Didro I estetika

© nermin vučelj
 
 

149
 
 
 
 
DiDro i estetika
 
 
 
 
 
V
 
P  e s n  i  č k  i   j  e z i  k
 
simbolički  transkipt  stvarnosti
 
 
 
 
 
Emocija, kao  reakcija  subjekta na  objekat,  izazvana je čulnim opaža- 
njem.  To je utisak koji stvarnost ostavlja  na  čoveka  i duhu se prikazuje kao 
predstava. Na  duhu  je  da  snagom  mašte  svoje  senzitivne  predstave pretoči 
u  slike  kako   bi  mogao   da  ih  prikaže  i  drugim  duhovima.  Da  bi  i  drugi 
spoznali  te  slike kao  senzitivne  predstave, stvaralac pribegava određenom 
znaku  kao  izrazu  senzitivne predstave. Prema  tome,  da  li umetnik, da  bi se 
izrazio,  koristi  boju, oblik, ton ili reč, biće imenovan kao  slikar, vajar, muzičar 
ili pesnik.
 
Pesničko  delo  stvara se rečima ili kazano Baumgartenovom termino- 
logijom:  govorom (oratio).
255 
Tako,  baumgartenovski  rečeno,  jezik  u  poeziji 
je  izraz  senzitivne   predstave.  Ako  se  udaljimo  dva   veka   od  rodonačelni- 
ka  termina  estetika, poimanje  je  istovetno,  a  vokabular  drugačiji: jezik  je 
eskpresija intuicije  – reći  će  Kroče  (2006: 338).
256 
Međutim, da  li je pesnički 
govor   zaista   odraz  pesničke  misli;  da  li  je  izraz   ona  „svetlost  svojstve- 
na  misli“  o  kojoj  govori   Esej o Uzvišenom?  Jer,  Pseudo-Longin podučava
 
 
 
255   
Uticaj   nemačkog  estetičara  na   uvodno  izlaganje   u   ovom   poglavlju  postaće   očitije 
sa  sledećim  navodom:  „SAVRŠEN   SENZITIVNI   GOVOR  jeste  onaj  čiji  elementi  vode  ka 
spoznaji senzitivnih  predstava“ – kaže  Baumgarten, i imenuje ga:  „Savršen senzitivni govor 
jeste  PESNIČKO    DELO“.    (“ORATIO    SENSITIVA  PERFECTA  est  cuius  varia  tendunt   ad 
cognitionem  repreaesentetionum  sensitivarum.  Oratio    sensitiva  perfecta  est  POEMA.“) 
(B
aumgarten 
1985: 10–11)
 
 
256    
Iako   italijanski  estetičar    određuje  baumgartenijanizam  kao   glediše    prema  kojem   je 
umetnost  posrednica  filozofskih pojmova  –  lepo je  čulna   pojava   ideje, a  ova   je  sadržina 
umetnosti,  ipak  njegova   kritika   se  manje  odnosi  na  samog   Baumgartena  (štaviše,   krajnji 
Kročeov  stav  je načelno pozitivan), već je ona  poglavito usmerena na nemačku estetiku na 
kraju  18.  i  na  početku  19.  veka  (Kant,  Šeling,  Hegel),  a  koju  on  naziva  baumgartenovskom 
školom.    Prema    estetičkom  poimanju  autora  ove    knjige,    baumgartenovske    senzitivne 
predstave korespondiraju s kročeovskom čistom intuicijom; to je ono  što  duh  iz sebe  odašilje 
u predmetnu stvarnost posredstvom umetnosti, koja odražava senzitivne  predstave (ili čistu 
intuiciju),   a  što  obdareni  duhovi  receptuju  kao   (pseudo-longinovsko)  uzvišeno.  Ako  se 
izokrene  Kročeova zamerka,  upućena  racionalističkom i  logičkom  tumačenju  umetnosti 
kao   „senzibilnog  odevanja  intelektualnog   pojma“    (K
roče   
2006:  362),  onda    se   može 
zaključiti  da  je umetnost poslužila da  se, i na  osnovu nje, izvedu intelektualni pojmovi.
 

