Didro I estetika

© nermin vučelj
 
 

209
 
 
 
 
DiDro i estetika
 
 
 
 
 
VII
 
E t i  k  a    p  o e z i  j  e
 
didaktička  filozofema
 
 
 
 
 
Deni   Didro   je  na   seoskom  imanju  barona  Holbaha  u   Granvalu 
(Grand-Val),  gde  je dopremio  kolekciju  francuskih  slika,  koju  je pribavio 
za  rusku caricu  Katarinu  Drugu.  U  Holbahovom zamku,  intelektualnom 
stecištu  enciklopedista, pored  domaćina, okupljeno društvo  sačinjavaju i 
Didro   sa  suprugom  i  kćerkom  Anželikom,  te  prusko-poljska  portetistki- 
nja gospođa Terbuš  (Anne  Dorothea Terbouche) koja se prihvatila toga  da 
portretiše Filozofa,  a u  stvari  s namerom da  pokrade  slikarska platna. U 
isto  vreme,  za  štampu se  priprema još jedan  tom  Enciklopedije, ali  nevolja 
je u tome  što  nedostaje članak  Moral, s obzirom na  to da  je Žan-Žak Ruso, 
koji  je  trebalo  da  ga  napiše,  odustao  u  poslednjem  trenutku,  uplašen  da 
ne  bude   izložen   policijskom progonu.  Kao  što  to  obično  biva,  kada  iskr- 
sne  problem a  ponestaje vremena,  na  Didrou je da  uskoči  i reši  stvar.  To 
je siže  Šmitovog (Schmitt)  pozorišnog komada Liberten (Le Libertin, 1997), 
što  je termin koji bismo  prevodno preneli sinonimno i kao  slobodoumnik i 
kao  razvatnik,  svakako  u  zavisnosti  od  toga  sa  koje  duhovne  pozicije  i  iz 
koje  ideološke  i  etičke  matrice   se  sagledava  pojava   libertenstva:  za  pro- 
svetitelje  je to  slobodumlje, a za  jezuite  razvratništvo.
 
U Šmitovoj  pozorišnoj igri,  gospođa Terbuš  smatra da  Didro  ne treba 
da  se  prihvati toga  da  napiše takav  članak,  s obzirom na  to  da  se od  njega 
očekuje  prosvetljenje, a ne  dogma; ipak,  ona  želi  da  sazna  da  li bi Filozof,  u 
vezi  s temom članka,  zauzeo Rusoov  ili Helvecijev stav.  Međutim, Didro 
smatra da  obojica  greše:  Ruso  veruje  da  je čovek  „prirodno dobar“, jer nije 
poznavao Didroovu taštu,  a Helvecije  veruje  da  je čovek  „prirodno rđav“, 
jer  nikad nije  proučavao  nekog  drugog, osim  samog   sebe.  Moguće   je da 
čovek  nije prirodno ni dobar ni rđav,  ali da  u sebi nosi  „težnju ka dobru“, 
što  bi ipak  bila  propovednička dogma koja  suštinski ne  znači  ništa  – tako 
filozofira  Šmitov  teatrski Didro.
 

210
 
Nermin  Vučelj
 
 
 
 
1. M
oral  jednog  libertena
 
 
Biološki  determinizam  sugeriše Šmitovom Didrou sa pozorišne sce- 
ne  da  su  svi  ljudi  automati  kojima  upravlja  priroda:  da  bi  čovek  bio  mora- 
lan, potrebno je da  bude  slobodan, da  može  da  bira,  da  odluči  da  uradi ra- 
dije  jednu  stvar  nego  drugu. Ali,  čovek  može  biti  samo  ono  što  jeste,  i zato 
ne  može   postupiti  drugačije nego  u  skladu  s  onim   što  već  jeste,  a  što  je 
fiziološki  ustrojeno. Zato,  „sve  što  jeste,  ne  može  biti  ni  protiv prirode, ni 
izvan  prirode“, te u tom  smislu,  „brak  je samo  nakaznost u poretku priro- 
de“  (S
chmitt 
2008: 235–236), jer  ništa  ne  izgleda  nerazumnije nego  propis 
kojim  se zabranjuje promena koja je zapisana u nama.  Stoga  Didro  smatra 
da  (2008: 256) „moral nije  ništa  drugo do  umeće  da  se  bude  srećan“  (« la 
morale n’est  rien  d’autre que  l’art  d’être  heureux »). Činilo  se da  je članak
 
