturi uglavnom dominira odričan odgovor. Cilj ovog član- ka je da pruži potvrdan odgovor na to pitanje, i time pobije odrične tvrd- nje. U prvom delu rekonstruišem logiku individualističkog objašnjenja, jer je njeno nerazumevanje glavni uzrok njenog odbacivanja. U drugom delu, koristeći upravo individualističku aparaturu, objašnjavam paradoks gla- sanja, istrajnost rasističkih normi i dajem primer nastanka bračne norme. U zaključku sumiram nalaze rada. Ključne reči: metodološki individualizam, društvene norme, racionalnost, verovanja, želje, šanse U ČEMU JE PROBLEM? Da li je princip metodološkog individualizma primenjiv u objašnjenjima društvenih ishoda, u čijoj proizvodnji je evidentno prisustvo i delovanje društvenih normi? Ako jeste, na koji način? Koje su pretpostavke njegove uspešne upotrebe u analizi makrodruštvenih fenomena, u kojima je poziva- nje na društvene činjenice neizbežno? To su pitanja na koja odgovor nudi ovaj članak. 1 Email: milovan.dekic@fpn.bg.ac.rs Kakav odgovor na njih nudi već postojeća literatura? Evo tipičnog primera. „U oblasti u kojoj društvene norme oblikuju društvene izbore … metodologija koja je orijentisana na analizu pojedinaca prikriva onoliko makar koliko i otkri- va … Verovatno najznačajnija oblast u kojoj postoji sukob sa načelom metodo- loškog individualizma su studije društvenih normi … [Tako je] jer je kod društve- nih normi očigledan naglasak na društvenom … Naglašavanje individualističke analize teško je pomiriti sa analizom društvenih normi jer se čitava diskusija o društvenim normama svodi na dinamiku društva i zajednice … Metodološki in- dividualizam operiše tako što marginalizuje društvene norme“ 2 . Ovo nije usa- mljeni glas. 3 Ono što je, između ostalog, svim ovim pozicijama zajedničko jeste široko rasprostranjena zabluda po kojoj „metodološki individualizam poriče kauzalnu efikasnost društvene strukture“ 4 , pa samim tim on i ne može biti kori- sna paradigma za objašnjenje fenomena društvene makrodinamike. 5 Članak se sastoji iz tri dela. U prvom delu razrađujem aparaturu metodo- loškog individualizma. U drugom delu je upotrebljavam na primerima funkci- onisanja i nastanka konkretnih društvenih normi. U zaključku ukratko sumi- ram nalaze rada. ŠTA METODOLOŠKI INDIVIDUALIZAM JESTE, A ŠTA NIJE Šta je metodološki individualizam i čime se on bavi? Najjednostavnije, metodološki individualizam je naučna strategija koja insistira na aktivnom uključivanju ljudskih želja (ili preferencija) i ljudskih verovanja 2 Robert Ahdieh, „Beyond Individualism in Law and Economics“, Boston University Law Review , Vol. 91, No. 43, pp. 59–60. 3 Za defektnost metodološkog individualizma u oblasti objašnjenja ratova videti Cristo- pher Cramer, „Homo Economicus Goes to War: Methodological Individualism, Ratio- nal Choice and the Political Economy of War“, World Development, Vol. 30, No. 11, pp. 1857; za oblast objašnjenja društvenih praksi videti John Wetersten, „Beyond Metho- dological Individualism: Social Scientific Studies of Rational Practice“, European Jour- nal of Sociology , Vol. 53, No. 1, pp. 104; za oblast objašnjenja cena videti Keneth Arrow, „Methodological Individualism and Social Knowledge“, American Economic Review, Vol. 84, No. 2, pp. 4; za oblast funkcionisanja javnih dobara videti Vladimir Vuletić, „Javno dobro kao izraz nivoa društvene integrisanosti“, Politički život, br. 4, str. 96–97. 4 Dave Elder-Vass, Causal Powers of Social Structures. Emergence, Structure and Agency, Cambridge University Press, Cambridge, 2010, pp. 8, 83–84. 