Issn 1820-6700 Univerzitet u Beogradu

Annual Review of Sociology
, Vol 33, p. 59).
24 
Siegwart Lindenberg, “The Explanation of Preferences”, in Goor, H. van (ed.) Em-
pirische sociologie als opdracht
, MB-Boek, Groningen, 1992, pp. 51–54.
38
MILOVA N DEK IĆ

instrumentalnih razloga
25
, njih norme mogu podstaći da se upuste u aktivnosti 
proizvodnje poštovanja i društvenog odobravanja: oni se mogu konformisati sa 
normom, ili kažnjavati one koji se ne konformišu, jer takvim ponašanjem sebe 
u očima drugih predstavljaju kao „dobre momke“ ili osobe poželjne za dalju sa-
radnju (osobe sa niskom stopom diskontovanja vremena).
Takav svakodnevni primer dovoljan je da identifikujemo dva glavna me-
hanizma odgovorna za reprodukciju društvenih normi. Prvi je onaj koji se kri-
je iza klasičnog sociološkog black box-a „internalizacije normi“, a to je ljudsko 
verovanje u ispravno. Ovaj mehanizam počiva na intrisičnim svojstvima vred-
nosti, koje ljude opskrbljuju verovanjima utemeljenim na sistemu subjektivno 
jakih razloga. Primer mehanizma koji pokreće ovo verovanje jeste nepristrasni 
posmatrač Adama Smita. Drugi mehanizam je instrumentalna racionalnost: 
utvrđeno ponašanje pojedinac doživljava kao sistem podsticaja koji koristi za 
poboljšanje svog položaja, i time nenameravano doprinosi održavanju obras-
ca, koji objektivno utiče i na ostale u međuzavisnom sistemu delanja.
U primerima koji slede koristim oba predložena mehanizma u objašnjenju 
funkcionisanja društvenih normi. Iz njih bi trebalo da uvidimo kako je tvrdnja 
da ih metodološki individualizam zaobilazi (kao što Ahdije [Ahdieh] tvrdi) ne 
samo netačna, već i obmanjujuća. Štaviše, metodološki individualizam ih vidi 
i priznaje kao neizbežan sastojak svakog društvenog objašnjenja.
Društvene norme i objašnjenje glasanja
Ako racionalnost shvatimo na klasičan subjektivno-utilitaristički način, gla-
sanje je potpuno iracionalna stvar jer troškovi prevazilaze dobiti. Glasač sebe 
izlaže troškovima (prati vesti, kupuje novine, razmišlja o alternativnim pred-
lozima politika, odlazi na biračko mesto po kišnom danu, troši gorivo za auto 
na to itd.), a verovatnoća da će njegov jedan glas, unutar višemilionskog gla-
sačkog tela, presudno uticati na konačan ishod jednaka je nuli. Prost račun 
kaže da je glasanje iracionalno ponašanje. Međutim, ljudi ipak glasaju u ogro-
mnom broju, ne švercuju se (free-ride) i uspevaju da obezbede vlast i stabilnu 
demokratiju kao javna dobra. Kako objasniti ovu zagonetku?
Jedan od načina je tvrdnja (sa kojom ću se zbog prirode rada složiti) da 
postoji pravilo koje ljudima nalaže da je „u demokratiji dužnost svakog gra-
đanina da regularno učestvuje na izborima“.
26
 Dakle, odgovor može ležati u 
„internalizaciji normi“, kao pravila izvučenih iz „jeste“ u „treba“, i etici odgo-
vornosti i dužnosti koju građani gaje prema svojoj političkoj zajednici. Ali koji 
25 
Richard McAdams, “The Origin, Development, and Regulation of Norms”, Michigan 
Law Review
, Vol. 96, No. 2, pp. 338–433.
26 
Karl Dietter-Opp, “Why Do People Vote? The Cognitive-Illusion Proposition and 
Its Test”, Kyklos, Vol. 54, No. 2–3, p. 364.
39
METODOLOŠKI INDIVIDUALIZAM I OBJAŠNJENJE DRUŠTVENIH NORMI

motivacioni mehanizam leži iza „internalizacije normi“? To se uglavnom ne 
precizira, pa se „internalizacija normi“ odbacuje kao potencijalni uzrok po-
našanja u dobrim objašnjenjima.
27
 Ovde predlažem mehanizam nepristra-
snog posmatrača, koji nam može rasvetliti zašto ljudi glasaju, a često i zašto 
glasaju tako kako glasaju.