150
 
Nermin  Vučelj
 
 
 
 
(A
nonim  
1969: 347) da  „riječi  moraju  biti  na  istoj  visini  kao  i  misli“.
257 
Da 
li cognitatio poetica ima  savršeno  ogledalo u  kojem  vidi  svoj  istinski  odraz 
kao  oratio poetica? „Verujem da  imamo više  ideja  nego  reči“  – čitamo  u  Di- 
droovim Odvojenim mislima o slikarstvu, vajarstvu i poeziji (Pensées détachées 
sur la peinture, la sculpture et la poésie, 1782). Toliko  je senzitivnih predstava 
u  moralu i umetnosti, a da  nisu  ni  imenovane – smatra Didro  – i priznaje 
da  nikada nije umeo  da  iskaže  ono  što  je osetio  u  recepciji  Terencijeve  De- 
vojke  s Androsa i skulpture Venera  de  Mediči.
258 
„Možda je to razlog  zbog 
kojeg  su  mi  ta  dela  uvek  nova“  – zaključuje on  (2000: 1014–1015): „Skoro 
se  ništa  ne  može  zadržati, a  da  se  ne  pribegne rečima,  a  reči,  skoro  nikad, 
nisu  dovoljne da  iskažu tačno  ono  što  se oseti.“
 
 
 
 
 
1. o
d  osećanja  do iskaza
 
 
S  obzirom  na  to  da  genije,  kao  vrhunski  stvaralac, stupa  u  kontakt 
s  prirodom pre  kulture,  obnavlja autentično  osećanje  izvan  civilizacijski 
vođenje  misli,   pronalazi  intuiciju   nasuprot   stečenom  refleksu,  njegova 
umetnost  se  pojavljuje   kao   senzitivna  koncentracija  individue,  čime  se 
dotiče  suština bića,  usled  čega se umetnička emocija  može  preneti na dru- 
ge  duhove,  dejstvovati  intersubjektivno.  Da  bi  to  postigao,  pesnik  mora 
prići  jeziku  na  sasvim nov  način,  a  to  znači  osloboditi komunikaciju od 
automatizma,  rekonstruisati  prvobitno  stanje,   ono  u  kojem  je  reč  odsli- 
kavala  misao,  kada  je govor  bio  prirodna  artikulacija emocije.  Kako  kaže 
Kroče  (1995: 20–21) – „poezija  je jezik u njegovom čednom biću“,  a genije 
nanovo vasrksava pesnički jezik, oslobađajući ga utilitarne svakodnevice.
 
Filozof  pesničke  umetnosti  ima  zadatak  da  izvrši   filološku   analizu 
pesničkog  jezika  i  izvede  svojevrsnu  lingvistiku  poezije   kako  bi  rekon- 
struisao prirodno  stanje  govora. To podrazumeva  razmatranja na  nekoli- 
ko  nivoa:  na  fonološkom – da  li je zvukovna  organizacija reči  za  pojmove 
koji  se  rečima   označavaju  probitno  bila  onomatopeja  duše,   na  semantič- 
kom  – u  kojoj meri  reči  odražavaju verno  emociju  i iskazuju tačno  misao, 
na  morfološko-sintaksičkom  –  da  li  se  pojedinačnom  organizacijom jedi- 
nica  govora odražava  kolektivni duh,  na  sintaksičko-stilističkom – odgo- 
vara  li red  reči  u  rečenici  sledu   predstava u  duši  i ideja  u  glavi.  Termino- 
loški,  stručno, kazano: u  govoru, kao  znaku,  odmerava se koliko  je oznaka 
saglasna označenom, tj. da  li se misao suštinski odražava u  reči; zatim,  da  li
 
 
257  
Misli  iz pomenutog navoda u  ovoj  studiji  su  uzete  u  smislu  senzitivne  predstave.
 
 
258  
Venera  de  Mediči,  iz 1. veka  stare  ere,  kopija  je skultpure  Afrodite Knidske, helenskog
 
vajara  Praksitela iz IV veka  stare  ere.
 

