Didro I estetika

uzvišenost  (le  sublime)  jednog  pustog  mesta  i  koji 
„sebe  osluškuje  u  tišini  osamljenosti“  («s’écoute  dans    le  silence  de  la 
solitude»);  on  obitava  u  prirodi  i  „njegov    genije  se  rasprostire“  («  son 
génie  s’étend »).   Tako
 
 
184  
Dorval   je  zaljubljen  u  Rozaliju,   verenicu  svog   prijatelja   Klervila,   a  u  njega,  Dorvala, 
zaljubljena  je  Klervilova  sestra   Konstanca,  kao  i  sama   Rozalija,  koja  mu  to  nagoveštava 
posredno,  tako   što   izjavljuje   da   ne   voli   više   svog   verenika.  Takve   okolnosti  nalažu 
Dorvalu da  ode  iz  kuće  svog  prijatelja   čiji je gost.  Njegovo  pismo,   ostavljeno za  Rozaliju, 
koje  je istovremeno  ljubavno i oproštajno, greškom  stiže  do  Konstance koja  ga  protumači 
kao   ljubavnu  izjavu   datu  njoj.  Kako   bi  se  izvukao  iz  neželjene  ljubavne  priče,   Dorval 
pribegava  licemernom  opravdavanju  da  je  nije  dostojan  zbog  svog  nedostojnog  porekla. 
Biti  nezakonito  dete  navlačilo  je  tada   društveni  prezir. Sam  Klervil  je  povređen  u  tuči  s 
mladićima  braneći   čast  svog  prijatelja   Dorvala  kojeg  su  mladići   nabedili  da  je u  tajnoj 
ljubavi    s  njegovom  verenicom,  a  javno  se  udvara  njegovoj  sestri.    U  duhu  društvene 
obzirnosti, da  ne  bi  izdali  ukazano  poverenje i  povredili druge,  Dorval   i Rozalija  moraju 
žrtvovati  svoju  ljubav,  a  zabunom  stvorena  slika  zbog  pisma   da  Dorval  voli  Konstancu 
služi  im  i kao  pokriće  da  sačuvaju građansku  vrlinu.  Pojava  izaslanika u petom činu,  čime 
se  otkriva da  su  Dorval  i Rozalija  brat  i sestra,  ukazuje na  to  da  bi ljubav  kojoj su  se  mogli 
prepustiti  bila  incestuozna,  a  da  to  nisu  znali.  Očevo  priznanje  vanbračnog  sina  doneće 
Dorvalu društveno  uvažavanje, a blagoslov dobijaju  ljubavni parovi Dorval  i Konstanca, 
Klervil  i Rozalija.  I sve  prethodno je potrto, i to  da  Dorval  nije  ni  voleo  Konstancu, i to  da 
je Rozalija  bila  prestala da  voli  Klervila.  To bi bio  obrazloženi siže  komada Vanbračni sin.
 
185   
Pol  Vernijer   kaže:   „Bilo  bi  prikladno  da   vidimo  u   dijalogu  Ja  –  Dorval   susret  dva 
Didroa,  entuzijaste i  racionaliste, mešavinu  ona  dva  glasa  koja  će  sve  do  smrti,  kroz  reči 
Žaka   i  Sinovca,   narušavati  njegovo   spokojstvo.“  (« Il  serait   commode  de  voir   dans   le 
dialogue de  Moi  et  de  Dorval  la rencontre des  deux  Diderot, l’enthousiaste et  le rationnel, 
le  mélange  de  ceux  deux   voix  qui  jusqu’à   sa  mort,   dans   les  répliques  de  Jacques  et  du 
Neveu, troubleront sa sérénité. » – D
iderot 
2001: 73)
 

Nermin  Vučelj
 
122
 
 
 
 
Dorval  uzdiže svetost prirode, a pesnikovu sposobnost da  joj se prepusti 
objašnjava na  sledeći  način:
 