Ukoliko stabilnu vlast shvatimo kao javno dobro, elementarni nalaz iz 
društvene teorije može nam pomoći da razumemo zašto joj ljudi doprinose 
(glasanjem), i uprkos podsticaju da se švercuju. Adam Smit u svojoj Teoriji mo-
ralnih osećanja
 kaže: „Kada je stvarala čoveka za život u društvu priroda ga je 
obdarila početnom i suštinskom željom da čini prijatnosti svojoj sabraći … na-
učila ga je da oseća zadovoljstvo zbog njihovog povoljnog i bol zbog njihovog 
nepovoljnog stava … Red i napredak društva nešto je što čoveku odgovara i o 
čemu sa uživanjem razmišlja“.
28
 Ove napomene nam daju dobar putokaz za 
razmišljanje. One nam otkrivaju drugo lice homo economicusa, a to je homo 
sympatheticus
. Za razliku od homo economicusa, koji konstantno kalkuliše sa 
ciljem da uveća svoje blagostanje (bilo materijalno bilo duhovno; bilo uveća-
vajući korisnost za sebe ili za druge), homo sympatheticus svoje postojanje ispu-
njava delanjem na osnovu vere u ispravno po sebi. On je suprotnost takozva-
noj „presocijalizovanoj koncepciji čoveka“ (D. Wrong), koji je ništa drugo do 
mehanički proizvod povinovanja kulturnim silama kojih on ili nije svestan, 
ili koje su van njegove kontrole. Naglašavanje „internalizacije normi“ uglav-
nom se završava ovakvom vizijom čoveka. Homo sympatheticus je nešto drugo. 
Svoje delanje zasniva na autonomnoj sposobnosti nepristrasnog rasuđivanja 
kroz sistem transsubjektivnih razloga za koje mu se čini da ih svi nezainte-
resovani subjekti dele i da ih opravdavaju. Prilog tvrdnji postojanja ovakvog 
rešeta objektivnih razloga jeste i činjenica da neka dobra verovanja opstaju 
(recimo, da je dobro učestvovati u demokratiji jer ona podstiče blagostanje 
čitavog društva), dok druga, koja indukuju partikularne prakse (poput diskri-
minativnih normi), padaju na testu opštosti i samim tim nestaju.
Verujem da nam ovakav način gledanja na političko ponašanje može 
pomoći da pronađemo odgovor i na još jedan paradoks savremenih demo-
kratija: zašto ljudi uporno podržavaju politike države blagostanja koje u 
praksi konstantno proizvode štetne posledice po samo društvo?
29
 Jedno od 
27 
Posebno videti Raymond Boudon, “Social Mechanisms Without Black Boxes”, in: 
Peter Hedstrom and Richard Swedberg, Social Mechanisms, An Analytical Approach 
to Social Theory
, Cambridge, Cambridge University Press, 1998, pp. 172–203.
28 
Adam Smit, Teorija moralnih osećanja, Podgorica, CID, 2008, str. 108, 82.
29 
Najdramatičnija potvrda ovoga je Grčka u doba najnovije finansijske krize: i na-
kon ekonomskog sloma ne prestaje masovna podrška politikama koje su je dovele 
na rub propasti.
40
MILOVA N DEK IĆ

objašnjenja nudi Brajan Kaplan (Bryan Caplan), po kome je uzrok ljudska 
iracionalnost.
30
 Ja nudim drugačije rešenje. Sama priroda političkog trži-
šta, koja glas čini jeftinim potrošnim dobrom
31
, ljudima daje podsticaj na 
ponašanje koje isprva deluje kao neodgovorno i iracionalno. Naime, zane-
marljivost doprinosa jednog glasa u konačnoj kolektivnoj odluci ljudima 
daje slobodu da u proces odlučivanja o kandidatu ili politici mogu lakše da 
oslobode svoju simpatetičnu stranu, i u rezon uključe širi spektar motivacija 
i emocija. Ovim želim da kažem da smatram da uzrok pervertiranih kolek-
tivnih posledica savremenih demokratija leži u fundamentalnom sukobu 
između ljudske instrumentalne i vrednosne racionalnosti. Dok instrumen-
talna racionalnost savetuje odustajanje od nekih ciljeva na kratak rok kako 
bi se na duži rok ostvarilo veće blagostanje, vrednosna racionalnost se tih 
kraćih ciljeva može pridržavati kao vrednosti i, samim tim, ciljeva po sebi. 
