Didro I estetika

.    Engleska  reč   je  authentication,   dok   je  francuski 
oblik  authentification.  Dok  identifikacija  omogućuje  da  se  upozna  identitet  jednog   entiteta, 
autentifikacija omogućuje da  se taj identitet proveri.
 
320  
Rečnik komunikacionih tehnologija, Komjuter Biblioteka.
 
.
 

183
 
DiDro i estetika
 
 
 
 
ine  Nicolas,  marquis de  Croismare). Autor  na  taj  način  – objašnjava  Šuje 
(1973: 495–496) – uzima čitaoca  za saučesnika u kovanju lažne  istinite priče 
kojom  je prevaren  markiz  de  Kroamar,  pri  čemu  se  od  čitaoca  „zahteva 
da  poveruje da  je model  za junakinju romana stvarno postojao“ i da  je Di- 
dro  plakao dok  je pisao  roman. Pored  fikcije, a to  je priča  o manastirskom 
zatočenju  Suzane   Simonen,  imamo  činjenice  koje  se  odnose  na  stvarne 
događaje  koji  su  poslužili  da  se  sačini  pripovest  o  Suzaninoj  sudbini,
321 
zatim  isceniranu prevaru, tj. mistifikaciju,
322 
u kojoj je učestvovalo nekoliko 
osoba,  a  koja  je imala  za  cilj da  jednog  čoveka,  u  ovom  slučaju  markiza de 
Kroamara,  mistifikuje, tj. ubedi u  stvarnost nečeg  za  šta  upućeni u  preva- 
ru  znaju  da  je izmišljotina, osim  obmanutog, tj. mistifikovanog.
323
 
 
321 
Tematski podsticaj da  napiše roman Redovnica Didro  je dobio  iz jedne  novinske hronike, 
o  čemu  Mišel  Delon  daje  podrobnu  kritičku belešku u  Plejadinom izdanju  Priče i romani 
(Contes   et  romans,  2004). Odrasla  u  manastiru,  iz  kog  je bila  izašla  samo   nakratko, radi 
veridbe,  koja  je  ubrzo  raskinuta,  Margerita  Delamar  (Marguerite  Delamarre)  bila  je 
primorana  na   manastirsko  zavetovanje.  Posle   smrti   oca,  devojka  zvanično  traži   raskid 
zaveta, što joj je odbijeno. U dva  navrata, 1756. i 1758. godine, vodila  je sudski proces,  ali bez 
uspeha. Kada  je Revolucija,  1790. godine, odvojila  crkvu  od  države i ukinula manastirsko 
pritvaranje,  Margerita  je,  tada   u  73.  godini  života,   odbila   da  napusti  manastir (D
iderot
 
2004:  976).  Artur  Vilson   smatra  mogućim  da   je  Didro,   dok   je  osmišljavao  lik  nesrećne 
kaluđerice,  mislio   i  na  svoju  sestru  Anželiku,  koja  je  u  manastiru  poludela  i  umrla u 
dvadeset osmoj  godini života.  Barem  u  to  veruje  Didroova kćer,  koja  piše  Majsteru (Henri 
Meister),  7. jula 1816: „Sestrina sudbina je mom  ocu dala  ideju  za roman Redovnica.“ (« C’est 
le destin de  cette  sœur  qui  a donné à mon  père  l’idée  du  roman de  la Religieuse. ») (W
ilsoN
 
1985: 321; 665). Pjer Lepap  tvrdi  da  je Didro  u nekim  skicama  za  Redovnicu, nekoliko puta, 
posve  nesvesno, junakinju imenovao – Anželika. (L
epape 
1991: 255).
 
 
322 
Vujaklija  definiše  mistifikaciju kao „obmanjivanje, prevaru,  zbunjivanje“ i kao „književnu 
prerušenost“, a mistifikatora naziva „varalicom, obmanjivačem“ (V
ujaklija 
1980: 573). Klajn i 
Šipka  beleže  takođe dva  značenja imenice  mistifikacija: prvo  – koje  se  odnosi na  život:
 
„dovođenje u zabludu,  obmanjivanje, zavaravanje“ i drugo – koje se odnosi na umetničku 
fikciju:  „književno ili naučno delo  koje  ima  za  cilj da  zavara, zbuni  čitaoca“.  (K
lajn
, Š
ipka
 