5 Odgovor na ovakve tvrdnje može se naći još u spisima Džordža Homansa koji su, izgleda, kritičarima nekako promakli. Videti George Homans, The Nature of Social Science , Harcourt, Brace & World Inc, New York, 1967, pp. 59–60. 32 MILOVA N DEK IĆ u objašnjenja društvenih fenomena i makrodinamike. Konkretnije, metodo- loški individualizam je princip analize koji kompleksne društvene fenomene najpre rastavlja, a potom pokušava da ih objasni kao agregatnu posledicu in- dividualnih svrsishodnih delanja. S obzirom na to da su ta delanja uvek moti- visana, tj. pokrenuta nekim razlozima, metodološki individualizam, koristeći razne mikroteorije delanja, pokušava da rekonstruiše te motive i razloge i time razume (verstehen metodom) zašto ljudi delaju tako kako delaju. Greška je verovati da je razlika između metodološkog individualiste i me- todološkog kolektiviste u tome da prvi negira značaj društvenih struktura za funkcionisanje društvenog života. Na primer, neki od najtvrdokornijih meto- doloških individualista uporno insistiraju na tome da ljudska verovanja i ljud- ske želje uspešno mogu biti objašnjene jedino kao kauzalno zavisne od sila koje „operišu iza njihovih leđa“ 6 . Rasel Hardin potvrđuje da su ljudska verovanja uvek društveno generisana. 7 Dakle, metodološki individualista ne spori rele- vantnost društvenih struktura za objašnjenje ljudskog delanja i, samim tim, za objašnjenje društvenih ishoda. Mesto gde se on zaista razilazi sa metodološkim kolektivistom je njegovo insistiranje na sledećem: (1) da se društvene činjeni- ce jasnije konceptualizuju, (2) da se jasno preciziraju mehanizmi njihove inte- rakcije s akterima, i (3) da se svako objašnjenje, na bazi apstraktne psihologije, mora utemeljiti u svrsishodnom individualnom delanju i izboru. 8 Na kakva pitanja metodološki individualizam nudi odgovor? Ovo je jako važno razumeti, jer se radi o najvažnijoj pretpostavci njegove uspešne primene. 9 Za metodološkog individualistu pitanja vredna naučnog objašnjenja su samo ona zašto? tipa. Na primer, to mogu biti pitanja o: (1) konjunkturnim pojava- ma: npr. zašto je došlo do svetske finansijske krize iz 2008?; (2) tendencijskim pojavama: npr. zašto je u XX i XXI veku došlo do ustanovljenja kulta prava čo- veka?; (3) strukturalnim pojavama: npr. zašto je došlo do razvoja podele rada 6 Videti Jon Elster, Explaining Technical Change, Cambridge University Press, Cambrid- ge, 1983, p. 85; i Peter Hedstrom, Dissecting The Social. On the Principles of Analytical Sociology , Cambridge University Press, Cambridge, 2005, pp. 39–56. 7 Russel Hardin, How Do You Know? The Economics of Ordinary Knowledge, Princeton University Press, Princeton, pp. 10–14. 8 Značaj apstraktne psihologije za naučno objašnjenje odlično je razumeo i najva- treniji pobornik kolektivizma, Emil Dirkem, iako je zvanično od nje bežao. De- taljno o tome videti: Raymond Boudon, „Should one still read Durkheim's Rules after one hundred years?“, Revue suisse de sociologie, Vol. 2, No. 3, pp. 559–573, i Siegwart Lindenberg, „The Explanation of Preferences“, u Goor, H. van (ed.) Empi- rische sociologie als opdracht , MB-Boek, Groningen, 1975, pp. 49–66. 9 Videti Piter Headstrom and Piter Bearman, “What Is Analytical Sociology All About? An Introductory Essay”, in Peter Hedstrom and Peter Bearman (eds), The Oxford Handbook of Analytical Sociology , Oxford University Press, Oxford, 2011, p. 16. 33 METODOLOŠKI INDIVIDUALIZAM I OBJAŠNJENJE DRUŠTVENIH NORMI (Dirkem) ili zašto je nejednakost obrazovnih šansi tako istrajna i uprkos name- rama da se ona smanji? 