„Moral“ bio napisan, ali Didro  ga je ipak  u poslednjem trenu  povukao iz 
štamparskog kalupa, zabrinut jer mu  kćer  Anželika obznanjuje da  će se i 
sama  rukovoditi  libertenskim nazorima  svoga  oca.  Zato  Didro   prelazi na 
teoriju  o dva  morala. S tačke  gledišta pojedinca, „brak  je samo  beskoristan 
zavet“;  ali s tačke  gledišta zajednice, „brak  ostaje  neophodna  institucija“: 
supružnici duguju vernost spram dece  (2008: 256).
 
Kako  izmiriti  oprečnosti i za preostalih deset  minuta napisati članak 
u  kojem  će biti  razmotren  problem koji  niko  nije uspeo da  reši  u  nekoliko 
hiljada   godina?  Didro   je  postao  filozof  da  bi  postavljao  pitanja,   a  svi  od 
njega  traže   odgovore  – jada  se  on  u  Šmitovom komadu.  Zato  poželi  po- 
nekad  da  nije  Didro,   već  da  je  Ruso,  Helvecije  ili  Volter,  da  ima  konačne 
stavove,  uokvirene  ideje  koje  se  smeštaju  u  definicije  a  zatim   stavljaju   u 
knjige.   Međutim,  Didrou  ideje  nadolaze,  sudaraju  se;  on  se  budi   podr- 
žavajući   jednu   stvar,   a  leže  s  uverenjem  protiv  nje.  I  šta  onda   metnuti 
u  članak   Moral?  Didro   nalaže   mladom  saradniku  da  proveri  šta  je  bilo 
napisano u  članku  Etika u  jednom od  prethodno  objavljenih tomova  Enci- 
klopedije. Pisalo  je – „videti Moral“. Didrou je sinulo:  „Moral,  videti  Etika“.
 
„Ali,  to  je  prevara“  –  buni   se  saradnik.  „Moral?   Da.  I  odsustvo  morala 
takođe“ – uzvraća Didro.  „Ali,  naši  čitaoci  će listati  oba  toma  i ništa  neće 
pronaći“ – zabrinut je mladi   saradnik.  „Utoliko bolje“  – bezbrižan je di- 
rektor  Enciklopedije – „to  će ih  naterati da  razmisle“. Mladić  je razočaran.
 
„Znači,  takav  je život“  – zaključuje on.   „Ne“  – uzvraća Didro  – „takva je 
filozofija“.  (S
chmitt 
2008: 299–300)
 
Čitava  prethodna priča  tipično  je didroovska, a naveliko se prepriča- 
vala  anegdota koju  prenosi nekoliko didrologa  da  je gospođa Terbuš,  ina- 
če prevarantkinja, kod  Didroa izazvala puteno  uzbuđenje dok  ga  je por- 
tretisala.  Ipak,  priča  o  nastanku  članka   „Moral“  nije  biografska  beleška, 
već vešto  osmišljena duhovita  pozorišna  fikcija Liberten koju  je njen  autor, 
Erik-Emanuel Šmit,  u saradnji s rediteljem Gabrielom Agionon (Aghion),
 

211
 
DiDro i estetika
 
 
 
 
pretočio u, još bolje, istoimeno filmsko  ostvarenje, u kojem  Didroa tumači 
glumac Vensan  Peres  (Pérez).
379
 