Nekonsekvencijalna priroda rezona vrednosne racionalnosti ljudima daje 
dobre razloge da podržavaju benevolentne politike države čiji je cilj održa-
vanje vrednosti etabliranih putem političkih borbi vođenih u prethodnih 
200 godina. Emocionalna privrženost tim vrednostima čini im odbojnim 
model koji bi funkcionisanje društvenih odnosa u potpunosti prepustio in-
strumentalnoj logici šanse koja vlada na tržištu. Privlačnija je ideja po kojoj 
nezavisni autoritet ima dovoljno moći da koriguje sistem tržišnih neizve-
snosti koji tek na duži rok, i uz izvesne oscilacije i cikluse, može da proizvede 
blagostanje za sve. Ovakvo mešanje vrednosnih i instrumentalnih motiva 
vodi ka usvajanju politika koje, po logici stvari, narušavaju ravnotežu tržišta 
i time uzrokuju društveno štetne posledice.
Društvene norme i istrajnost rasne diskriminacije
Kako se sistem rasne diskriminacije uopšte uspostavlja? U najkraćem, model 
može da izgleda ovako. Elementarni nalazi iz eksperimentalne teorije igara 
potvrđuju da su grupe i grupni identiteti važni.
32
 Ali na koji način? Teorija
30 
Bryan Caplan, The Myth of the Rational Voter. Why Democracies Choose Bad Policies?, 
Princeton University Press, 2008.
31 
Goeffrey Brennan and Loren Lomasky,”The Impartial Spectator Goes to Washington. 
Toward a Smithian Theory of Electoral Behavior”, Economics and Philosophy, Vol. 1 
No. 2, p. 195.
32 
Richard McAdams, “Cooperation and Conflict. The Economics of Group Status Pro-
duction and Race Discrimination”, Harvard Law Review, Vol. 108, No. 5, pp. 1011–
1019. Uopšteno o značaju identiteta za ljudsko delanje i odlučivanje videti George 
Akerlof and Rachel Kranton, Identity Economics. How Our Identities Shape Our Work, 
Wages, and Well-Being
. Princeton University Press, 2010.
41
METODOLOŠKI INDIVIDUALIZAM I OBJAŠNJENJE DRUŠTVENIH NORMI

poštovanja
33
 (esteem theory) objašnjava da se unutar grupa problem kolektiv-
nog delanja lakše rešava jer se unutar njih spontano uspostavlja sistem aloka-
cije poštovanja. Oni koji sarađuju u društvenim dilemama čine to kako bi po-
većali svoj ugled i poštovanje u očima ostalih članova grupe, čime automatski 
proizvode i svoj viši status unutar te grupe. U ovom modelu, ljudi su prevashod-
no pretendenti na poštovanje (esteem seekers) i praktično svako delanje je racio-
nalna strategija usmerena na proizvodnju statusa. Međutim, ova unutargrupna 
saradnja ubrzo se preliva u međugrupni konflikt: kada se unutar grupe usposta-
vi zadovoljavajući nivo saradnje, grupa sama obezbeđuje svoj status snižavajući 
status drugih grupa. Tako se uspostavlja sistem rasne subordinacije.
Geri Beker (Gerry Becker) je, u svojoj Ekonomici diskriminacije, diskrimina-
torske prakse izjednačio sa transportnim troškovima. Predviđanje njegovog 
asocijativnog modela diskriminacije pretpostavlja da će tržišna kompeticija eli-
minisati diskriminatorne prakse jer su neefikasne: ukoliko neko želi da prospe-
rira na tržištu u interesu mu je da smanji i transportne troškove. Međutim, istraj-
nost segregacionih društvenih praksi u eri Džima Kroua u SAD demantovale su 
ovaj model. Kao što je Ričard Mekadams (Richard McAdams) objasnio, model 
je podbacio iz prostog razloga jer Beker nije do kraja izveo konsekvence svoje 
ekonomske interpretacije ljudskog ponašanja. On je prevideo da izlaganje troš-
ku diskriminacije zapravo može biti investicija u podizanje sopstvenog ugleda i 
statusa, kao „dobrog momka“ koji poštuje pravila, u očima onih koji praktikuju 
rašireno ponašanje. On je prevideo i uspostavljanje osobitog sistema interakcije 
koji može potpomagati diskriminaciju: to su društvene norme.