2007: 778)  Vujaklija  beleži   i  glagol   mistificirati  („iskorišćavati  lakovernost  nekog   čoveka 
navodeći  ga  da  veruje  u  smešne i nemoguće stvari“) i imenicu mistifikator („obmanjivač, 
varalica“),   ali   ne   daje   reči   demistifikacija,  demistifikovati,  demistifikator.  Klajn   i   Šipka 
beleže  glagol    mistifikovati  („davati  nečem    karakter  tajanstvenog;  uskratiti  objašnjenje; 
namerno  činiti    nešto    nerazumljivim,  nepristupačnim“  –  2007:  778),  imenicu  mistifikator 
(„obmanjivač“), zatim  glagol  demistifikovati („ukloniti  mistifikaciju, razjasniti“ – 2007: 333) 
i  imenicu  demistifikacija („otklanjanje  namernih  zabuna,  razjašnjenje“), ali  ne  i  imenicu 
demistifikator,  koja  postoji    u  francuskim  rečnicima  (démystificateur).  Oba    leksikografska 
izdanja,  Vujaklija   i  Klajn–Šipka,   etimološki  upućuju  na   novolatinske  reči:   mystificare, 
mystificatio, mystificator.
 
 
323   
Pojam    „mystifier  quelqu’un“  znači:  prevariti  nekog    dobro  osmišljenom  pričom  s 
prividom  stvarnosti, tako  da  on  u  nju  poveruje. Veruje  se  da  je termin  izmišljen   na  račun 
izuzetno naivnog mladića Poensinea (Antoine Poinsinet), koji je bio žrtva  niza  neverovatnih 
prevara  od  strane  brojnih   prijatelja   i  poznanika.  Tako  je  mladić   jednom  poverovao  da  je 
njegov  pozorišni komad prihvaćen za  scenu  Komedi-Fransez, zatim  da  ga  je neki  nemački 
knez  odabrao da  bude   učitelj  njegovom sinu,  te  da  je primljen u  Rusku   akademiju, ali  s
 

184
 
Nermin  Vučelj
 
 
 
 
„Roman,  kao  književna  stvarnost,  obuhvata  odjednom    romanes- 
knu  priču  u  doslovnom  smislu   i autorove  ispoljene   napore u  cilju  zado- 
bijanja  poverenja“  –  zaključuje  Žak  Šuje,  i  dodaje   da  Didro   „oprobanom 
tehnikom“cilja na  to  da  „uljuljka  kritičku volju  čitaoca  gomilanjem neod- 
bacivih  svedočanstava“ (C
houillet  
1973: 496). Takva  svedočanstva o ve- 
rodostojnosti događaja nude  predgovor  i pogovor komadu Vanbračni sin 
i Predgovor-aneks romanu Redovnica, što  su  dva  primera na  koja  se  poziva 
Žak  Šuje u  razmatranju  Didroovog metoda autentifikacije književnog dela. 
Ako  se teorijski  zauzme Šujeova  tačka  gledišta i upotrebe njegovi  termini, 
onda   se,  u  vezi  s  odnosom  poezije  i  stvarnosti,  i šire  rečeno  – umetnosti 
i života,  može  postaviti teorija  o  didroovskoj  metodologiji autentifikacije 
fikcije.
 
Iako  je  to  glavna  Didroova  umetnička  osobina,  predstavljanje  knji- 
ževne   fikcije  kao  verodostojnog  isečka  iz  života   nije  njegova   originalna 
osobenost.  U  18.  veku,   pripovedači  su  zaodevali  svoje  fikcije naslovom 
memoari, pisma,  ispovesti,  putovanja,  što  je  njihovim  delima  davalo  izgled 
istinitosti,  o  čemu  je Silvian  Albertan-Kopola (Sylviane  Albertan-Coppola) 
održala  predavanje u  Regionalnom centru  za  pedagošku  dokumentaciju 
u  Amienu  (Centre   régional  de  documentation  pédagogique  d’Amiens). 
Kako  bi  stekli  privid  istinitog,  autori su  se  predstavljali  kao  izdavači i re- 
cenzenti pronađenog  rukopisa  nečijih  ispovesti  – objašnjava teoretičarka 
(A
lBertan
-C
oppola   
2001:  2).  Junaci  pripovesti  bili  su  obični  ljudi,  a 
njiho-  vim  navodnim  ispovestima,  pretočenim  u  roman,  dodavani  su 
predgovori,  uvodi,  pogovori,  ili  beleške,  koji  dokazuju  da  to  što  čitaoci  imaju 
pred sobom i nije roman.
 