Što  se  tiče  stvarnih  enciklopedijskih  članaka  „Etika“   i  „Moral“,  ni 
oni  nisu  svedeni samo  na  belešku,  kojom  se čitaoci  upućuju na  sinonimnu 
odrednicu,  kao  što  je  to  slučaj  u  Šmitovoj  pozorišnoj  igri.  U  prvom  enci- 
klopedijskom članku  (tom  VI, 1756), pored odredbe da  izvedenica iz sta- 
rogrčkog označava nauku o običajima (science des mœurs), nepotpisani autor 
je dodao belešku da  se termin etika više  ne koristi,  ili još samo  u naslovima 
nekih   spisa,   i  uputio  čitaoce  na  članak   „Moral“,  koji  će  uslediti  nekoli- 
ko  tomova  kasnije.  Tako  je latinska  izvedenica  za  nauku  „koja  propisuje 
razborito vladanje“ dobila  opsežan prostor u  X tomu  Enciklopedije (1765). 
Žokur,   autor  članka   Moral, dao  je istorijski  pregled  teorija  o  moralu od 
antike  do  modernog doba,  a sama  završnica sadrži zaključke o prednosti 
moralnosti nad  religijskom verom, što  je inače  u  skladu s poznatim Didro- 
ovim  stavom  da  se  može  biti  moralan bez  religije,  kao  što  ima  toliko  reli- 
gioznih  ljudi  koji  su  bez  morala.  „Moralno načelo  je sigurnije od  verskog 
načela“  – piše  Žokur – s obzirom na to da  se civilizovani narodi slažu  oko 
suštinskih pitanja  morala, dok  se umnogome  razlikuju u  pitanjima  vere; 
uostalom, vera sav  svoj  uticaj  crpe  iz morala.
 
Prema   tome,   Didro   nije  napisao  članak   „Moral“;   moguće  da  je re- 
digovao  završetak,  u  kojem   su  suprotstavljene  moralnost  i  religioznost; 
možda je autor kratke  beleške  za odrednicu Etika. Dobro  je poznato, i sam 
Didro   je  to  isticao,   podseća  Artur  Vilson:  „svaki   čovek   ima  neki  tik,  a 
Didroov je da  morališe“ (1985: 352). Američki didrolog još otkriva (1985:
 
556) da  je Filozof  nameravao da  napiše ogled  o etici,  a dokaz za  to  nalazi 
se  u  kratkoj   belešci  u  jednom  pismu  (1771)  u  kojem  se  pominje  samo   to 
da  Didro   još  nije  počeo  da  piše  svoju  raspravu  De  vita  bona et beata. Iako 
nema  nijednog tematski zasebnog spisa  u  kojem  je Didro  razmatrao etiku 
poezije,  on  je, čini  se, o njoj rekao  dovoljno u  raspravama iz dramaturgije, 
i u  višetomnoj likovnoj  kritici  naslovljenoj Saloni.
 
Dosadašnja elaboracija Didroove  estetike  u  ovoj  studiji,  kroz  temat- 
ska   poglavlja  L
epo
,  U
kus
,  G
eNije
,  P
eSNičKi  jeziK
,  P
oezija  i   StVarNoSt
,  
daje razloga da  se zaključi  kako  Enciklopedista zastupa  senzualnu  etiku, tj. 
moralno    načelo    prema  kojem    je  dobro  ono    što    se  čulnom  opažaju 
pokaže kao  takvo.  To bi onda  značilo  da  je poezija  amoralna u odnosu na 
institucionalne  propise,  s  obzirom  na  to  da  pojedinca  suprotstavlja 
zajednici,  i  da  je,  u  stvari,    nemoralno  sve  što  se  nameće  čoveku    kao 
određeni model ponašanja. Međutim, Didro  to ne sagledava na taj način.  I 
kada  se  opredeljuje  za  Rasina  genija,  a  rđavog  čoveka,  a  ne  za  Rasina 
„uzornog građanina,
 
379  
Éric-Emmanuel  Schmitt,  Le Libertin, dans   Théâtre, Paris  2008, 203–312; Le Libertin, film 
(F.  Aghion,  2000),  DVD,  Éditeur  Pathé    2001.  Distribucija  filma  u  Srbiji:  Bludnik,  Izdanje 
Vojvotkinja od Albe + Bludnik, DVD, Total  Film, M Export  Import, 2005, ISBN 86-04-00039-3.
 

