Didro I estetika

uchicago.edu/cgibin/dicos/pubdico1look.pl?strippedhw=eclectisme>.
 
Ostaje    da   je  Didroova  i  Dalamberova  Enciklopedija  prva    uvrstila  pojam    eklekticizam  u 
izvornom smislu   – filozofske   škole  s  kraja  2. veka  nove  ere  u  egipatskoj  Aleksandriji, i u 
prenosnom  smislu   –  duhovne  širine  u  sticanju   znanja,   što  je  Didro   obrazložio  člankom, 
koji u  Versinijevom kritičkom izdanju zauzima  63 strane. (D
iderot 
1994: 300–362)
 
175    
Didro    pribegava   mišljenju    svog   savremenika   Johana    Jakoba   Brukera    (Brucker), 
nemačkog  istoričara  filozofije,  koji  je  Plotina,   prema  Didroovom slobodnijem navodu,
 

Nermin  Vučelj
 
116
 
 
 
 
Neprestano  se  u  članku   javlja  reč  entuzijazam,  bez  kojeg,  poručuje 
Didro,   nije  moguće  stvoriti  ništa   uzvišeno  (sublime)  u  poeziji,   slikarstvu, 
govorništvu (éloquence) i muzici.  Određenje entuzijazma koje Didro  izvo- 
di  i objašnjenje  koje mu  pridaje sledeće  je:
 
 
Entuzijazam  je  silno   uzbuđenje  duše   kojim  smo   preneti  usred  predmeta 
koje  treba  da  predstavimo tada  vidimo ceo jedan  prizor da  se  događa u  na- 
šoj mašti  kao  da  je izvan  nas:  on  je zapravo tu,  jer dokle  god  traje  taj privid, 
sva  prisutna  bića  su  poništena  i  naše  predstave  zauzele  su  njihova    mesta: 
samo  su  naše  predstave te  koje  opažamo, a  ipak  naše  šake  dotiču   tela,  naše 
oči  vide   oživljena   bića,  naše  uši  čuju  glasove.   Ako  to  stanje  ne  potiče  od 
ludosti,  svakako  mu  je  blisko.  To  je razlog   zbog  kojeg  je  potrebno  veliko 
umeće  da  se uravnoteži entuzijazam.
176
 
 
Poslednju rečenicu iz  prethodne  Didroove definicije  o entuzijazmu, u 
kojoj  se  Filozof  poziva  na  to  da  treba  uravnotežiti  entuzijazam,  za  šta  je po- 
trebno  veliko  umeće,  Loran  Versini  koristi  kao  argument da  njime  prigovori 
onim  istraživačima koji su olako  pripisali Didrou romantičarsku teoriju entuzi- 
jazma kao  njegovo  prvobitno estetičko  gledište. Versini  podseća u podnožnoj 
belešci  (d
iderot 
1994: 317) da  je Didro  i u kasnijim spisima, koji se svrstavaju 
u  drugu etapu u  znaku racionalističkog  gledišta, smatrao  da  je entuzijazam
 
 
nazvao  genijem  „zapaljenim  izvanrednim  žarom,  i  vođenim  ne  znam   kojom   ambicijom, 
koji  loše   podnosi  to  da   bude   na  povocu  rasuđivanja,  i  to  ga  vređa“  (Brucker,   Historia 
critica philosophiae a mundi  incunabulis ad nostram usque aetatem deducta, Leipzig,  1741–1744, 
II,  224.);  i  još,  dalje  Didro   navodi  vodu  na  svoju   vodenicu,  prema  Versinijevoj   kritičkoj 
belešci,  dodaje  da  takvi  geniji  „nošeni veličinom onog  što  promišljaju, često  nisu  prisebni“ 
(« souvent  ne   sont   pas   présents  à  eux-mêmes»);  ne   odmeravaju  osećanja   i  misli,   već
 
„prigrljuju sve  što  se  predstavi njihovoj  grozničavoj mašti“  (« qui  embrassent tout  ce qui 
se présente à leur  imagination  fièvreuse »), pod  uslovom da  to nudi začuđenim duhovima
 