Bilo  je  bitno   da   se  fikcija  ne  nazove  romanom,  s  obzirom  na  to  da 
se  na  takve   pripovesti  gledalo  s  nadmenim  prezirom;  „reč  roman  veza- 
na  je za  laž“  –  kaže  Silvian  Albertan-Kopola.  Zašto  je tako,  o  tome  piše 
i Rože  Kemf,  u  studiji   Didro i roman (1964). Naime,   roman  je bio  prezren 
zbog  same   reči  romaneskno (romanesque), koja  je  ušla  u  određenje  pojma 
roman, a kojim  se nešto  obezvređuje kao  „neprirodno,  izmišljeno, bleštavo 
lažno,  neverovatno,  nemoguće, čudesno“  (« apprêt,  supposition,  vernis, 
incroyable, impossible, merveilleux »). Kemf  dalje  objašnjava (K
empf 
1984:
 
16–17) da  taj prihvaćeni smisao  – „romanesknog kao  nedostatka verodo-
 
stojnog   ili  istine“   (« romanesque comme   défaut de  vraisemblance ou  de
 
 
 
preduslovom da  nauči  ruski  jezik,  čemu  je on  bio  vredno pristupio i šest  meseci  učio  jezik, 
za koji se na  kraju  ispostavilo da  je donje  bretonsko narečje.  Jednom prilikom su  ga ubedili 
u  to  da  je ubio  suparnika u  dvoboju, zbog  čega  ga  je navodno  kralj  osudio na  smrt,  te  se 
mladić   skrivao  po  Parizu,  dok  nije  stiglo  kraljevo  pomilovanje. Poensineova  naivnost  je 
išla dotle  da  je poverovao i da  ga je mađioničar učinio  nevidljivim. Za ove zabavne zgode  i 
nezgode sirotog Poensinea zahvaljujemo Mišelu  Delonu na  iscrpno datoj  belešci.  (D
iderot
 
2004: 1039–1040)
 

185
 
DiDro i estetika
 
 
 
 
vérité »)  ulazi  široko  u  određenje romana; i roman je prezren zato  što  se 
u  njemu   luči  romaneskno, te  je  tako  –  zaključuje  Kemf  –  podmuklo  stvo- 
ren  loš  ugled,   kroz  čin  govora,  kroz  samu   moć  jednog   epiteta. Ta  praksa 
obeležila  je i 18. vek  koji se s pravom može  nazvati vekom  romana s obzi- 
rom  na  hiperprodukciju  romanesknog u  ovoj  epohi.  Tako  i Didro  beži  od 
prezrene  i  neozbilje   reči  roman.
324 
„Očevidno je da  ja ne  pišem  roman“ – 
izjavljuje  narator u  Fatalisti Žaku  – „pošto zanemarujem sve  ono  što  pravi 
romanopisac ne  bi propustio da  iskoristi. Ko ovo  što  pišem  bude  smatrao 
za  istinu,  biće  možda manje  u  zabludi od  onoga  ko  to  bude  smatrao baj- 
kom.“   (D
idro  
1946:  21).
325  
Dvadesetak  stranica  dalje,  narator  se  ponovo 
obraća  čitaocu:  „Pomislićete, čitaoče,  da  je ovaj  konj  onaj  koga  su  ukrali 
Žakovom gospodaru;  i prevarićete  se.  To  bi  se  tako  dogodilo  u  romanu, 
pre  ili  posle,  na  ovaj  način  ili  drukčije;   ali  ovo  nije  roman,  mislim  da  sam 
vam  već  kazao  i sad  vam  ponavljam“. (D
Idro 
1946: 42)
326
 
Fatalista Žak  i  njegov  gospodar, iz  koga   su   prethodna  dva   navoda, 
predmet  je pomenutog  predavanja  Silvian  Albertan-Kopole,  u  kojem  te- 
oretičarka izvodi   formalne  naratološke  odlike  ovog  Didroovog  dela,  ali 
se  osvrće  i na  tipične  postupke u  romanu 18. veka,  kojima  se, rečeno  sada 
terminologijom u ovoj studiji  – autentifikuje romaneskna fikcija, a ti postupci 
su  sledeći:  likovi  se  opisuju  kao  skice, a  ne  kao  klasicistički portreti i prika- 
zuju  se  samo  u  delanju; o  njima  saznajemo samo  ono  što  je neophodno  za 
razumevanje  dešavanja,  jer  treba   da  se  stvori   utisak  istinitog,  a  ne  da  se 
produbljuje neki  lik;  junaci  su  označeni  inicijalima, čime  se  potvrđuje na- 
vodna  autentičnost  likova  čiji  se  identitet  želi  zaštititi  (A
lbertan
-
C
oppola
 