151
 
DiDro i estetika
 
 
 
 
jezik, kao  verbalizovani govor,  oponaša  verno   ples  senzitivnih  predstava u 
duši  ili je on  samo  logička  rekonstrukcija koraka, što  bi  onda  značilo  da 
jezik  izvrće  poredak ideja  kakav   vlada  u  duhu, tj. vrši  inverziju;  konačno, 
može   li  se  duh   jedne   kulture  suštinski  spoznati  tako  što  se  proučavaju 
gramatičke osobenosti pojedinačnog idioma i komunikacijske navike  nje- 
govih  govornika, što  se filološki  imenuje kao  duh jezika (génie de la langue) 
i određenije – idiotizam.
259
 
I  Didro   se  upustio  u  jedno   takvo   razmatranje  u  svom   prvom  este- 
tičkom  spisu,   u  Pismu  o gluvim  i nemim  na upotrebu onima koji čuju  i koji 
govore (Lettre  sur  les  sourds  et  muets  à  l’usage de  ceux  qui  entendent  et  qui 
parlent,  1751).  Didro   piše  taj  spis  u  trenutku  u  kom  su  delovali  „najču- 
veniji   teoretičari  govora  njegovog  vremena“  –  kako   ih  naziva  didrolog 
Žak  Šuje: Bate (Batteux),  Kondijak  (Condillac), Dimarse (Du  Marsais).  Od 
Didroovih prethodnika  u  Francuskoj, treba  pomenuti Kloda  Bifijea (Clau- 
de  Buffier)  i  Frena  di  Tramblea  (Frain  du  Tremblay)  s  početka  veka,  a  od 
savremenika Nikolu Bozea  (Nicolas  Bauzée),  koji je pisao  za  Enciklopediju 
članke   iz  oblasti   gramatike.  Od  inostranih  prethodnika,  jezička  razma- 
tranja   Đambatiste  Vika  (Giambattista  Vico)  i  anglikanskog biskupa  Vor- 
bartona (William  Warburton) dolaze do  Didroa, verovatno, posredstvom 
Kondijaka.
 
Pismo  o  gluvim  i  nemim  je  objavljeno    u  februaru  1751.  godine.  Tri 
meseca  kasnije,  štampano je drugo izdanje,  uz  „Dodatke  koji  služe  da  ra- 
svetle   neka   mesta   u  Pismu   o  gluvim  i  nemim“  (“Additions  pour  servir 
d’éclaircissements  à  quelques  endroits  de  la  Lettre  sur  les  sourds  et  mu- 
ets“). Tri su dodatka: uvodno pismo  izdavaču Bošu (Bauche),  pismo  gospo- 
đici  De la Šo (Mlle de  la Chaux),  u kojem  Didro  reaguje  na  njene  komentare 
i  odgovara  na  pitanja,
260  
i  zapažanja (observations), u  kojima   autor  uzvraća 
na  kritiku u  listu  Trevu  (Trévoux),  koju  je, na  račun  Pisma o gluvim  i nemim, 
objavio  Bertije  (Berthier).  Didro  se  u  Pismu  obraća  eksplicitno Šarlu  Bateu, 
kritikujući Lepe veštine  svedene na jedno isto načelo (Les Beaux-Arts  réduits  à 
un  même  principe, 1746).  Žak  Šuje  otkriva  da  Filozof,  iako  to  ni  rečju  nije 
pomenuo, čitavim  Pismom, u stvari,  reaguje  na  jedan  drugi Bateovi  spis,  na
 