 
Entuzijazam se rađa  iz jednog  predmeta iz  prirode. Ako  ga  je duh  video  u 
iznenađujućim i različitim vidovima, njime  je obuzet, potresen, uzburkan. 
Mašta  se zagreva; strast  se pokreće. Mi smo  redom začuđeni, razneženi, sr- 
diti,  razjareni. Bez entuzijazma, ili se istinska predstava uopšte ne  prikazu- 
je ili, ako  je slučajno  sretnemo, ne  možemo je slediti...  Pesnik  oseća  trenutak 
entuzijazma;  potom  je  promišljao.  Entuzijazam  se  u  njemu   oglašava kroz 
drhtaj koji  polazi  iz  grudi, i koji  prelazi,  izvrsno i hitro,  u  sve  delove  tela. 
Ubrzo  to  nije  više  samo  drhtaj;  to  je jaka  i stalna   vrelina koja  ga  prigrljuje, 
koja  mu   otima   dah,   koja  ga  troši,   koja  ga  ubija;  ali  koja  daje  dušu,  život 
svemu  što  dotakne.  Ako  ta  vrelina  dalje  naraste,  prikaze  će  se  umnožiti 
pred njim.  Njegova strast  podići  će se skoro  do  stupnja pomame. Olakšanje 
će  osetiti   samo   kad  izlije  van  bujicu   predstava  koje  se  tiskaju,   sudaraju  i 
međusobno love.
186
 
 
Didro  piše  da  je Dorval  „na  trenutak bio  u  stanju  koje  je opisivao“  i 
kada  se primirio, poput čoveka  koji se probudi iz dubokog sna, zapitao šta 
mu  se  desilo  i šta  je govorio, priznajući da  se  ničeg  ne  seća.
187  
Pol  Vernijer 
je (D
iderot  
2001: 98) navedenu  stranicu iz  „Drugog razgovora“, na  kojoj 
se  portretiše  „pesnik  Dorval   u  zanosu  pred  prizorom  prirode“  nazvao
 
„pravim  književnim  manifestom“  (« un  véritable  manifeste  littéraire  ») 
u  kojem  se  pesnik  prikazuje  kao    „entuzijasta,  osetljiva  duša,    nesvesna 
sna-  ga  koja  se  ispoljava  samo  u  stanju    mističke    opsednutosti“  (« 
enthousiaste, une  âme  sensible,   une  force  irrationnelle  qui  ne  s’exprime 
que  dans   un état  de  possession mystique »).
 
 
186 
« L’enthousiasme naît  d’un  objet de la nature. Si l’esprit  l’a vu  sous  des  aspects  frappants 
et  divers,  il en  est  occupé,  agité,  tourmenté.  L’imagination s’échauffe  ; la passion s’émeut. 
On  est successivement étonné, attendri, indigné, courroucé. Sans  l’enthousiasme, ou  l’idée 
véritable ne se présente point,  ou si, par  hasard, on la rencontre, on ne peut  la poursuivre… 
Le poète  sent  le moment de  l’enthousiasme ; c’est après  qu’il  a médité. Il s’annonce en  lui 
par   un   frémissement  qui  part   de  sa  poitrine,  et  qui  passe,   d’une   manière  délicieuse et 
rapide, jusqu’aux extrémités de  son  corps.  Bientôt  ce n’est  plus  un  frémissement ; c’est une 
chaleur forte  et  permanente qui  l’embrasse, qui  le  fait  haleter, qui  le  consume, qui  le tue  ; 
mais  qui  donne l’âme,  la  vie  à  tout  ce qu’il  touche.   Si cette  chaleur s’accroissait   encore,  les 
spectres se multiplieraient devant lui.  Sa passion s’élèverait presque  au  degré  de  la fureur. 
Il ne  connaîtrait de  soulagement qu’à  verser  au  dehors un  torrent d’idées  qui  se pressent, 
se heurtent et se chassent. » (D
iderot 
2000: 1142)
 