212
 
Nermin  Vučelj
 
 
 
 
a  prosečnog  pesnika“,  naš  filozof  samo  kaže  da  je građanska  neuzornost 
klasicističkog  genija  nebitna  spram  lepote   njegove   poezije,   a  ne  i  to  da 
je moralna  neuzornost  u  samoj  rasinovskoj  poeziji  nebitna  sa  stanovišta 
bezinteresno lepog.
 
Kao  što  je uočila  Jelena  Novaković, razdvajanje privatne  i stavaralačke 
ličnosti  nije dovelo  Didroa do shvatanja o autonomiji umetnosti u odnosu na 
vanumetničku stvarnost. Osim  „vrednovanja dela  prema njihovoj  unutarnjoj 
koherentnosti“ – kako  Jelena  Novaković naziva estetski  sud  – Didro  proce- 
njuje  umetnička dela  i prema njihovoj  moralnoj pouci.  Prema  tome,  „diveći 
se  Rasinovoj  genijalnosti“ – zaključuje autorka  (N
ovaković 
2001: 65) – Didro 
se divi  onome  što je „izvan konvencija i normi“ i na taj način  izražava estetič- 
ke poglede svoga  vremena u kome  „klasični ideal  mere,  reda  i sklada ustupa 
mesto  idealu bezmerja, nereda, razbarušenosti“, a što je romantizam.
 
I kao što je u Šmitovoj  pozorišnoj predstavi Didro  prigušio libertenska 
gledišta, pribojavajući se pedagoške štete  koju  bi ona  mogla  da  prouzroku- 
ju u moralnom odgoju njegove  kćeri, tako  je on i u svojoj filozofiji umetnosti 
odustao od  nauma da  estetiku, umesto da  je podvrgne već  propisanoj etič- 
koj dogmi, „uzdigne u rang  moralne vrednosti“ po  sebi.  Razlog  tome  je isti 
onaj  kao  i u  Šmitovom komadu.  Kako  to  sagledava Šuje: Didro  je bio  sebi 
dodelio ulogu pedagoga, ne samo  u odnosu na  kćer  Anželiku, već i na samu 
javnost.  Otuda moralizatorski karakter njegovih pozorišnih komada i teo- 
rijskih  rasprava o pozorišnoj  veštini.
380 
Tako  i u  oblasti  likovnih umetnosti, 
on  zagovara moralno slikarstvo (peinture morale).
 
Koji  je  onda   pravi   Didro:   Didro   moralizator  ili  Didro   cinik?  Lester 
Kroker   smatra  da  je  Didroova  etička  misao   zasnovana  na  „dualističkom 
obrascu moralizma i amoralizma“. Didro  polazi  od  eskperimentalne mo- 
ralnosti  i  nastoji   da  dokaže  kako   su  sve  naše  moralne  ideje  uslovljene 
iskustvom; to je put  kojim  se dolazi  do  moralnog skepticizma (moral spectici- 
sm) – smatra Kroker  (c
rocKer 
1952: 3). Tako  se u priči  Razgovor jednog oca 
s decom (Entretien d’un père avec ses enfants, 1772) autor poigrava s idejom  o 
različitim moralnim kodeksima za različite  individue, ali zaključuje da  iz 
toga  proizlazi opasnost od  društvene  anarhije;
381 
stoga  – prema Krokeru
 
 
380  
„Ako  prihvatimo  čak  da  je  Didro   bio  u  iskušenju  da  estetiku  postavi  na  nivo  moralne 
vrednosti,  sigurno  je  da  je  tome  podlegao  samo    po  cenu  brojnih    ublažavanja,  koja  se 
objašnjavaju pedagoškom  ulogom  koju  je on  sebi  dodelio, ne  samo  u odnosu na  svoju  kćer, 
već  i spram javnosti.“ (« En admettant même  que  Diderot ait  eu  la tentation de  promouvoir 
l’esthétique au rang  de valeur morale, il est certain  qu’il n’y a cédé qu’au  prix de nombreuses 
atténuations,  explicables par  le rôle  de  pédagogue qu’il  s’est attribué, non  seulement envers 
sa fille, mais  encore  vis-à-vis  de  l’opinion publique. » – C
houillet 
1973: 532)
 