„Pisma  o francuskoj rečenici  upoređenoj s latinskom rečenicom“, ogled  koji
 
 
259  
Enicklopedijsku  definiciju  pojma   idiotizam  dao  je  Boze:  „Kada   kažem   da  je  idiotizam 
način   govora  prilagođen  duhu   svojstvenom  pojedinačnom  jeziku,   to  kažem   da   bi  se 
shvatilo  da   je  to  više   utisak  obeležen  osobenim  duhom   jednog   jezika,   nego   što  je  to 
neki  izraz   koji  se  ne  može   preneti  na  ijedan   drugi  jezik,  kao  što  se  to  obično  objašnjava. 
(« Quand  je  dis  qu’un   idiotisme  est  une   façon  de  parler  adaptée  au  génie   propre  d’une 
langue particulière, c’est pour faire  comprendre que  c’est plutôt un  effet  marqué du  génie 
caractéristique  de    cette    langue,  qu’une  locution  incommunicable  à  tout    autre    idiome, 
comme  on  a coutume de  le faire  entendre. » – B
eauzée 
1765a)
 
 
260  
U  pismu  gđici  De  la  Šo,  Didro   se  bavi  pitanjem određenja  ukusa,  što  je već  razmatrano 
u  trećem  poglavlju ove  studije.
 

152
 
Nermin  Vučelj
 
 
 
 
se  nalazi  u  drugoj knjizi  dvotomnih Predavanja o književnosti  kroz vežbanja
 
(Cours de Belles-Lettres distribué par exercices, 1747-1748).
 
Filolozi  u  18. veku,  koji  su  razmatrali  poreklo i razvoj  jezika  i pisali 
filozofski  obrazložene gramatike (grammaire  raisonnée), obavezno su  rasprav- 
ljali i o tome  koji  jezik  ima  preimućstvo  (prééminence):  latinski  ili francuski. 
S obzirom na  to  da  je u  tadašnjoj Evropi  francuski jezik  bio  stekao  značaj 
pravog  svetskog  jezika,  frankofoni  filolozi  nisu   se  ustezali  da  u  svojim 
spisima propagiraju  prvenstvo maternjeg jezika  nad  latinskim, dokazuju- 
ći da  je francuski čist, jasan  i precizan jezik, rečju – logičan.  To je jezik koji 
sledi  i poredak misli,  te je i prirodan. Tako  je latinski  jezik, postupno a do- 
sledno, lišavan ranije  pripisivanog svojstva  jezika-uzora i čak  je nabeđen 
da  odstupa od  prirodne predstavnosti misli,  da  izvrće  misaono-emotivnu 
logiku  preslobodnim premeštanjem redosleda reči  u  rečenici,  a sve  zarad 
glasovne milozvučnosti  i izražajne ugodnosti.  Franko-apologete još kažu 
da  su  latinski   autori  usavršili  svoj  jezik  do  mere  da  su  mu  naudili:  nači- 
nili  su  ordinis mutatio,  što  je preokretanje poretka ideja ili prekid direktne veze 
između dve  ideje  koje  idu  jedna  za  drugom. Jedna  takva  konstrukcija, u 
kojoj se reči  nižu  u  izmenjenom redu  u  odnosu na  red  kojim  se  nižu  ideje, 
naziva se  inverzijom  – što  je definija  koju  daje  Nikola  Boze u  enciklopedij- 
skom  članku  „Inverzija“ (B
eauzée 
1765b).
 
Anri  Vej (Henri   Weil),  autor  teze  O  redu  reči u  starim  jezicima u  po- 
ređenju  s  modernim  jezicima (De  l’ordre des mots  dans  les langues  anciennes 
comparées aux langues modernes, 1844), kaže  da  su veliku  raspravu oko reda 
reči  u iskazu,
261 
u  trećoj  četvrtini 18. veka  vodili,  s jedne  strane, Boze i Di- 
marse,   koji  su  preimućstvo  dali  francuskom  kao  analitičkom  jeziku  koji 
sledi  misaonu  logiku,   a  na  latinski   su  gledali   kao  na  jezik  s inverzijama  i, 
s  druge  strane, Bate,  koji  odbija  da  dodeli  prvenstvo  bilo  kom  jeziku  na 
osnovu  podele  na  analitičke  i  inverzivne  i  koji  pobija   i  sâmo   ustaljeno 
određenje pojma  inverzija. Anri  Vej (W
eil 
1844: 8–9) sučeljava  Dimarseov 
članak  „Konstrukcija“ (“Construction“,  1754) i Bozeove  članke  „Inverzi- 
ja“  (“Inversion“,  1756)  i  „Jezik“   („Langue“,  1765)  s  Bateovim    Načelima 
književnosti  (Principes de littérature, 1774).
262
 