10 U studijama društvenih normi, metodološki indivi- dualista može postaviti sledeća pitanja: zašto ljudi često kažnjavaju nekonse- kvencijalna ponašanja koja imaju samo trivijalne efekte?; zašto ljudi nekada kažnjavaju atipično ponašanje, a nekada ne?; zašto se Pinoče potpisivanjem obavezao na poštovanje Međunarodne konvencije protiv torture kada je sam vladao čvrstorukaški? 11 ; zašto ljudi kažnjavaju prekršioce normi kada je to sku- po, a podsticaj za free-riding veliki?; zašto su u nekim situacijama norme protiv pušenja na javnim mestima efikasne a na drugim ne?; zbog čega neke norme (poput norme reciprociteta) nastaju u većini društava? Kao što se iz ovih pitanja vidi, metodološki individualista, oslanjajući se na ideje Kanta i Popera, ne pre- tenduje da upozna stvarnost i odgonetne pitanja da li su norme „zaista društve- ne ili nisu“; ili da li su ljudi „zaista slobodni ili nisu“. To su pitanja za metafiziku. Metodološki individualista ima znatno skromnije ciljeve: on pokušava, koriste- ći opovrgljive teorije, da odgovori na konkretna, egzaktna pitanja koja se tiču samo nekih aspekata onoga što deluje kao društvena stvarnost. 12 Sve što ispada iz ovog domena metodološki individualizam verovatno ne može da objasni, i onda treba tragati za nekom alternativnom paradigmom. Šta nije metodološki individualizam Metodološki individualizam nije isto što i teorija racionalnog izbora. Iz ovoga sledi da pobijanje utilitarne koncepcije racionalnosti nije isto što i pobijanje činjenice ljudskog delanja i izbora. Neko može biti metodološki individuali- sta, a da ne veruje u teoriju racionalnog izbora. 13 Teorija racionalnog izbora je samo jedna od teorija ljudskog delanja. Ona nije niti jedina, niti ona koju me- todološki individualisti isključivo koriste. Neke snažne alternative su: BPC te- orija (H. Gintis), teorija ordinarne racionalnosti (R. Budon), RREEMM teori- ja (Z. Lindenberg), teorija izgleda (prospect theory) (D. Kaneman i A. Tverski), teorija ograničene racionalnosti (H. Sajmon) ili teorija kognitivne disonance 10 Raymond Boudon, Sociologija kao znanost, Jesenski i Turk, Zagreb, 2012, str. 115. 11 Christine Horne, The Rewards of Punishment. A Relational Theory of Norm Enforce- ment , Stanford University Press, Stanford, 2009, pp. 12, 37. 12 Za detaljnu raspravu na ovu temu verujem da nema bolje knjige od Raymond Boudon, Theories of Social Change. A Critical Appraisal, Polity Press, Cambridge, 1986. 13 Jon Elster, “Interview”, in: Richard Swedberg (ed.), Economics and Sociology: Rede- fining Their Boundaries , Princeton University Press, Princeton, 1990, p. 235; i Adam Przeworski, “Marxism and Rational Choice” in: Pierre Birnbaum & Jean Leca (eds.). Individualism. Theories and Methods , Oxford University Press, Oxford, 1990, p. 62, f. 1. 34 MILOVA N DEK IĆ (L. Festinger). Recimo, teorija ordinarne racionalnosti, koju predlaže Rejmon Budon (Raymond Boudon) 14 , dovoljno je široka da pored onoga što Maks Veber naziva instrumentalnom racionalnošću, a koja je u srcu klasične teori- je racionalnog izbora, uključi i Veberovu koncepciju vrednosne racionalnosti. Štaviše, ova teorija je toliko široka da je pomoću nje i magijska verovanja, ali i samoubistvene akte, moguće objasniti kao subjektivno racionalne. BPC (be- liefs-preferences-constraints ) teorija Herberta Gintisa dovoljno je široka da se po- moću nje kao podjednako racionalna može interpretirati i briga za očuvanje prašuma, ali i briga za sopstveni džemper od kašmira; po toj teoriji, podjednako je racionalno i odbacivanje nepravične raspodele u igri ultimatuma, kao i pre- feriranje da druge osobe, podjednako kao i sam akter, imaju priliku da uživaju u kvalitetnim obrocima. 