 
381  
Priča  Razgovor jednog oca s decom sastoji  se  od  pripovesti  u  prvom licu,  dijaloga   i dva 
pisma.   Četiri  glavna  sagovornika razmatraju  odnos  između  moralne  savesti   pojedinca  i 
poštovanja  zakona  zajednice. Didroov  otac  je u  dilemi  da  li da  uništi   testament star  više 
od  petnaest godina, čiji svedoci  potpisnici i izvršioci  nisu  više  živi,  i tako  omogući sirotinji
 

213
 
DiDro i estetika
 
 
 
 
(1952: 27–28) – odbacivši moralni skepticizam, Didro  zauzima stanovište
 
univerzalne  moralnosti (universal morality) oslobođene svake  relativnosti.
 
Međutim,  etička  dvojnost  u  Didroovoj filozofiji  morala  dolazi  otuda 
što  Didro  pristupa i čoveku  kao  biološkom pojedincu, fiziološkom sklopu 
koji  ima  nagone,  i  društvu  kao  zajednici   ljudi  koja  opstaje   kroz  institucio- 
nalizovane propise. Kako  je to  razjasnio Žak  Prust,  amoralnost se tiče samo 
prirodnog čoveka,  uzetog kao  pojedinca van  bilo kakve  društvene zajednice, 
a u okviru nje jedino  kada  delanje  pojedinca ne utiče  na  opstanak zajednice. 
Vrlina  (vertu)  o kojoj govori  Didro  nema  ničeg  zajedničkog s individualnim 
moralom – tvrdi  Prust.  Umerenost i čednost nisu  vrline,  već neprilični zahte- 
vi (exigences incongrues) licemernog morala, zasnovanog na  neznanju ili ne- 
poznavanju  najdubljih stremljenja ljudske  prirode. „Ono  što  Didro  naziva 
vrlinom, u  stvarnosti je samo  najviši  izraz  društvenosti“ – zaključuje Prust
 
– „a Didro,  napokon, ne zna  za drugi moral  do  društveni.“
382
 
Što se tiče Didrove estetičke  misli,  a u odnosu na etiku,  Lester  Kroker 
zaključuje da  se  ona,  posle  Rasprave o Lepom, delimično kreće  od  estetske 
vrednosti  do  upotrebne vrednosti:  „Jedna   od  glavnih  funckija   umetnosti  je 
da  postavi most  između prirode i moralnosti. Umetnost je zasnovana na 
prirodi, i ona  prirodu vraća  čoveku;  ali, umetnost je i čovekovo tumačenje 
prirode,  u  životne  svrhe.“
383 
Na  osnovu  renesansne  poetičke  doktrine  o 
povezivanju lepog i korisnog, a koju  pronalazi i u Didroovoj teoriji,  Kroker 
zaključuje da  utilitarnost odnosi pobedu nad  estetskim gledištem Raspra- 
ve o Lepom. Krokerove zaključke najbolje  je proveriti u spisima u kojima  se 
Didro  neposredno i jasno  izjasnio  po  pitanju etike  poezije,  a to  su  sledeći: 
O dramskoj poeziji (De la poésie dramatique, 1758), Pohvala Ričardsonu (Éloge 
de Richardson, 1762), Salon iz 1763. (Salon de 1763), O Terenciju (Sur Térence,
 
1765),  Ogledi  o slikarstvu  (Essais sur  la peinture,  1766),  Odvojene  misli  o sli- 
karstvu,  vajarstvu  i poeziji (Pensées détachées sur la peinture, la sculpture  et la 
poésie, 1782).
 