Međutim, pre  pomenutih spisa,  na samom kraju  prve  polovine veka, 
objavljeno  je nekoliko značajnih dela,  u  kojima  su  zastupljena i razmatra-
 
 
261   
Odstupanje  od   ustaljenog  redosleda  reči   u   rečenici,   uspostavljenog  kao   sintaksički 
standard u  određenom jeziku,   tradicionalno se naziva inverzija.
 
 
262    
Na   početku   veka,   Klod   Bifije  (Claude   Buffier),   u   zanimljivoj   knjizi   Istraživanje 
svakidašnjih predrasuda (Examen  des préjugés vulgaires, 1704), pominje  svojevrsnu  raspravu 
oko starih i modernih između latinskog Parnasa i francuskog Parnasa. Francusku stranu, u 
dokazivanju  preimućstva  francuskog  jezika   nad   latinskim,  zastupao  je  član   Akademije 
Šarpantije  (Charpentier),  dok   je  antičku  uzornost  branio  profesor  retorike  jezuita   Luka 
(Lucas).  (B
uffier 
1704: 155-156)
 

153
 
DiDro i estetika
 
 
 
 
nja  o  prirodi  govora, o  nastanku i razvoju jezika,  kao  i poređenje starih  i 
modernih  jezika:  francuski prevod  Ogleda o hijerglifima (1744), preuzetog 
iz  opsežne  studije   Mojsijevo  božansko poslanstvo  prikazano prema  načelima 
pobožnog deiste (Divine  Legation of Moses demonstrated on the Principles of a 
Religious Deist,  1737–1741) engleskog  teoretičara  Vorbartona;  Kondijakov 
Ogled  o  poreklu  ljudskih  znanja  (Essai  sur  l’origine des  connaisances humai- 
nes, 1746) u  kojima  se autor poziva i na  prethodno  pomenutog engleskog 
naučnika;  Žirarova  Stvarna  načela francuskog jezika (Les  vrais  principes de 
la langue française ou la parole réduite à la méthode, 1747), u  kojima  je i usta- 
novljena  podela  jezika  na  dve   glavne   grupe,  zasnovana  na  sintaksičko- 
stilskim osobenostima jezika;  zatim,  Bateove  Lepe veštine  svedene na jedno 
isto načelo (1747) i Predavanje o književnosti  (1747–1748).
 
Didro   je  bio  u  prilici  da  stekne   dobro  teorijsko   predznanje  o  temi 
pre  nego  što  joj je i sâm  pristupio;  a  tema  inverzija u  jeziku  otvara  takav 
spektar  pitanja    –  od  fiziologije    do  metafizike,  of  filologije  do  logike,   od 
filozofije  do  poezije   –  da  je  Pismo  o gluvim  i  nemim  u  recepciji  shvaćeno 
kao  ogled  o problemu metoda: analizom „jezičkog  sadržaja iskustva“ (« con- 
tenu  de  l’expérience linguistique ») trebalo je otkriti  kako  se može  opisati
 
„stvarni sadržaj misli“  (« contenu réel  de  la pensée ») – i to je pristup  koji 
u  čitanju  Pisma zauzima Žak  Šuje.
263
 
 
 
 
 