„nešto  čudesno i silno“(« quelque chose  de  prodigieux et d’énorme »). (D
iderot 
1994: 315)
 
176    
« L’enthousiasme  est   un   mouvement  violent    de   l’âme   par   lequel    nous    sommes 
transportés  au  milieu   des  objets  que  nous   avons   à  représenter  ; alors  nous   voyons une 
scène  entière  se passer  dans  notre  imagination, comme  si elle était  hors  de  nous  : elle y est 
en  effet,  car  tant  que  dure  cette  illusion,   tous  les  êtres  présents  sont  anéantis,  et  nos  idées 
sont  réalisées  à  leur  place  : ce  ne  sont  que  nos  idées  que  nous   apercevons, cependant  nos 
mains   touchent  des  corps,  nos  yeux  voient   des  êtres  animés,  nos  oreilles  entendent  des 
voix. Si cet état  n’est  pas  de  la folie, il en est bien  voisin.  Voilà la raison  pour  laquelle il faut 
un  très  grand sens  pour  balancer l’enthousiasme. » (D
iderot 
1994: 316–317)
 
U spisu  O uzvišenom,  nastalom pre  dva  milenijuma, depersonalizacija pesnika se određuje 
kao  rasprsnuće patosa: „Još  se  događa  da  se  pisac  pripovedajući  o  nekoj  osobi  iznenada 
zanesen preobražava  u  samu   tu  osobu.  Takva  je figura  slična  nekom   rasprsnuću patosa“ 
(An
onim   
1969:  333).  I  Didroov  vršnjak    Šarl  Bate,  u  Lepim  veštinama  svedenim  na  jedno 
isto  načelo,  tumači    entuzijazam  preko    predstave  (idée)  kao    „živog    predstavljanja 
predmeta  u  duhu“  («  vive    représentation  de  l’objet  dans   l’esprit  »),    kojom    se  podstiče 
„osećanje   srca srazmerno tom  objektu“ (« une  émotion du  cœur  proportionnée à cet objet 
»),  a  genija  kao  depersonalizovanog  subjekta  koji  „sebe  zaboravlja“  («  il  s’oublie  »),  i 
„njegova duša  prelazi  u  stvari  koje  on  stvara“ (« son  âme  passe  dans  les choses  qu’il  crée 
»).  (B
atteux 
1746: 32–36)
 

DiDro i estetika
 
117
 
 
 
 
neophodan  pesniku  u  trenutku  nadahnuća, i  da  tek  u  samom  stvaralačkom 
činu  kontrolu  preuzima  čelična glava (tête de fer). I to  ide  u  prilog  Gijoovoj 
tezi  prema kojoj se Didro  u dvama  periodima  teorijskog bavljenja  filozofijom 
poezije  bio  usredredio na  dva trenutka  stvaralačkog čina,  a nije pobijao  jedan 
umetnički trenutak zarad drugog: u prvo  vreme,  Didro  je svetlost usmeravao 
na  sam  trenutak  pesničke  inspiracije u  kojem  entuzijazam  ima  pokretačku 
ulogu, a kasnije  je nastojao  da osvetli  trenutak u kom  nastaje  pesnikov konač- 
ni rukopis. Ipak,  u svoju  korist  najbolje  govori  sâm  Didro:
 
 
Entuzijazam zanosi  samo  kada  su  duhovi bili  pripremljeni i potčinjeni sna- 
gom  razuma; to  je načelo  koje  pesnici  ne  smeju  nikada da  izgube  iz  vida  u 
svojim  izmišljanjima,  a  kojeg  su  se  govornici  uvek   pridržavali  u  besednič- 
kim  nastupima.  Ako  entuzijazam  preovlađuje  u  jednom  delu,    ono  raspro- 
stire  u  svim  svojim  delovima  nešto  gorostasno,  neverovatno  i  silno.  Ako  je 
ono  što  preovlađuje obična   sklonost  duše   i  stečena   ili  prirodna  naklonost 
karaktera, besede  će nam  biti  naizmenično besmislene i uzvišene; naginje- 
mo  delima  čudnog  junaštva,  koja  istovremeno  pokazuju  veličinu, snagu  i 
nered duše.
177
 