 
187  
Tim  povodom Kerol  Šerman kaže  sledeće:  „U  četrdeset  redova,  Dorval   opisuje   odnos 
između  prirode  i  genija;  osamljen,  genije  je  pogođen  predmetima  iz  prirode  i  njegov 
enthousiasme  (tu  reč  je  upotrebio  četiri   puta)   zagreva  njegovu  maštu.  […]  Furor  divinus 
[sveti   bes]   koji  on   oseća   opisao   je  Dorval   dok   je  narator  svedok  njegovog  dejstva   na 
Dorvala.“ (“In forty  lines,  Dorval  describes the  relation between nature and  genius;  alone, 
genius is struck  by nature’s objects,  and  his  «enthousiasme » (he uses  the  word four  times) 
warms his  imagination. […] The  furor divinus  which  he  feels  is  describes by  Dorval  while 
the  narrator witnesses its  action  on  him.“  – S
hermann
1976: 56)
 

DiDro i estetika
 
123
 
 
 
 
Dorval  je nesrećni  zaljubljenik u  život,  iako  živeti  istovremeno znači  i 
osećati  teskobu; on je tragični ljubavnik koji je srećan  što voli, ali istovremeno 
nesrećan jer je ta  ljubav  neostvariva; predstavnik  je mladalačkog poleta  ko- 
jim se jednako stvaraju novi  svetovi  i upada u  autodestrukciju. To posebno 
duševno stanje  u kojem  se prepliću entuzijazam i depresija, ushićenje i tuga, 
osobeno je za  preosetljive mlade duše  preromantizma i ranog  romantizma, 
u  kojima  se sudaraju silina  života  i egzistencijalna teskoba.  Geteov  Verter  u 
Jadima Mladog Vertera (Die  Leiden  des  jungen  Werther, 1774), Šilerov  Karl  u 
Razbojnicima  (Die  Räuber,   1781),  Šatobrijanov  Rene  u  istoimenom  romanu 
(René, 1802), a pre  svih  njih Didroov Dorval  u Razgovorima  o Vanbračnom sinu 
(1757), imaju  mentalnu sklonost ka raspoloženju koje sačinjavaju tužne rado- 
sti  i radosne  tuge.
188 
U pitanju je melanholični senzibilitet, koji se  pripisivao 
i Didrou. Da  i sam  Filozof  priznaje da  mu  je misao  melanholična, čitamo  u 
njegovom pismu, od  30. septembra 1760, upućenom Sofi Volan,  u kojem  on 
svedoči  o tuzi  zbog  odsustva voljene  prijateljice:
 
 
Kažu  da  izgledam kao  čovek  koji  uvek  traži  nešto  što  mu  nedostaje. Uosta- 
lom,  tako  i treba  da  izgledam  Melanholija je naišla  na  moju  otvorenu dušu, 
u  nju  je ušla  i ne  mislim   da  je neko  može  odatle   sasvim izbaciti.  Nije  da  mi 
se odviše  ne dopada... I što  je to bitno?  Biću manje  veseo,  ili više tužan, kako 
vam  se više  svidi,  ali, ni  takav  neću  manje  voleti.
189
 
 
Na  prethodni navod iz Didroovog pisma  poziva se i kanadski didro- 
log  Benoa  Melanson, u  studiji  Didro pisac pisama, doprinos poetici intimnog 
pisma  u  18.  veku  (Diderot  épistolier,  contribution  à  une  poétique  de  la  lettre 
familière de  XVIII
e   
siècle, 1996).  Melanson  veli  (M
elançon 
1996:  87)  da  je 
prepiska  (correspondance),  od  svih  literarnih  vrsta,    „suštinski  najviše  mela- 
nholična“, jer pisma  emotivno nadomeštaju fizičko odsustvo drage osobe. 
Iako  je odsustvo  voljenog   bića  izvor  tuge:  „očitovanja epistolarnog  zado- 
voljstva  rođenog iz tog  odsustva brojna  su u prepisci“ – zaključuje Melan- 
son  i  dodaje   –  „to  je  ono  što  joj i  daje  paradoksalno  svojstvo“ (1996: 73). 
Da  melanholija nikako  nije „neprijateljica uživanja“, već  da  je „pogodna za 
ljubavne maštarije“ i da  omogućuje da  se okuse  „najprefinjenija zadovolj-
 
 
 