Društvene norme, kada već jednom spontano evoluiraju kao nenamera-
vana posledica velikog broja individualnih delanja, u nekom trenutku mogu 
početi da funkcionišu kao rešenje u igri koordinacije. Praktično, u nekom tre-
nutku u svačijem je racionalnom interesu da se pridržava ustanovljene prakse 
(norme ili „konvencije“). Koliko god one bile retrogradne (poput rasističkih 
normi), ukoliko su ljudi racionalni (u subjektivno-utilitarnom smislu), nor-
me će ih podsticati na usvajanje i sleđenje strategija kojima najbolje mogu 
ostvariti svoj cilj, čime oni nenameravano doprinose i njihovoj reprodukciji 
u vidu samonamećućeg ekvilibrijuma.
Dakle, sleđenje individualnih investicionih strategija, koje podstiču na 
upuštanje u diskriminatorne prakse kao racionalno signaliziranje, grupu 
ubacuju u inferiorni ekvilibrijum. Ovaj ekvilibrijum tada počinje da funk-
cioniše na osnovu ljudskih verovanja i ljudskih delanja.
34
 U našem slučaju, 
33 
Poštovanje sada treba razumeti čisto instrumentalno – kao potrošno dobro (Rich-
ard McAdams, Cooperation and Conflict. The Economics of Group Status Produc-
tion and Race Discrimination”, Harvard Law Review Vol. 108, No. 5, p. 1025).
34 
Cristina Bicchieri, The Grammar of Society. The Nature and Dynamics of Social Norms, 
Cambridge University Press, Cambridge, 2006, p. 11.
42
MILOVA N DEK IĆ

ljudi (1) gaje kondicionalne preferencije (za poštovanjem i statusom); (2) 
imaju empirijska očekivanja da će se veliki broj ljudi podvrgnuti raširenom 
ponašanju (rasnoj diskriminaciji); (3) imaju normativna očekivanja: veruju 
da drugi od njih očekuju da se podvrgnu ponašanju; i (4) veruju da će se desi-
ti sankcije ukoliko ne slede obrazac ponašanja (snižavanje statusa).
35
Iz ovoga je očigledno da društvene norme mogu funkcionisati kao sa-
moispunjujuća proročanstva. Da bi se razumelo zašto je to tako, neophod-
no je rasvetliti i dodatne mehanizme koji potpomažu oblikovanju i učvršći-
vanju ljudskih verovanja.
36
 Kao što Mekadams pokazuje, ljudi lako usvajaju 
verovanja koja uvećavaju njihovo samopoštovanje, što ljudima ujedno i 
olakšava njihovo javno izražavanje.
37
 Ovo je ujedno i početak dinamike ve-
rovanja na nivou grupe: u grupama se nagrađuju verovanja koja potpomažu 
njeno blagostanje (poput onih koja osuđuju free-riding), što ih, sa druge stra-
ne, čini privlačnim pojedincima koji ih usvajaju što iz instrumentalnih što 
iz vrednosnih
38
 razloga.
Otkud norme? Nastanak norme monogamije
Jedan od najčešćih prigovora metodološkom individualizmu je da on ne 
može da objasni poreklo normi. Ovo je jako slab prigovor, jer ta nemogućnost 
je više istorijske nego logičke prirode: naime, tačno je da je zbog nedostatka 
35 
Sankcije se takođe mogu objasniti na bazi instrumentalne racionalnosti, putem 
mehanizma metanorme. Po meni, najbolji doprinos razumevanju funkcionisan-
ja metanormi ponudila je Kristina Horn podvrgavajući norme svojoj relacionoj 
teoriji (Christine Horne, The Rewards of Punishment. A Relational Theory of Norm 
Enforcement
. Stanford University Press, Stanford, 2009).
36 
Geri Meki (Gerry Mackie), koristeći princip ekonomike znanja, dolazi do meha-
nizma “zamke verovanja” (belief trap). On se poziva na istraživanje verovanja žena 
iz Sudana koje su bile podvrgnute klitoridektomiji. One su na pitanje “Koliko vam 
je potrebno da počnete da urinirate” odgovarale sa “Normalno – oko 15 minuta” 
(italic moj). Meki veruje da je uzrok tome preveliki trošak za testiranje istinitosti 
verovanja jer je u njihovom okruženju mali broj žena koje nisu bile podvrgnute 
toj praksi. (Gerry Mackie, “Ending Footbinding and Infibulation: A Convention 
Account”, American Sociological Review, Vol. 61, No. 6, p. 1009)
37 
Richard McAdams, „Cooperation and Conflict. The Economics of Group Status 
Production and Race Discrimination“, Harvard Law Review, Vol.108, No. 5, p. 1058.