15 Metodološki individualizam takođe nije isto što i metafizička teorija ljud- ske autonomije. Iz ovoga sledi da metafizičko pobijanje ljudske autonomije nije isto što i pobijanje činjenice ljudskog delanja i izbora. Da li su ljudi „zaista“ slo- bodni ili nisu, pitanje je za metafiziku. Ono što je za metodološkog individuali- stu važno jeste činjenica da ljudi biraju u skladu sa svojim namerama i društve- nim ograničenjima. Kao što je još Jon Elster pokazao, 16 svako ljudsko ponašanje proizvod je dvostepenog filtrirajućeg procesa. Kada akter stoji pred ogromnim brojem raspoloživih alternativa, u prvom procesu strukturalne šanse svode nje- gov izbor na nekoliko realnih alternativa. Nakon što jedan broj nerealnih al- ternativa biva eliminisan, aktivira se drugostepeni mehanizam ljudskog izbora koji i proizvodi konačan kurs delanja. 17 Važno je naglasiti da akterov izbor prak- tično nikada nije sveden na samo jedan raspoloživi kurs. Individualističke alatke: ljudske želje, verovanja i struktura šansi Pre nego što pređem na oblast studija društvenih normi, upotrebiću jedan lak primer da uopšteno pojasnim kako funkcioniše objašnjenje na osnovu že- lja, verovanja i šansi. Recimo da želimo da objasnimo neformalnu opservaci- ju: zašto, na godišnjem nivou, profesori univerziteta proizvedu više izvornih 14 Raymond Boudon, “Ordinary Rationality: The Core of Analytical Sociology”, in: Pierre Demeuleneare (ed.), Analytical Sociology and Social Mechanisms, Cambridge University Press, Cambridge, 2012, pp. 33–49. 15 Herbert Gintis, “Beyond Homo Economicus: Evidence From Experimental Eco- nomics”, Ecological Economics, Vol. 35, No. 3, p. 10. 16 Jon Elster, Ulysses and the Sirens, Cambridge University Press, Cambridge, 1984, p. 113. 17 Za ilustrativan primer iz sociologije obrazovanja upućujem na Diego Gambetta, Were They Pushed or Did They Jump? Individual Decision Mechanisms in Education , Cambridge University Press, Cambridge, 1987, pp. 22–27. 35 METODOLOŠKI INDIVIDUALIZAM I OBJAŠNJENJE DRUŠTVENIH NORMI naučnih članaka nego što ih prevedu sa engleskog jezika? Objašnjenje ove makročinjenice pomoću individualističkih alatki moglo bi da izgleda ovako. Profesori imaju želju da napreduju u svojoj naučnoj karijeri, i da u zvanje pro- fesora budu izabrani još jednom nakon pet godina. Oni veruju (utemeljeno i ispravno) da će im objavljivanje izvornih naučnih članaka pomoći u tome. Ali zašto baš objavljivanje izvornih članaka a ne njihovo prevođenje sa engleskog jezika? Ovakav izbor nemoguće je objasniti bez upućivanja na „društvenu či- njenicu“, ili instituciju, koja kaže da se za objavljivanje izvornih naučnih čla- naka dobijaju poeni neophodni za reizbor u zvanje profesora. Ova institucija, u vidu zakonske odrednice, determiniše manevarski prostor šansi dostupnih profesoru. Ono što treba razumeti je da šanse uvek deluju putem mehanizma podsticaja , čineći jednu opciju isplativijom, i samim tim poželjnijom od druge. Dakle, profesoru nije zabranjeno prevođenje sa engleskog, niti pisanje ljubav- nih romana. Jedino su te opcije manje isplative jer ne doprinose u tolikoj meri ostvarenju njegovih želja (o reizboru). Kada veliki broj profesora odabere stra- tegiju objavljivanja izvornih radova, na makronivou agregiranjem nastaje is- hod koji smo želeli da objasnimo. Naravno, u društvenom životu postoji konstantno međudejstvo između ova tri uzroka ljudskog ponašanja. Recimo, društvene šanse mogu oblikovati ljudska verovanja putem mehanizma kiselog grožđa. Ili, recimo, želje mogu oblikovati ljudska verovanja putem mehanizma wishful thinking-a. Već to im- plicira da ljudska verovanja mogu biti poremećena. 