 
Članak   u  kojem  Didro   daje  opsežnu  naučnu  elaboraciju filozofije 
eklekticizma sadrži i definiciju „dara  izmišljanja kod  pesnika“ (« talent  de 
la  fiction  dans  un  poète »)  kao  „umeća da  se  iznađu  izmišljeni povodi za 
stvarne i date  pojave“ (« l’art  de  trouver des  causes  imaginaires à des  ef- 
fets réels  et donnés ») ili da  se daju  „izmišljenje pojave  za stvarne i date  po- 
vode“  («  des  effets  imaginaires  à  des  causes    réelles  et  données  »).  Ono 
što pruža  „entuzijazam u čoveku  koji je njime  obuzet“ (« l’enthousiasme 
dans l’homme qui  en  est  transporté »), to  je mogućnost „da  opazi  između 
uda-  ljenih  bića  odnose  koje  niko  nikada  nije  video    niti  ih  pretpostavio“ 
(Di
derot 
1994:  308).  Tako  se  opet  dolazi    do  teorije  o  opažanju  odnosa 
(perception des rapports),  u  čemu  se  nalazi  i Didroovo određenje lepog, ali  i 
samo  prosu-  đivanje  (jugement)  o  lepom,  što  je  sposobnost  (faculté)  koja  se 
imenuje  dobrim  ukusom  (le  bon  goût).  Entuzijazam  kao  izvanredna  moć 
depersonalizacije  –  napuštanja  sebe  i  pozajmljivanja  svog  bića  predmetu 
izvan  nas  kako  bi  se on  sagledao u  svojoj  suštini,  osposobljava čoveka  da 
opazi odnose.
 
Entuzijazam,  ipak,  nije  obeležje  bilo  kog  pojedinca,  već  samo  onog 
čiji je čulno-refleksivni sklop  izvan  uobičajenih (time  i prosečnih), opšte-
 
 
177   
« L’enthousiasme  n’entraîne  que   quand  les  esprits  ont  été  préparés  et  soumis  par   la 
force  de  la  raison  ;  c’est  un  principe  que  les  poètes    ne  doivent  jamais  perdre  de  vue  dans 
leurs  fictions,  et  que  les  hommes  éloquents ont  toujours  observé dans   leurs  mouvements 
oratoires. Si l’enthousiasme prédomine dans  un  ouvrage, il répand dans  toutes ses  parties 
je ne  sais  quoi  de  gigantesque,  d’incroyable et  d’énorme. Si c’est  la  disposition  habituelle 
de  l’âme  et la pente  acquise  ou naturelle du  caractère, on  tient  des  discours alternativement 
insensés  et  sublimes  ; on  se  porte   à  des  actions   d’un   héroïsme  bizarre,  qui  marquent  en 
même  temps la grandeur, la force  et l désordre de  l’âme. »   (D
iderot 
1994: 317)
 

Nermin  Vučelj
 
118
 
 
 
 
važećih  (ili  preovlađujućih),  prirodnih  merila.    Taj  izvanredni  pojedinac 
stvarnost  sagledava  u  dimenziji  nedostupnoj  običnom  čoveku.
178 
Zato  se 
njegova   pojavnost  uobičajenim merilima  određuje  kao  neprirodna,  pro- 
tivprirodna,  time   i  –  natprirodna;  te  ovim   demonima,  što  u  leksičkoj   eti- 
mologiji  jesu  geniji,  Didro   daje  naziv   monstres,  jer  su  čudovišta,  u  odnosu 
na  standardizovanu  normu,  nešto    neuobičajeno  u  odnosu  na,  od  strane 
prirode,  serijsko  repliciranje čoveka  do  razmera  mase.
179 
Međutim,  u  en- 
ciklopedijskom članku  Eklekticizam, koji  je na  prethodnim  stranicama bio 
predmet  razmatranja,  nema   još  termina  monstre  u  smislu   stvaralačke ne- 
mani.
180  
U  Didroovom  članku    je  reč  o  eklektičarima u  prenosnom  smislu 
izvanredne  duhovnosti  neslućenih  srazmera,  a  takvi  su  bili,  ili  skoro  da 
su  bili,  s obzirom na  to  da  je Didro  od  nekih  zahtevao još  napora ka  tom 
cilju,  između ostalih  i: Aristotel, Plotin,  Longin,  Đordano Bruno,  Frensis 
Bekon,  Dekart,  Hobs,  Lajbnic,  Malbranš.
 