 
da  nasledi sveštenikovo imanje,  ili da  se  drži  zakona i objavi  testament, kojim  je imovina 
zaveštana  porodici  koja  je  već  bogata.   Sporedni  likovi,  uvedeni  kao  dijalog   u  dijalogu, 
predstavljaju  različite   tačke   gledišta.  Pravnici  i  sveštenici  su  za  to  da  se  poštuje  zakon, 
Deni  Didro   i  gđa   D’Epine   su  na  strani   siromašnih,  a  Galijani   smatra  da  treba   pokušati 
oboriti   testament  zakonskim  putem.  Moralitet  priče   sadržan  je  u  njenom   podnaslovu: 
Razgovor jednog oca s decom ili o opasnosti da se stavimo iznad zakona (Entretien  d’un père avec 
ses parents ou du danger de se mettre au-dessus des lois).
 
 
382  
« Ce  que  Diderot  appelle  la  vertu  n’est  en  réalité   que  l’expression la  plus  haute de  la 
sociabilité,  et  Diderot  ne  connaît   en  définitive pas  d’autre  morale que  sociale. »  (P
rouSt
 
1995: 330)
 
 
383  
“The  evolution  of  Diderot’s  esthetic   thought,  then,  from  “Du  Beau”  on,  is  partly  an 
evolution  from  quality  to  value.   […]  One  of  the  major  functions  of  art  is  to  act  as  bridge 
between nature  and  morality. It  is  based   on  nature, and  brings   nature to  man;  but  it  is  a 
human interpretation of nature, for  human purposes.” (C
rocker 
1952: 104)
 

214
 
Nermin  Vučelj
 
 
 
 
2. 
Prosvetiteljska  pozorišna  propaganda
 
 
Pozorišna  umetnost  doba   prosvećenosti  inaugurisala  je  dramu  kao 
novi  umetnički  vid  koji  je trebalo, prema  zamisli   njenih  teorijskih zastu- 
pnika,   da   obezbedi  autentičnu  komunikaciju  s  pojedincem  i  društvom. 
S  obzirom  na  to  da  je  tragedija epohe   klasicizma  bila  odraz  prevaziđe- 
nih  društvenih  odnosa,  zasnovanih  na  načelima  nametnutim  od  strane 
aristokratije, koja  je u  međuvremenu  izgubila  pređašnje  privilegije, novo 
građansko  društvo  nametalo je svoju  duhovnost  koja  je, osim  u  nauci  i 
filozofiji,  svoj  izraz    tražila    i  u  umetnosti.  Mitološke  ili  pseudo-istorijske 
osnove   pozorišne  radnje,   junaci  iz  nepostojeće stvarnosti,  bolesne   strasti 
u  osnovi   tragičkog  sukoba  i  ispunjenje  staleške   dužnosti  u  raspletu,  au- 
tomatizovano  kretanje  na  sceni,  svečani   kostimu  u  opreci   s  okolnostima 
radnje,   neprirodnost  govora  usled   oponašanja  antičkog  skandiranja:  sve 
je to  odlikovalo klasičnu tragediju minulog veka.
 
Novi  vek  je,  međutim,  propagirao  umetničku  autentičnost  kroz  na- 
čela  po  antičkoj  etimologiji novoimenovanog  žanra  drama: junaci  iz  stvar- 
nosti  u  kojoj i sami  živimo,  društvene  okolnosti u  osnovi  radnje,  realistični 
kostimi  i dekor, autentičan govor  ispunjen spontanošću koja  podrazume- 
va  istrgnute  i  nedovršene  rečenice,   krike   i  mumlanje,  i  reči-poštapalice. 
Imajući  u  vidu  sve  zamerke na  račun  klasicističkog pozorišta, izgleda da 
je teorija  dramaturgije u  18. veku  nadmeno  porazila Le Grand Siècle. Me- 
đutim, praksa ju je sama  demantovala. Nikakva tzv.  drama iz 18. veka  ne 
može  se  porediti  s  umetničkim  dometima  jednog   Rasina,  da  gotovo  ne 
zavređuje  ni  da  bude   pomenuta.  Komediografi epohe   prosvećenosti  su 
mlaki,   a  ni  Bomarše   i  Marivo   se  ne  mogu   porediti  s  Molijerom.  Razlog 
za  krah  pozorišne umetnosti u  18. veku  leži  u  njenoj  teoriji  dramaturgije.
 