38 
Kristina Bikijeri tvrdi da usvajanje verovanja na temelju njihove intrisične vred-
nosti radi na principu „naturalističke zablude“: kada je neka praksa dobro utvrđe-
na, ljudi joj zbog toga automatski pripisuju intrisičnu vrednost (Cristina Bicchieri, 
The Grammar of Society. The Nature and Dynamics of Social Norms
, Cambridge Uni-
versity Press, Cambridge, 2006, p. 43).
43
METODOLOŠKI INDIVIDUALIZAM I OBJAŠNJENJE DRUŠTVENIH NORMI

materijalnih izvora (koji sežu duboko u daleku istoriju) jako teško precizno 
rekonstruisati istorijski proces razvoja neke norme. Međutim, kao i u slučaju 
nastanka države, pomoću odgovarajućih modela to je logički moguće uspeš-
no izvesti. Da bih to dokazao, poslužiću se primerom Kanazave i Stilove o na-
stanku bračnih normi.
39
Ukratko, društvene norme su nenameravana kolektivna posledica nasta-
la agregiranjem ili kompozicijom ogromnog broja individualnih delanja. 
Kada se već pojave, one funkcionišu na jedan od dva opisana načina: kao 
vrednosti inkorporirane u funkciju korisnosti pojedinca, ili kao podsticaj i 
ograničenje sleđenju racionalnih strategija individualnih delatnika.
Kako je nastala norma monogamije? Po teoriji Kanazave i Stilove, ona 
evoluira kao makroishod druge makročinjenice: smanjivanja nejednakosti 
resursa između muškaraca. U uslovima ekstremne nejednakosti resursa među 
muškarcima, svakoj ženi koja brine o svom budućem potomstvu (želja), i ima 
moć odlučivanja (šansa), u interesu je da se uda za muškarca koji je najboga-
tiji, i, ako treba, pre bude njegova treća ili četvrta žena, nego jedina žena siro-
mašnog muškarca. U takvoj strukturnoj situaciji, norme evoluiraju kao kom-
pozitna posledica individualnih ženskih izbora.
Dijagram 1.1.
 
Kolemanov čamac nastanka bračnih normi
(Izvor: Satoshi Kanazawa and Mary Still, „The Emergence of Marriage Norms: 
An Evolutionary Psychological Perspective“ in Michael Hechter and Karl-Dieter Opp 
(eds.), Social Norms, Russel Sage Foundation, New York, 2001, pp. 287)
39 
Satoshi Kanazawa and Mary Still, „The Emergence of Marriage Norms: An Evoluti-
onary Psychological Perspective“ in: Michael Hechter and Karl-Dieter Opp (eds.), 
Social Norms
, Russel Sage Foundation, New York, pp. 274–304.
Nejednakost resursa
među muškarcima /
Moć odlučivanja žena
4
2
1
3
Želja za uvećanjem
blagostanja potomstva
Želja za poliginim ili
monogamnim brakom
(Strukturalna
ograničenja)
(Agregacija)
Bračne norme
(poliginija ili monogamija)
44
MILOVA N DEK IĆ

Kao što dijagram 1.1 pokazuje, metodološki individualizam ne pobija posto-
janje i operisanje društvenih činjenica poput nejednakosti resursa ili moći 
odlučivanja žena. U ovom modelu, oni funkcionišu kao strukturno ograni-
čenje prilikom donošenja odluke žene o tome za koga da se uda. Ali žena 
je već opskrbljena univerzalnom (1) željom – da njeno buduće potomstvo 
bude dobro zbrinuto, i (2) verovanjem – da će joj bogati muškarac to bolje 
omogućiti od siromašnog. Da bi ostvarila tu želju, ona, oslonjena na vero-
vanje i postojeće društvene mogućnosti, bira između dve opcije: bogatog ili 
siromašnog muškarca. U uslovima kada dolazi do smanjene nejednakosti u 
resursima, ženi se otvara još jedna šansa: i da zadovolji želju za većim blago-
stanjem potomstva i da ne bude treća ili četvrta žena već jedina. Žena odlu-
čuje da uđe u monogamni brak. Kada na hiljade žena donesu istu odluku, na 
nivou društva one nenameravano ustanovljuju bračnu normu monogamije. 