Pol  Vernijer   smatra  da  dva   enciklopedijska  članka   –  Eklekticizam u 
petom  tomu   i  Genije u  sedmom  tomu   imaju   isto  gledište  prema  kojem 
je genije shvaćen  kao  „iracionalna organska  snaga“  (« une  puissance  or- 
ganique irrationnelle »). Naime,  članak  „Genije“  (“Génie“, 1757) ima  dva 
dela,  od  kojih  prvi  deo  razmatra  prvobitno  mitološko određenje  pojma 
genije, i taj tekst  potpisuje Žokur,   i drugi deo  koji  razmatra  termin u  pre- 
nosnom smislu  – kao  čovekovu izuzetnu  duhovnu  nadarenost, i taj tekst 
je nepotpisan, zbog  čega  je pitanje  autorstva postalo predmet spora  među 
didrolozima sve  do  sredine 20. veka.  Danas  se autorom smatra Sen-Lam- 
ber.  Posle  nekoliko istraživačkih poduhvata  u  20. veku,  može  se  reći  sle- 
deće:  pouzdano je da  Didro   nije  napisao  članak  Genije, moguće je da  je 
inspirisao Sen-Lambera da  ga  napiše;  verovatno je da  je Didro  redigovao
 
 
 
178  
Ta  četvrta  dimenzija  pesničkih genija  ispoljava  se  i  kao  sinestezija  –  združivanje  opažaja 
dvaju    ili  više  čula  (npr.:  vizuelni  doživljaj   zvuka  kao  određene  boje,  poznat  kao  audition 
colorée,  što  je slučaj  u  Remboovom sonetu  Samoglasnici (Voyelles)  u  kojem  se  samoglasnici 
vizualizuju posredstvom boja. (Vid.: Rembo,  Sabrana poeska dela, Beograd 2004, 99, 276 n36; 
Rimbaud,  Œuvres  complètes, Pléiade   1963,  103  n*, 723–729).  Za  sinesteziju,  Velek  i  Voren 
kažu  da  je ostatak jednog  ranijeg  neizdiferenciranog  senzorija, ali  da  je ona  kod  pesnika 
pretežno  prisutna  kao  oblik  metaforičkog  prenošenja  i  stilizovanog  izražavanja  jednog 
metafizičko-estetičkog  stava   prema  životu.  Američki novokritičari pominju  i  pesnikovu 
sposobnost  eidetičkog  viđenja   osobenu  za  rani   dečji  uzrast,  a  koja  se  sastoji  u  tome   da 
subjekt  „oseća  i vidi  svoje  misli“.  (V
elek
, V
oren 
2004: 116)
 
 
179   
S  obzirom  na  čulno-saznajne  sposobnosti  genija,  reč  je  o  fiziološkim,  a  ne  nekim 
mističkim  karakteristikama,  te  se  u  fiziološkom  smislu   i  javlja  pojam   monstre.  Tako  je  i 
kod  Šopenhauera  koji  smatra  da  je  fiziologija dodelila  geniju  višak  moždane  delatnosti, što 
ga  svrstava  u  monstra  per  excessum  (deformacije  zbog   viška).   Zato   Šopenhauer  veli  –
 
„genijalnost se sastoji  u  nenormalnom višku  intelekta“. (Š
openhauer 
1989: 24)
 
 
180 
Fiziološko  razmatranje takve  izvanredne i uzvišene nenormalnosti prisutno je u Osnovama 
fiziologije i u  Pobijanju Helvecija.
 