2001: 2).
327
 
 
324  
Žokurova  definicija   u  enciklopedijskom  članku   je  neutralna  u  odnosu  na  bilo  kakvu 
porugu  na  račun    romana:  on  je  definisan  kao  „fiktivna  priča    o  raznim  čudesnim  ili 
verovatnim  pustolovinama  iz  čovekovog  života“.  (« ROMAN,   s.  m.   (Fictions   d'esprit.) 
récit  fictif  de  diverses  aventures  merveilleuses  ou  vraisemblables  de  la  vie  humaine  ».  – 
J
aucourt 
1765c).
 
 
325 
« Il est bien  évident que  je ne fais point  un  roman, puisque je néglige  ce qu’un  romancier 
ne  manquerait pas  d’employer. Celui  qui  prendrait ce que  j’écris pour la vérité  serait  peut- 
être  moins  dans  l’erreur  que  celui  qui  le prendrait pour une  fable. »  (D
iderot 
2006: 722)
 
 
326  
« Vous  allez  croire,  lecteur,  que  ce  cheval  est  celui  qu’on  a  volé  au  maître de  Jacques,  et 
vous  vous  tromperez. C’est  ainsi  que  cela  arriverait dans   un  roman un  peu  plus  tôt  ou  un 
peu  plus  tard,  de  cette  manière ou  autrement ; mais  ceci n’est  point  un  roman, je vous  l’ai 
déjà  dit,  je crois,  et je vous  le répète  encore .»  (D
iderot 
2006: 740)
 
 
327   
Ta  osnovna  načela   poetike  romana  18.  veka   (skiciranje   likova   umesto  produbljenih 
psiholoških  analiza  i  prikazivanje  dešavanja  umesto  analize    stanja)  odgovaraju  i 
Mopasanovom  gledištu  iznetom  u  predgovoru  romanu  Pjer  i  Žan  (Pierre  et  Jean, 1887). 
Naime,   francuski  novelista  iz  druge  polovine  19.  veka   smatra  da  su  iskreniji   romani  u 
kojima   nema   naširokih  objašnjenja   duhovnog  stanja   likova,   u  kojima   je  dato   zbivanje 
iz  života,   bez   objašnjavanja  motiva,  koji  su   svedeni  na   to  da   puštaju  da   pred  očima
 

186
 
Nermin  Vučelj
 
 
 
 
3. N
aratori
–
svedoci
 
 
Kako  proizlazi iz prethodnog  razmatranja, autentifikacija fikcije, kao 
skup   postupaka  kojim  se  jedno  književno delo  predstavlja  za  verodosto- 
jan  dokument,  obavlja  se  preko   autora  i  preko   junaka.   Autor  je označen 
kao  izdavač dokumenta ili kao  poverenik koji je zabeležio svedočenja oče- 
vidaca  ili je on  sam  svedok koji je lično  poznavao junaka  iz priče;  ujedno, 
junak   se  identifikuje  kao  stvarna  osoba.  Kako  Mišel  Delon  primećuje  u 
kritičkoj  belešci  (D
iderot 
2004: 1256): izdavač se često  u 18. veku  postavlja 
između pripovedača i čitaoca,  bilo  ironično, da  bi zauzeo kritičku distancu, 
bilo  ozbiljno da  bi dao  tekstu izgled verodostojnosti.
 
Didro   je  primenio  metod  autentifikacije u  pripovednim  fikcijama   – 
nazvanim dijalozima, satirama, pričama, i u  filozofskim dijalozima – koji pri- 
padaju međuprostoru između filozofije i književnosti. Dva  su Didroova di- 
jaloga  tematski filozofska,  a u postupku  književna: Razgovor jednog filozofa s 
maršalicom od*** (Entretien  d’un philosophe  avec la maréchale  de***, 1775) i Da- 
lamberov san (Le Rêve de d’Alembert, 1782).
328 
U prvom dijalogu Didro  prime- 
njuje  tipičan  formalni metod  autentifikacije romaneskne  iluzije  u  18. veku, 
a koji se sastoji  u  tome  da  se  izostavi ime  osobe  i obeleži  samo  zvezdicama, 
kako  bi  se  zaštitio  njen  identitet. U pitanju je rasprava o  postojanju Boga  i 
mogućnosti da  čovek  bude  moralan bez  vere  u  Svemogućeg, a koju  su  vo- 
dili  Didro  i maršalica de  Brogli  (Broglie),  u njenom  salonu, 1771. godine.
329
 