188  
„In  tristitia  hilaris,   in  hilaritate  tristis“   moto   je  komedije  Il  Calendaio Đordana  Bruna 
i  na  taj  moto   se  poziva  Artur  Šopenhauer  kada   opisuje   genija  kao  vrhunskog  stvaraoca 
kome  je svojstvena  melanholija (Š
openhauer  
1989: 29). Mocart  je postao simbol  izuzetnog 
pojedinca  koji  je,  u   đordanovskom  određenju,    „u   tuzi   radostan,  u   radosti    tužan“.   I 
Stendal  je smatrao da  melanholija čini bit Mocartove muzike. Vid.: Guéorgui Vassiliévitch 
Tchitchérine, Mozart,  l’Âge  d’Homme 2003, 145.
 
 
189   
« On  dit  que   j’ai  l’air  d’un   homme  qui  va  toujours  cherchant  quelque  chose  qui  lui 
manque. Au  reste,  c’est l’air que  je dois  avoir.  […] La mélancolie a trouvé mon  âme  ouverte
 
; elle  y est  entrée,  et je ne pense  pas  qu’on  puisse  l’en déloger tout  à fait.  Elle ne me  déplaît 
pas  trop…  Et  puis  qu’importe ? Je serai  moins   gai,  ou  plus  triste,  comme   il  vous  plaira, 
mais  je n’en  aimerai pas  moins. »  (D
iderot 
1997: 236)
 

Nermin  Vučelj
 
124
 
 
 
 
stva  duše  i čula“  – zapisano je u  enciklopedijskom članku  „Melanholija“ 
(“Mélancolie“, 1765), koji je redigovao Didro.
 
Pojam  melanholija,  prvobitno  starogrčka  kovanica  μελανχολία,  sačinjena 
od  dve  reči – μέλας χολή (mélas khōlé), u značenju crna žuč, i doslovno transkri- 
bovan  na latinski  kao  melancholia, u vezi  je s engleskom rečju  spleen, u značenju 
slezina, što Didro  u prepisci sa Sofi Volan,  u pismu od 28. oktobra 1860. godine 
(1997: 287) trankribuje kao spline, i sinonimno naziva „engleskim isparenjima“ 
(« les vapeurs  anglaises »). U ogledu „Melanholija i veličanje  izuzetnog čoveka: 
Deni  Didro“  Jelena  Novaković  (N
ovaković 
2001:  60)  podseća  da  engleska  reč 
spleen, koja  sredinom 18. veka  ulazi  u  francusku  književnost, svoj  najpotpuniji 
umetnički izraz  dobija  vek  kasnije  u  Bodlerovoj poeziji.  Iako  splin  označava 
izvesnu  tugu  u  duši  i  vrstu   iznemoglosti  koja  „potiče   od  neke  bolesti  slezine“, 
kako  to  objašnjava  Mišel  Delon  u  članku   „Senke  Veka  prosvećenosti“  (“Les 
ombres  du  siècle  des  Lumières“),
190 
to  setno  raspoloženje,  zvano    melanholija, 
nije  svedeno  samo  na  „negativni, destruktivni  vid“,  već  ono  ima   – kako,  na 
Didroovom primeru,  zaključuje Jelena Novaković – dvostruki vid, prema tome, i 
onaj  drugi  „kreativni vid  koji  podstiče  osećajnost i koji  je odlika  pesnika  i fi- 
lozofa,  ali i zaljubljenog čoveka“  (2001: 61). Melanholija donosi  nadahnuće  (za 
poeziju),  ushićenje (u ljubavi),  otkrovenje (u filozofiji).
191
 
Jelena  Novaković nas  upućuje i na  psihoanalitičko  istraživanje  Julije 
Kristeve   koja  kod  Aristotela  nalazi   gledište  prema  kojem  je  melanholija 
svojstvena izuzetnoj  ličnosti.
192 
Na  Aristotelov spis  Problemata se poziva i Ci- 
ceron  navodeći da  je već  starogrčki filozof  primetio da  „svi  genijalni  ljudi 
su  melanholični“ –  navodi  Šopenhauer  u  ogledu  o  geniju.
193  
U  Pobijanju 
Helvecija (Réfutation  d’Helvétius, 1775), Didro  kaže  da  su  geniji  „skloniji  od 
drugih  ljudi  meditaciji,  zato  što  oni  boluju   od  melanholije“  (1994: 840).  I 
Folkjerski  tvrdi  da  prave umetnosti nema  bez  svemoćne melanholije, a da  je
 