18 Međutim, dokazati to nije isto što i dokazati da ljudi ne delaju. Još važnije, dokazati to nije isto što i dokazati da društveni ishodi nisu proizvod tih ljudskih delanja. METODOLOŠKI INDIVIDUALIZAM U STUDIJAMA DRUŠTVENIH NORMI Društvene norme kao društvene činjenice Šta su društvene norme? O njima je najbolje razmišljati kao o regularnostima u ljudskom ponašanju. Kao takve, one čine makro osobinu društva i društve- nih grupa, pa samim tim i društvenu činjenicu. To po metodološkim individu- alistima nije sporno. 19 Za potrebe ovog teksta ne mislim da je korisno praviti 18 Rejmon Budon je (u Raymond Boudon, The Art of Self-Persuasion. The Social Expla- nation of False Beliefs , Polity Press, Cambridge, 1994) maestralno pokazao da ljudi mogu imati jake razloge da veruju u lažna verovanja. 19 James Coleman, Foundations of Social Theory, Cambridge University Press, 1990, ch. 10; i Peter Hedstrom, Dissecting The Social. On the Principles of Analytical Sociol- ogy , Cambridge University Press, Cambridge, 2005, p. 67. 36 MILOVA N DEK IĆ razliku između društvenih normi i onoga što Dejvid Luis (David Lewis) naziva konvencijama. 20 Njihovo integralno razmatranje omogućiće nam priliku da či- stije razmišljamo o motivacionim mehanizmima koji ljude nagone da se pri- klone uz određeni obrazac ponašanja, kao i o logici odnosa između onih koji slede obrazac i onih koji od njega odstupaju. Bez analize tih motivacionih me- hanizama svako društveno objašnjenje nužno mora da podbaci. Jedino ogra- ničenje koje unosim u ovo shvatanje društvenih normi je to da iz njih isključu- jem one regularnosti koje nastaju kao posledica efekata okruženja ili selekcije. Dakle, društvene norme nastaju samo usled efekta društvene interakcije. 21 Jako važna implikacija ponuđenog određenja normi podrazumeva da je tvrdnja tipa „norma X uzrokuje ponašanje Y“ neupotrebljiva jer je cirkularna i ne objašnjava ništa. Uzmimo za primer ostavljanje napojnica u kafanama. Neko može reći da ljudi ostavljaju napojnice zato što su internalizovali druš- tvenu normu koja nalaže da je treba ostaviti. Reći ovo je isto što i ne objasniti ništa. Pravo objašnjenje trebalo bi da glasi: pojedinac se iz razloga a ili b ponaša na određeni način (ostavlja napojnicu) i time nenameravano doprinosi repro- dukciji ponašajnog obrasca koji nazivamo društvenom normom. 22 Kako rade društvene norme? Društvene norme, kao i svaku drugu društvenu činjenicu, možemo razumeti jedino ako ih prevedemo na precizniji jezik ljudskog delanja, tj. ako ih inter- pretiramo putem alatki predloženih u prvom delu ovog rada. Da se podsetimo, 20 David Lewis, Convention. A Philosophical Study, Harvard University Press, 1969. Po Luisu, razlika između konvencije i norme je ta što je u slučaju prve uvek u intere- su pojedinca da joj se prikloni (recimo, svakome je u interesu da u svakodnevnoj interakciji sa ljudima koristi jezik koji svi govore, a ne, recimo, esperanto), dok u slučaju druge kod pojedinaca uvek postoji podsticaj za švercovanje (free-riding). Iako ovakvo rezonovanje može poboljšati razumevanje operisanja društvenih normi, ono podstiče i lažno zagonetno pitanje: ukoliko u nekim situacijama post- oji veliki podsticaj za švercovanje, zašto im se pojedinac ipak priključuje (na prim- er, zašto pojedinac učestvuje u demonstracijama, kada njegovo prisustvo kao jed- nog pored hiljada drugih ne može da promeni ništa bitno u ishodu?)