2. P
rvobitni  jezik
 
 
Didro   veruje   da  se  pitanje   kako  su  nastale  i  zadržale  se  inverzije  u 
jeziku   može   razmatrati  ne  samo   tako  što  ćemo  se  vratiti   na  prapočetak 
civilizacije  i  na  neko  pretpostavljeno  poreklo  govora,  što  su  činili  njegovi 
prethodnici,  već  se  eksperiment  može  izvesti  i tako  što  ćemo  se  suočiti  s 
narodom  čiji jezik  ne  poznajemo  ili,  a  to  je za  Didroa  skoro   isto,  obratiti 
se  čoveku   koji  nastoji   da  se  izrazi   pokretima ruku  bez  ikakve   upotrebe 
artikulisanih glasova.  Takav  pristup, veruje  Didro,  omogućiće da  se ispita 
šta je prirodni poredak u govoru, jer redosled pokreta u neverbalnoj komu- 
nikaciji,  koja  je  prethodila  rečima,   odgovara  prirodnom  poretku  ideja  u 
svesti,  a na  osnovu gestovnog govora čovek  je potom izumeo i govorne zna- 
ke. U tu  svrhu Didro  je u eksperiment, koji to nije u pravom smislu  naučno- 
praktičnog opita,  već  je samo  autorova refleksija,  uveo  osobu  gluvonemu 
od  rođenja. U Pismu  o gluvim  i nemim  primenjen je isti  istraživački metod
 
 
 
263   
Didro   u  trećem   dodatku  Pismu  o  gluvim   i  nemim  kaže   da   je  teško   naći  dva   bliža   i 
neposrednije  povezana  predmeta  spekulacije od  „rođenja  ideja“  i  „izumevanja znakova“ 
kojim  se one  označavaju. (D
iderot 
2000: 64)
 

154
 
Nermin  Vučelj
 
 
 
 
kao  i, dve  godine ranije,  u  Pismu  o slepim, a on  se sastoji  u  sledećem: rasta- 
viti  čoveka  i razmotriti šta  je u  prirodi svakog od  čula  koja  on  poseduje.
264
 
Simuliranje gluvonemosti  nije  od  koristi  za  istraživače, jer  svako,  na 
osnovu  svog  savladanog  govornog  jezika,  uređuje  misli  i  reakcije;  zato 
jezičke  konstrukcije osobe  koja  u  eksperimentu  simulira gluvonemost ne 
bi  bile  isto  što  i  konstrukcije  čoveka   gluvonemog  od  rođenja,  a  koji  ni- 
kada   nije  imao   bilo  kakav   pojam   o  jeziku   kao  verbalnoj  komunikaciji.  I 
kada   govorimo  strani   jezik,  tada   nastojimo da  uredimo  znake   tog  jezika 
na  osnovu  modela  koji  vlada   u  maternjem  jeziku.   Ukratko,  kako  nismo 
ni  gluvonemi  od  rođenja,  niti  možemo  susresti  govornika  iz  epohe   de- 
tinjstva   čovečanstva  i  pošto   nas  je civilizacija  formirala,  a  kultura  odne- 
govala,   to  se  našem duhu  misli  nude  gotovo u  istom   obliku   koji  će  one 
imati  i u  govoru.  Zato  Didro   odbacuje eksperiment  koji  bi  bio  zasnovan 
na  gestovnoj komunikaciji, bilo  dva  čoveka  koji  ne  govore  istim  jezikom, 
bilo  kroz   simulaciju  gluvonemosti,  te  se,  navodno,  obraća   gluvonemom 
od  rođenja, ne  bi  li tako  otkrio  kako  je nastao govor  i ne  bi li na  taj  način 
spoznao prirodu  verbalnog jezika.
 
Didro   veruje   da   poredak  znakova  u  jeziku   gluvonemih  odgovara 
verno  redosledu  gestova prvobitnog jezika  na  početku civilizacije  pre  nje- 
ne  verbalizovane  ere.  Tako  on  tvrdi   da  u  komunikaciji  s  gluvonemim  ne 
možemo biti  posve  sigurni da  li smo  mu  jasno  predočili razliku između 
svršenog i nesvršenog vida  u  glagolskim vremenima prošlosti, zatim  ra- 
zliku  između glagolskih načina  indikativ i subjunktiv, i jesmo  li uspeli  da 
njegovom duhu  predočimo  i  sam   smisao   pogodbenih  rečenica.   Iz  toga 
Didro  zaključuje da  su  prvobitno, kada  je jezik  nastajao kao  verbalni go- 
vor,  ljudi  izumeli reči  za  „glavne predmete  čula“  (« principaux objets  des 
sens »)  – voće,  voda,  drveće,  životinje,  strasti,  mesta,  osobe,  osobine, broj- 
nost,  a  da  su  znake   za  (glagolska) vremena  ili  „delove  trajanja“ (« porti- 
ons  de  la durée ») poslednje izmislili.  „Pomislio sam“  – kaže  Didro  (2000:
 