„pomalo melanholična narav“ potrebna i samim  recipijentima umetnosti
 
- stav  je koji poljski  teoretičar nalazi  u  Didroovim Razgovorima o Vanbrač- 
nom  sinu.
194   
Za  dobar  umetničko-vrednosni sud   potrebno  je  posedovati
 
 
190   
Michel   Delon,   Les  ombres  du   siècles  des   Lumières,  Magazine  littéraire,  1987  n
0   
244.
 
Preuzeto iz: N
oVaKoVić  
2001: 60, 237.
 
 
191  
U  tom  smislu,   Jelena  Novaković  zaključuje sledeće:  „Melanholija,  koja  izlazi  iz  oblasti 
patologije, sve  više  se shvata kao  granično stanje  ljudske  prirode koje otkriva istinu  o biću, 
kao  izvor    misli,  filozofije,  umetničkog  stvaralaštva  ili  verskog  zanosa,  kao  podsticajna  i 
tvoračka snaga,  pa  čak i kao  izvestan znak  superiornosti“ (N
oVaKoVić  
2001: 64).
 
 
192  
Depresija i melanholija, Novi  Sad,  Svetovi,  1994.
 
 
193  
“Omnes ingeniosos melancholicos esse”,  Ciceron,  Tusc. I, 33. [Aristotel, Problemata, 30,
 
1.]; Š
opeNhauer 
1989: 31.
 
 
194    
„Pesnik, kao  i poezija,  dobija  tragičku boju.  On  nosi  u  sebi  demona, koji ga  nagoni da 
se prikaže, da  se izrazi.  Svemoćna melanholija izgoni  bezbrižnu radost iz polja  umetnosti. 
Čak  nećemo   više  moći  da  prosuđujemo  s  ukusom,  čak  nećemo   više  biti  ljubitelji,  a  da
 

DiDro i estetika
 
125
 
 
 
 
više retkih  darova – kaže  Dorval,  Didroovo drugo ja, i objašnjava (D
iderot
 
2000:  1151)  da  „jedan    veliki  ukus“  («  un  grand  goût  »)  pretpostavlja 
„veliki  smisao“  («  un    grand  sens  »),  „dugo  iskustvo“  («  une    longue 
expérience  »),
 
„čestitu  i  osetljivu dušu“  (« une   âme  honnête  et  sensible 
»),   „odnegovan  duh“  (« un  esprit    élevé  »),  „malo   melanholičnu  narav“ 
(«  un  tempérament  un  peu  mélancolique  »),  i  „osetljive    organe“  («  des 
organes délicats »).
 
 
 
 
 
6. G
enije i  idealni  model
 
 
Duševnost,  produhovljenost,    preosetljivost,  melanholičnost  –  sve 
su  to  odlike  „entuzijastičke družine“,  kako  Dorval  naziva  stvaraoce i lju- 
bavnike,  istinske  posvećenike  kojima   i  sam   pripada.  Po  pitanju  odnosa 
osećanja  i rasuđivanja melanholik Dorval  kaže  da  „pesnici, glumci,  mu- 
zičari,  slikari,  prvorazredni pevači,  veliki  plesači,  nežni  ljubavnici, istin- 
ski  posvećenici,  čitava  ta  entuzijastička i  strastvena družina  oseća  živo,  a 
promišlja malo“  i da  „nije  to propis, već nešto  drugo,  iznenadnije, ličnije, 
tamnije  i pouzdanije što  ih  vodi  i osvetljava“.
195
 