DiDro i estetika
 
119
 
 
 
 
članak.  Izvesnost ovog  poslednjeg, a  na  osnovu intuitivnog  zaključivanja 
Herberta  Dikmana,  i  logičkog uverenja  Pola   Vernijera,   nesumnjivo  daje 
tekstu određeni misaoni pečat  prvog enciklopediste.
181
 
U  kritičkom  izdanju  Estetičkih  dela  (Œuvres    Esthétiques,  1994),  Pol 
Vernijer  je uvrstio i jedan  zapis  na  dve  strane naslovljen „O  geniju“  (“Sur 
le génie“),  otkriven u  fondu Sankt  Peterburg, a objavljen  prvi  put  u  osmoj 
deceniji   19.  veka  u  izdanju  Aseza–Turne,  čija  je  istovetna  kopija   prona- 
đena  u  20. veku  u  fondu Vandel.  U tekstu, za  koji Vernijer  veruje  da  nije 
napisan  pre  Paradoksa  o glumcu,  tj.  da  je nastao  dve  decenije   posla  enci- 
klopedijskog članka  „Genije“,
182 
govori  se  (D
iderot  
2001: 19–20) o „neka- 
kvom   posebnom,  tajnovitom,  neodredivom  svojstvu  duše,   bez  kojeg  se 
ne  ostvaruje ništa  tako  veliko  i tako  lepo“  («je ne  sais  quelle  qualité d’âme 
particulière, secrète,  indéfinissable, sans  laquelle  on  n’exécute  rien  de  très 
grand  et  de  très  beau»),    a  to  nije  ni  mašta  (imagination),  jer  bilo  je  izvan- 
rednih  maštovitosti  koje  ništa   nisu   proizvele),  ni  rasuđivanje  (jugement), 
jer  hladna  su  dela  onih  koji  samo  rasuđuju,  ni  duh  (esprit), jer  on  govori 
lepo a  stvara  majušno,  ni  osećanje (sensibilité), jer  ima  duboko  ganutih  koji 
ne  mogu  drugačije da  shvate delo  ako  se ne  depersonalizuju i ne  obuzme 
ih  mahnitost,  ni  ukus  (goût),  jer  on  pre  uklanja   nedostatke  nego  što  stvara 
lepotu, već je to osmatrački duh (esprit observateur) koji se iskazuje  „bez  na- 
pora  i zauzdavanja“, opaža bez  gledanja, i nema  nikakvu pojavnost, a ipak
 
 
181 
Dikman je u  ogledu Didroovo poimanje genija isključio  iz svog  istraživačkog razmatranja 
članak   „Genije“,   iako  izjavljuje:  „Još  uvek   sam   uveren  da  mora   da  je  veći  deo  članka
 