23) – „kako  vekovima ljudi  nisu  imali  druga  vremena do  prezenta indi- 
kativa   ili  infinitiv,   koji  je  prema  okolnostima  određivan  da   označi,   čas 
buduće, čas prošlo  vreme“.
 
Nije  Didro  prvi  došao  do  prethodno  iznetih zaključaka o prirodi pr- 
vobitnog govora. On  je od  Kondijaka preuzeo teoriju  o redosledu nastan- 
ka  delova govora, koji  će u  standarizovanom jeziku  s propisanom gramati- 
kom  biti  nazvani vrstama reči. Pet  godina pre  Didroa, Kondijak  piše  (C
on
- 
dillac 
1822: 270–276) da  je prvobitni jezik  zadugo imao  samo  reči  kojima 
su  imenovani osetni predmeti (objets sensibles), tj. oni  o  kojima  se  najčešće
 
 
264   
Pristup  u  spekulativnom  eksperimentu,  a  koji  se  zasniva  na   tome   da   se  čovek   liši 
jednog  čula  kako  bi  se  ispitalo koja  znanja   preostaju bez  upotrebe određenog čula,  Didro 
je preuzeo od  Kondijaka, koji  je i sam  pošao  od  Lokovog   senzualizma, tj. od  načela  da  se 
ljudska saznanja stiču  iskustvenom spoznajom. (C
ondillac 
1822: 27)
 

155
 
DiDro i estetika
 
 
 
 
i  govorilo:   voće,  voda,   vatra,   drvo,   itd.;  glagoli  su  prvobitno imali  samo 
infinitivni  način.   Zanimljiva  novina  koju  Didro   nudi  jeste  njegov   pseu- 
do-naučni pristup  u  eksperimentu  s  gluvonemim,  kao  i  neki  primeri  koje 
je, izgleda, sam  pronašao. Pretpostavke o upotrebi glagola  u  prvobitnom 
jeziku,  Didro  potkrepljuje primerima  koje  izvodi  iz analize  posredničkog 
jezika  mediteranskih  pomorskih  trgovaca  –  lingua  franca:  jedini  glagolski 
način  je infinitiv,  glagoli  poznaju samo  sadašnje vreme,  dok  se  značenje 
budućnosti  i  prošlosti  dobija  posredstvom drugih  izraza,   koji  se  umeću 
u  rečenicu.
265  
I  to  što    u  starogrčkom  jeziku    postoji   dvostruka  upotreba 
glagolskih  vremena,  te  se  tako,  na  primer, aorist  tumači   sintaksički čas  u 
sadašnjem, čas  u  prošlom vremenu  i što  u  hebrejskom nema  morfološke 
dinstinkcije između  prezenta  i imperfekta – zaključuje Didro  (2000: 24) – 
sve  su  to  nekakvi „ostaci  prvobitne  nesavršenosti jezika“  (« des  restes  de 
l’imperfection originelle des  langues »), tragovi njihovog detinjstva.
 
Didro,   navodno,  spekuliše  (u  stvari,   verno   sledi   Kondijaka)  da  su 
najpre   bili  imenovani  oni  predmeti  na  koje  su  čovekova  čula  prvo   i  rea- 
govala  (2000: 13) – „oni  koji  združuju  istovremeno više  osetnih osobina“ 
(«  ceux  qui    réunissaient  plusieurs  qualités  sensibles  à  la  fois  »);  zatim  
su  međusobno  razdvojene  i  imenovane