„Naravno, kada se jednom već uspostavi, norma će nezavisno uticati na bu-
duće bračne izbore žena.“
40
 Ona utiče na jedan od dva načina već objašnje-
nih na nekoliko mesta u tekstu.
U ČEMU JE ZAPRAVO PROBLEM?
Kao što verujem da sam pokazao, metodološki individualizam je i te kako 
moguće primenjivati u objašnjenju društvenih normi; u objašnjenju nji-
hovog nastanka ili njihovog funkcionisanja. Takođe, šetajući kroz prime-
re, nadam se da sam pokazao da praktično nijedna od Ahdijeovih tvrdnji iz 
uvoda nije tačna. Tvrdnja da „društvene norme oblikuju izbore“ kompati-
bilna je sa individualizmom: on samo ide korak dalje od holizma i objašnja-
va na koji način to norme čine. Takođe, da individualizam ne zanemaruje 
„društveno“ videli smo na dva primera: on je sposoban da objasni dinami-
ku rasne diskriminacije, koristeći koncept društvenih normi, ali i da prizna 
da činjenica nejednake raspodele resursa može uticati na ljudske izbore i 
uzrokovati drugu makročinjenicu. Nadam se da sam time dokazao da uzrok 
odbacivanja individualističke logike uglavnom leži u nerazumevanju nje-
ne suštine, ili u nerazumevanju svrhe korišćenja u kakvim pitanjima i pod 
kojim okolnostima.
Međutim, verujem da za zatvaranje očiju pred principima metodološkog 
individualizma postoji i razlog koji leži dublje od njegovog pukog nerazume-
vanja. Džordž Homans je 1964. godine postavio zagonetku koja je do danas 
ostala nerešena. On se pita (u kontekstu kritike strukturalnog funkcionaliz-
ma): „Otvoreno priznajem da sve što sam rekao deluje prilično očigledno. 
40 
Ibidem, p. 287.
45
METODOLOŠKI INDIVIDUALIZAM I OBJAŠNJENJE DRUŠTVENIH NORMI

Ali zašto ne možemo da ono što je očigledno prihvatimo ozbiljno?“
41
 Istom 
konstatacijom slobodno mogu zaključiti i svoj tekst, ali ću, za razliku od 
Homansa, pokušati i da odgovorim na njeno glavno pitanje. Moje razmišlja-
nje ide u ovom pravcu: društvenjaci se plaše metodološkog individualizma 
jer bi njegovo usvajanje za univerzalnu paradigmu makro društvene nauke 
najpre impliciralo da postoji samo jedna eksplanatorna društvena nauka, a 
ne više njih, što bi potom dovelo i do gospodarenja apstraktne psihologije i 
bihejvioralne ekonomije u domenu društvene nauke. U današnjoj situaciji 
razvijene i institucionalizovane podele rada, kada postoji na desetine socio-
logija i ekonomija, bolno je prihvatiti stanovište da postoji samo jedna druš-
tvena nauka, jer bi time jedan učenjak doveo u pitanje smisao sopstvenog 
dotadašnjeg intelektualnog angažmana. Jer, učenjaci su kao i svi drugi ljudi. 
A ljudi su takvi da, kada već ulože puno vremena i energije u nešto, sebi jako 
teško priznaju da su možda sve vreme bili na pogrešnom putu; štaviše, oni će 
uporno nastaviti time da se bave, samo kako bi sebe ubedili da rade ispravnu 
stvar. Drugim rečima, odustajanje od puta kojim se dugo i duboko išlo psiho-
loški je isuviše bolno, ili, ako hoćete, skupo. Jedini sporedni put koji u takvoj 
situaciji metodološkom individualizmu može biti od koristi je stalno podse-
ćanje na to šta je društvena nauka: podsećanje da je njen cilj da objasni, a da 
objasniti neki fenomen znači pronaći njegove uzroke. Kada se ovo shvatanje 
dovoljno raširi, to će ubrzati put i prihvatanju gledišta metodološkog indivi-
dualizma koje kaže da su uzroci društvenih fenomena uvek ljudi (preciznije 
njihova verovanja, želje i šanse), i da samim tim upravo od njih treba kretati 
u svakom društvenom objašnjenju.
41 
George Homans, „Bringing Man Back In“,