’Genije’  ili  inspirisan  ili  revidiran  od   strane  samog   Didroa.  Lično   ubeđenje,  ipak,   nije 
dovoljan  dokaz.“  (“I  am  still  convinced  that  great   prts   of  the  article  “Génie”   must   have 
been   either   inspired  or  revised  by  Diderot  himself.   A  personal  conviction,  however,  is 
no    satisfactory  proof.”)  (D
ieckmann    
1941:  163  n    19).  Vernijer    smatra  da    je  Didro    kao 
izdavač  s  više  slobode  prepravljao  tekstove  drugih,  te  da  je u  ovom   slučaju   autor  (Sen- 
Lamber) radije  hteo  da  ostane  anoniman (D
iderot  
1994b: 7). Stoga,  samo  ukratko o tome 
šta  teorijski  nudi pomenuti članak.  Genije  je definisan kao  „čisti  dar  prirode“ (un  pur  don 
de  la  nature),  „nošen  više  bujicom    predstava“  («  emporté  par    un  torrent  d’idées  »)  
„nego  što  slobodno  sledi  mirna  razmišljanja“  («  qu’il  ne  suit  librement  de  tranquilles 
réflexions  »),  koji  „se  u  orlovskom  letu  uzdiže  ka  blještećoj  istini“    («  il  s’élève  d’un    vol 
d’aigle  vers  une verité  lumineuse ») „pored koje smešta  dela  svoje mašte“ (« à côté de cette 
vérité  lumineuse  il placera les  ouvrages de  son  imagination »); sve  mu  izmami čuđenje (« 
le génie  est  frappé  de  tout »),  i kad  nije  potčinjen entuzijazmu, onda  izučava a da  toga  nije 
svestan  («  il  étudie,  pour  ainsi  dire,  sans  s’en  apercevoir  »),  gonjen    utiscima  koje 
predmeti  na  njega  ostavljaju  («  forcé  par    les  impressions  que    les  objets  font  sur    lui  »), 
neprestano  se  obogaćuje.  Genije je  „prenet  u  okolnosti  likova   koje  on  pokreće“  (« il  est 
transporté  dans   la  situation  des personnages qu’il  fait  agir »),  preuzima njihov  karakter, 
i  ako  „u  najvećem  stupnju  oseća  strasti“,  on  stvara  uzvišeno  (sublime);  a  da  bi  jedno  delo 
bilo  od  genija,  „potrebno  je  katkad  da  bude    nemarno“  («  il  faut  quelquefois  qu’elle  soit 
négligée »)  spram pravila i da  izgleda divlje (sauvage) (D
iderot 
2001: 9–17).
 
 
182   
Lester   Kroker   pretpostavlja  da   je  pomenuta  beleška   nastala  sredinom  1770.  godine. 
(C
rocKer 
1974: 56)
 

Nermin  Vučelj
 
120
 
 
 
 
je prisutan; i Didro  naginje  tome  da  se  preduslov za  pojavu ove  sposob- 
nosti  traži   u  naročitom  fizikalno-mentalnom sklopu  što  spada  u  domen 
biologije.
 
I u  čitanju  Bateovih  Lepih veština svedenih na jedno isto načelo saznaje- 
mo  da  „geniji  samo  otkrivaju  ono  što  je postojalo  ranije“,  da  su  oni  „stva- 
raoci  zato  što  su  osmotrili“,  i obrnuto,  „osmatrači su  samo  zato  da  bi  bili 
u  stanju   da  stvaraju“.
183 
Taj  Bateov  stav  korespondira  s  Didroovim  osma- 
tračkim  duhom  koji  on  pripisuje  geniju,  na  isti  način  kao  što,  u  poimanju 
ukusa,  bateovski uzvišeni  ideal odgovara didroovskom unutrašnjem  mode- 
lu.  I po  pitanju  određenja  entuzijastičkog stanja  kod  pesnika, kao  emotiv- 
ne  depersonalizacije, paralele  između  dva  filozofa  i vršnjaka po  starosnoj 
dobi  bile su  neizbežne. U tom  smislu,  Ani  Bek je u pravu kada  insistira na 
tome  da  se  porede Bate  i Didro  i što  ukazuje na  mogući  uticaj  prvog filo- 
zofa  na  drugog. S druge  strane, Herbert Dikman je olako  odbacio značaj 
koji mogu  imati  paralele između teorijskih stavova Batea  i Didroa.
 
I  u  enciklopedijskom  članku   „Genije“,    koji  se  danas  pripisuje  Sen- 
Lamberu, a koji Pol  Vernijer  svrstava u  Didroov opus  jer smatra je direk- 
tor  Enciklopedije time  što  je redigovao tekst  utisnuo svoj  pečat,  pominje se 
to osmatračko, ali u pojmovnom spoju  osmatrački ukus (goût de l’observation) 
kao  naročita odlika  genija  koji „brzo  osmatra veliki  prostor, mnoštvo bića“ 
(d
iderot 
2001: 13). I dok  je Pol Vernijer,  u članku  „Genije“,  prepoznao gle- 
dište  iz članka  „Eklekticizam“, Žak  Šuje povukao je drugu paralelu (1973:
 
413): ocenio  je da  je spis  „Eklekticizam“ označio  „rođenje jednog  gledišta 
poezije“  (« naissance d’une   conception de  la  poésie »),  koje  će svoj  puni 
izraz  dobiti  tri  godine  kasnije  u  raspravi  O  dramskoj poeziji. Ali  pre  nego 
što  stignemo na  tu  raspravu, prepustimo se zanosima jednog  Dorvala.
 