? Naravno, konvencije imaju i prirodnu tendenciju da se pretvore u norme (videti Francesco Gualla and Guala Mittone, “How history and convention create norms: An experi- mental study”, Journal of Economic Psychology, Vol 31, p. 750). 21 Peter Hedstrom, Dissecting The Social. On the Principles of Analytical Sociology, Cam- bridge University Press, Cambridge, 2005, p. 46. 22 Za slične pozicije videti Eric Posner, Law and Social Norms, Harvard University Press, 2000; i Cristina Bicchieri, The Grammar of Society. The Nature and Dynamics of Social Norms , Cambridge University Press, Cambridge, pp. 51, 55–56. 37 METODOLOŠKI INDIVIDUALIZAM I OBJAŠNJENJE DRUŠTVENIH NORMI u tom delu predlažem da postoje tri uzroka ljudskog ponašanja: ljudske želje, verovanja i šanse. Budući da društvene norme logički ne mogu biti uzrok ljud- skog ponašanja, glavni zadatak teorije normi trebalo bi da bude njihovo ra- sklapanje, a potom inkorporiranje u tri navedena uzroka. To praktično znači da ukoliko neko kaže, recimo, da je „norma pravičnosti uzrok raspodele 50/50 u igri ultimatuma“, objašnjenje je loše jer nam ne govori ništa o motivima i mehanizmima koji stoje u osnovi takvog ljudskog odlučivanja 23 , a čije je ra- svetljavanje od presudnog značaja za kvalitet naučnog objašnjenja. Uzmimo za primer normu ustupanja mesta starijoj osobi ili trudnici u vozi- lu gradskog prevoza. Kako je nju moguće objasniti korišćenjem alatki želja, ve- rovanja i šansi? Kao i u slučaju naših profesora iz prvog dela, i ova situacija na- staje kombinovanjem elementarnih uzroka ljudskog ponašanja. Samo, u ovom slučaju je, pored instrumentalnog tipa verovanja, potrebno uvesti i ljudsko normativno verovanje u ispravno. Recimo, neko može ustati starijoj osobi zato što, bez obzira na posledice ponašanja, veruje da bi svako drugi ko se nađe u njegovoj situaciji tako postupio smatrajući da je tako ispravno, a u to veruje na osnovu sistema objektivnih razloga za koje smatra da ih ljudi dele među sobom. Dakle, ljudsko nekonsekvencijalno verovanje u ispravno može biti jedno objaš- njenje. Ali ne i jedino. Do drugog možemo stići kombinovanjem želja i šansi, kao i u slučaju naših profesora koje zakonska odredba podstiče na objavljivanje izvornih naučnih radova jer im omogućava priliku da realizuju želju o reizboru u zvanje. Ulogu zakonske odredbe ovde preuzima norma kao ponašanje. Naime, kada se među većinom ljudi uspostavi saglasnost da je neko ponašanje uobi- čajeno u određenim situacijama, onda oni (1) one koji se ponašaju u skladu sa njim mogu da nagrade (recimo javnim odobravanjem), (2) one koji odbijaju da se konformišu mogu da kazne (neformalno, recimo gunđanjem, prekim po- gledima, ili prekorom), a (3) treću stranu koja sprovodi metanormu, i kažnjava prekršioca norme, takođe mogu da nagrade. Ovako kompleksna situacija otva- ra širok manevarski prostor za delanje, i funkcioniše kao neka vrsta vučne snage (pulling force), jer ljudima neke kurseve delanja može da učini privlačnom opci- jom. S obzirom na to da ljudi žele da budu poštovani, što iz intrističnih 24 , što iz 23 Iako se Igra ultimatuma uglavnom koristi da se pomoću nje pobije tvrdnja o sebičnom ponašanju ljudi, kako Fehr i Gintis pokazuju, za obrazac raspodele 50/50 i njegovo odbijanje među plemenima Au i Gnau sa Papue Nove Gvine- je odgovoran je mehanizam instrumentalne racionalnosti pripadnika tih ple- mena: tamo je darivanje način da se dođe do višeg statusa, a prihvatanje dara automatski znači njegovo snižavanje (Ernst Fehr and Herbert Gintis, “Human Motivation and Social Cooperation: Experimental and Analytical Foundations”, Download 3.6 Kb. Do'stlaringiz bilan baham: 
|