U  vezi  s  izrečenim,  oba  ugledna  priređivača  Didroovog  opusa,  Pol 
Vernijer  i Loran  Versini,  upućuju na  Paradoks o glumcu  u  kojem  će, deceni- 
ju i po  kasnije,  romantičarsko gledište biti izmenjeno. Međutim, spis  koji mu 
prethodi – O Dramskoj poeziji - u grupi je tekstova koji se bave  nadahnućem 
kod  pesnika,  što  nagoni  neke  didrologe  da  zaključe   kako  tu  Filozof  daje 
prvenstvo osećanju nad  promišljanjem u samom umetničkom stvaranju, jer, 
i u  tom  teorijskom razmatranju  može  se  pročitati da  je pesnik od  prirode 
dobio  na  jednom višem  stupnju  „sposobnost koja  razlikuje čoveka  stvara- 
lačkog  duha od  običnog  čoveka,  a običnog  čoveka  od  čoveka  bez  pameti: 
sposobnost  uobrazilje, bez  koje  se  govor   svodi   na  mehaničku  naviku  da 
se primenjuju kombinovani zvuci“.
196
 
 
 
ne  posedujemo  ‘malo  melanholičnu  narav’.“   (« Le  poète   ainsi  que  la  poésie   obtient une 
teinte   tragique.  Il  porte   un  démon  en  soi,  qui  le  presse   à  se  manifester,  à  s’exprimer.  La 
mélancolie  toute-puissante  exile  la  joie  insouciante  du   domaine  de   l’art.  On  ne  pourra 
même   plus   juger   avec  goût,   on  ne  pourra  même   plus   être  amateur  sans   posséder  ‘un 
tempérament un  peu  mélancolique’. » – F
olkierski 
1925: 512)
 
 
195  
« Les poètes,  les  acteurs, les  musiciens, les  peintres, les  chanteurs de  premier ordre, les 
grands  danseurs, les  amants  tendres,  les  vrais  dévots,  toute   cette  troupe  enthousiaste  et 
passionnée  sent  vivement,  et  réfléchit   peu.  Ce  n’est  pas  le  précepte,  c’est  autre   chose  de 
plus   immédiat,  de  plus   intime,   de  plus   obscur   et  de  plus   certain   qui  les  guide  et  qui  les 
éclaire. »  (D
iderot 
2000: 1146)
 
196 
« Il [poète]  a reçu  de  la nature, dans  un  degré  supérieur, la qualité qui  distingue l’homme 
de génie  de l’homme ordinaire, et celui-ci du  stupide : l’imagination, sans  laquelle le discours
 

Nermin  Vučelj
 
126
 
 
 
 
U  Osnovama  fiziologije, Didro   je  maštu  definisao  kao  sposobnost  da  se 
slikaju  odsutni predmeti kao  da  su prisutni, da  se daje telo jednoj  apstraktnoj 
reči: „Čovek  s maštom šeta  se u svojoj glavi  kao  radoznalac u nekoj  palati,  u 
kojoj u  svakom trenu  skreće  svoje  korake,   privučen  zanimljivim predmeti- 
ma“  (1994: 1292). Međutim, treba  se vratiti  na  prethodni navod iz rasprave 
O  Dramskoj poeziji i dodati  mu  pasus koji  sledi,  jer on  nudi  ravnotežu entu- 
zijazma i tehnike, osećanja i misli: „Ali  pesnik ne  može  da  se  prepusti punom 
poletu svoje  uobrazilje. Postoje  granice   koje  su  mu  propisane. On  ima  da  se 
ravna prema uzorima koje  mu  pružaju retki  slučajevi  u  opštem redu stvari. 
To je pravilo  koje  za  njega  važi.“  (Di
dro  
1962 : 79) 
197 
To  se  može  razumeti 
i  na  sledeći  način:  geniji  ili  vrhunski  umetnici  stvaraju  na  osnovu  pravila 
koja  u  sebi  iznalaze,  na  osnovu  svoje  prisne  veze  s  prirodom,  spoznajući 
njene  za-  konitosti.  Genije  u  sebi  iznalazi  idealni  model  (modèle  idéal), istinski 
oblik  (la  ligne  vraie),  što  služi  kao  načelo  u  stvaranju.
198 
O  tome  Didro  
neposrednije govo- ri, deceniju kasnije,  u  Salonu iz 1767. Uzvišenost antičkih 
umetnika  proističe  iz  činjenice  da  oni  nisu  imali  gotova    pravila  i  zapisanu 
estetiku,  nisu  sledili  kulturološki  uspostavljene  modele,  jer  kulture  kao 
organizovane  i  sistemski  ustrojene  civilizacije  još  nije  bilo,  već  su  tragajući 
došli  do  originalnog i prvog modela (un  modèle original  et premier), do  istinskog 
oblika (une ligne vraie):
 