 
 
 
 
5. D
orvalov  romantičarski  zanos
 
 
Razgovori o Vanbračnom sinu  su  dramaturške  rasprave  dva  sagovor- 
nika,  autora  komada  Vanbračni  sin,  koji  je imenovan  oznakom  Ja  (Moi)  i 
glumca – lika  iz komada, pod  imenom Dorval.  Spis  se sastoji  od  tri  razgo- 
vora  u  kojima  se  neposredno  polemiše o  samom komadu,  na  šta  upućuje 
i  naslov,   a  ti  razgovori  imaju  svoju  sceničnost, što  ovaj  teorijsko-polemič- 
ki  spis    čini  svojevrsnim  pozorišnim  komadom  o  pozorišnom  komadu  i 
komadom unutar  samog   komada.  Ta  dvostrukost čini  da  je  to,  s  jedne
 
 
183  
« Inventer  dans   les  Arts  n’est  point   donner  l’être  à  un  objet,  c’est  le  reconnaître  où  il 
est,  & comme  il est.  Et les  hommes de  génie  qui  creusent le plus,  ne  découvrent que  ce qui 
existait  auparavant. Ils ne  font  créateurs que  pour avoir  observé, & réciproquement, ils ne 
sont  observateurs que  pour être  en  état  de  créer. »  (B
atteux 
1746: 11)
 

DiDro i estetika
 
121
 
 
 
 
strane,  komad  za  sebe,  a  u  vezi  s  komadom  na  koji  se  odnosi  i,  s  druge 
strane,  kritičko  odražavanje komada  Vanbračni sin  koji  tako  analizuje sa- 
mog  sebe.
 
Dorvalov  emotivno-psihološki  profil,  dat  u  lošem  komadu  Vanbrač- 
ni  sin,  čini   potku  njegovog  nastupa  u   dobrom  meta-komadu  nazvanom 
Razgovori  o  Vanbračnom  sinu,  a  koji  se  sastoji    od  tri  razgovora.
184 
„Drugi 
razgovor“ (“Second  Entretien“) odvija  se u  prirodi. Kada  Ja, to  jest autor 
komada  Vanbračni  sin,  ili  je  bolje  reći  jedan   od  „dva   Didroa“,
185  
stiže  do 
podnožja  brežuljka, u  senci  stabla  hrasta, gde  je dopiralo  žuborenje obli- 
žnjeg  potoka, zatiče  Dorvala, prepuštenog  prizoru  prirode, kako  pažljivo 
osmatra  okolinu,  a  na  licu  mu  se  ocrtavaju  utisci  koje  je upijao,   te  se  Fi- 
lozofu  oteo  zanosni  uzvik   – očaran je. Ono  što  sledi,  kada   se  zanesenjak 
trgnuo na  reči  svog  prijatelja,  jeste  Dorvalov nadahnuti  govor  o  geniju,  i 
entuzijazmu koji ga  obuzima u  susretu s prirodom.
 
Priroda  je  „sveto    boravište  entuzijazma“  («  séjour    sacré  de 
l’enthousiasme  »)  u  kojoj  genije    traži    „neko    skrovište“  («  un    antre  »)  
koje  će  ga  nadahnuti;  pesnik  je  taj  koji  „sjedinjuje  svoj  glas    s  bujicama 
koje  padaju  s  planina“  («  mèle  sa  voix  au  torrent  qui  tombe    de  la 
montagne  »),  koji  oseća