Feliks  Gef  (Gaiffe),  u  opsežnoj  studiji   Drama  u  Francuskoj u  18.  veku 
(Le Drame en France en XVIII
e   
siècle, 1910), sav  pozorišni opus  prosvećenosti 
svodi  na  odrednicu didaktičke filozofeme. Kako  se  pozorišna forma  oslobađa- 
la  formalnih  klasičarskih načela  sistematizovanih  u  Boalovoj  teoriji,  tako  se 
menjalo  i samo  stvaralačko odredište: umesto brige  o umetničkoj lepoti,  na 
scenu  stupa potraga za  „moralnom i društvenom  korisnošću“ (« utilité  mo- 
rale  et  sociale ») –  veli  Gef  (1910: 27). Tako  „moralna  poduka“  (« enseigne- 
ment  moral »)  postaje  suštinski cilj drame, a drama postaje  „komad s tezom“ 
(«  pièce  à  thèse  »),  „dijaloška  javna  rasprava“  («  conférence  dialoguée  »)  u 
kojoj  je  svakom  glumcu  dodeljen  „deo  istine“    koji  treba  „da  utuvi  u  glavu  
gledaocu“  (G
aiffe  
1910:  250).  Gef  zaključuje  i  da  se  „pod  tu  nižu   formu“ 
(«  sous  cette  forme  inférieure  »), koju  je već  Volter  koristito u  velikom broju 
tragedija,  predstavlja  drama  u  18.  veku.  Isti  je  slučaj  i  s  Mersijeovim 
(Mercier)  komadima – pojedinačnim primerima  potkrepljuje svoje  zaključke 
Gef:  „moralna  lekcija“  (« leçon  morale  »)   direktno  izražena  u  svakoj   sceni, 
u  svakom redu,
 

215
 
DiDro i estetika
 
 
 
 
u  „razvučenim  govorima“  («  prolixes    discours  »)  njegovih  junaka.  
Doslovno, svi autori su  toliko  direktno nudili svoje  teze,  da  nije bilo  potrebe 
da se tumače, niti  da  se traga  za značenjima u njihovom delu:
 
 
Predavanje  iz  morala  koje  je trebalo da  nam   bude   održano,  održaće nam, 
čas  neki  rezoner koji nam  u  svakoj  značajnoj  sceni  saopštava šta  autor misli 
i šta  mi  treba  da  mislimo, čas  sami  junaci,  koji  će  zastati s  užitkom, kako  bi 
nam  izdiktirali neko  mišljenje  o likovima, o  njihovog okruženju  i glavnim 
društvenim pitanjima koja  pokreće pozorišni komad.
384
 
 
Slabost  drame leži  u odsustvu  psihološke analize, o kojoj je u 18. veku
 
– kako  Gef zaključuje – umetnički brinuo jedino  Marivo.  Međutim, iz sve- 
opšte  inferiornosti drame 18. veka,  u odnosu na  tragediju prethodnog veka, 
kao  „srećni    izuzetak“  («  une    heureuse  exception  »)  Gef  izdvaja,    mada 
bez  valjanog  argumenta,  Sedenov  komad  Filozof,  a  da  to  ne  zna  (Le 
Philosophe  sans  le  savoir,  1766),  i  izvodi    zaključak  o  tome    šta  je 
nedostajalo  18.  veku  kako    bi  imao    umetnički  vredno,  a  ne  samo  
propagandno  pozorište  (1910:
 
286):  trebalo  je  „više  Sedena,    a  manje 
Didroa“  («  plus    de  Sedaines  et  moins  de  Diderots  »).  Didroov