 
Tvrdim da  je glavni  razlog  zbog  kojeg  umetnosti nisu  mogle  ni  u  jednom dru- 
gom  veku,  kod  nijednog drugog  naroda, da  dostignu stupanj savršenstva ka- 
kav  su  dostigle  kod  Grka  taj  što  su  oni  obitavali  na  jedinom mestu  na  Zemlji 
na  kojem  su  ljudi  bili podvrgnuti  lutanjima; stoga,  zahvaljujući modelima  koje 
su  nam   ostavili,   nikada  nismo   mogli,   poput  njih,  da  dosegnemo  postupno  i 
polako   lepotu  tih  modela;  stoga,  postali   smo,  više  ili  manje   pokorno,  imita- 
tori,  portretisti,  stoga  smo  samo  pozajmili, muklo  i opsurkno, idealni   model, 
stvarni oblik;  zato  se, da  su  ti modeli bili uništeni, s razlogom da  pretpostaviti 
da  bismo  bili  primorani, kao  što  su  oni  bili,  da  postupamo prema bezobličnoj, 
nesavršenoj, iskvarenoj prirodi,  te  bismo   dostigli,  kao  što  su  oni,  originalni  i 
prvi   model,  istinski   oblik  koji  bi  onda   bio  više  naš,  kao  što  nije,  niti  to  može 
biti: da  budem krajnje  otvoren, zato  mi se remek-dela Starih  čine  stvorenim da 
zanavek potvrđuju uzvišenost starih  umetnika, a da  se za čitavu  večnost održi 
osrednjost budućih umetnika. To me  ozlojeđuje. Ali, moraju se sprovoditi ne- 
povredivi zakoni  Prirode; zato  što  Priroda ne  čini  ništa  skokovito, i što  to  nije 
manje  istinito  u umetnostima nego  što  je u kosmosu.
199
 
 
se réduit à l’habitude mécanique d’appliquer des  sons  combinés.» (D
iderot 
2000: 1300–1301)
 
197  
« Mais  le  poète   ne  peut   s’abandonner  à  toute   la  fougue  de  son  imagination ; il est  des 
bornes   qui  lui  sont  prescrites.  Il  a  le  modèle  de  sa  conduite  dans   les  cas  rares  de  l’ordre 
générale des  choses.  Voilà  sa règle. »  (D
iderot 
2000: 1301)
 
198   
To  je  isti  unutrašnji   idealni  model  koji  služi   kao  načelo   estetskog  suda,   mera   dobrog 
ukusa, o čemu  je bilo  govora u  poglavlju Ukus.
 
199  
« Je prétends que  la raison  principale pour laquelle les arts  n’ont  pu  dans  aucun siècle,  chez
 

DiDro i estetika
 
127
 
 
 
 
Originalni i prvi  model, kome  teži  estetičar  Didro,  i čemu  nalazi  pri- 
mer  kod  antičkih Grka,  jeste  sama  priroda, koja  je original na  osnovu kojeg 
umetnost nudi kopiju  u vidu  crteža,  slike  ili poeme, kao  što  je zapisano i u 
enciklopedijskoj definiciji  pojma  original, u nepotpisanom članku,  ali čije se 
autorstvo  pripisuje  samom  Didrou.  Iako  je Enciklopedista razmatrao  ovu 
odrednicu  samo   u  oblasti   slikarstva,  dalja  definicijska proširenja  se  ipak 
mogu  primeniti na  čitavu  oblast  stvaralačkog. U enciklopedijskom članku
 
„Original“ (1765) Didro  zapisuje da  se