Drugi   spis,  sačinjen  iz  tri  dela  („Razgovor između  Dalambera i  Di-
 
droa“, „Dalamberov san“,  „Nastavak razgovora“), pravi  je scenski  igrokaz
 
 
čitalaca  prolaze likovi  i događaji; jer je, i u  stvarnosti, psihologija skrivena iza  pojavnog.
 
(M
aupassant 
2007: 11)
 
 
328  
Dalamberov san je napisan 1769, objavljen  u Književnoj prepisci 1782, a štampan tek  1830.
 
godine.
 
 
329   
U    filozofskom  dijalogu  Razgovor  jednog  filozofa  s  maršalicom  od***  Didro    pripoveda 
maršalici o mladom Meksikancu koji je na dasci  vodenom bujicom  nenadano bio odveden 
do  obale  na  čijem  tlu  je  vladao  starac.   Naravoučenije  alegorijske  priče   o  odnosu  Boga  i 
čoveka  kaže  da  je najbolje  ponašati se kao  da  Bog postoji,  čak i ako  se ne veruje  u njega,  jer 
i kad  se  veruje,  ne  treba  suviše  računati na  njegovu dobrotu.  Miran  Božović  gleda  na  ovaj 
Didroov filozofski  dijalog  kao  na  „materijalističku verziju  Paskalove opklade“, a u kojoj se 
materijalisti klade  da  Boga  nema,  iako  ujedno, uprkos  svemu, postupaju  kao  da  Boga ima. 
Kako  to Božović  elaborira (B
ožović 
2008: 58), na tvrdnju sabesednice da  je Bog stvorio svet, 
tj. duh  je stvorio materiju, Didro  uzvraća kako  smo  svakodnevno svedoci  toga  da  materija 
stvara duh,  tj. tela  koja  razvijaju vlastiti  duh,  odnosno dušu; međutim, niko  još nikad  nije 
video  da  duh  stvara materiju, tj. Boga  kako  stvara materijalni svet.  Božović  zaključuje da
 
„mogućnost da  vidimo Boga  kako  stvara svet  kao  emblematički primer  duha  koji stvara 
materiju“  jeste  za  Didroa  „ono   empiričko  potkrepljenje  koje  nedostaje  spiritualizmu“. 
Time,  širi  dalje  Božović  razmatranje i  na  Hjuma, ni  prirodna  religija  ne  može  održati  svoj 
zaključak  o  Bogu  kao  uzroku  sveta,   jer  je  za  takvo   zaključivanje neophodno  iskustvo 
postanka svetova.
 

187
 
DiDro i estetika
 
 
 
 
i  za  sagovornike  ima  stvarne  ličnosti:  Didro,   D’Alamber,  Žili  de  Lespinas 
(Julie de  Lespinasse) i doktor Borde  (Bordeu).  Autor je, nakon što je završio 
drugi deo  dijaloškog triptiha, pisao  o tome  svojoj Sofi Volan  u dva  navrata,
 
31. avgusta i početkom septembra 1769. godine. Iz tih pisama saznajemo da 
je filozofska  rasprava prvobitno bila  zamišljena kao  Demokritov san. Među- 
tim  – objašnjava Didro  (1997: 970) – da  je za sagovornike u dijalogu, umesto 
D’Alambera, Bordea  i gospođice de  Lespinas, uzeo  Demokrita, Hipokrita  i 
Demokritovu ljubavnicu Lekipiju,  morao bi da  se zatvori u  prostor antičke 
filozofije,  čime  bi  suviše  izgubio u  neposrednosti i verodostojnosti. Zato  je 
odlučio da  žrtvuje otmenost forme (noblesse de la forme) zarad bogatstva sadr- 
žine (richesse du fond). Na  osnovu pomenutih pisama, upućenih Sofi Volan, 
Pjer  Lepap  (1991: 343), koji  Dalamberov san naziva „razigranim  triptihom“ 
s dramaturškim  postupkom,  zaključuje da  je autor,   time  što  je odustao od 
početne zamisli  da  u njegovom dijalogu sagovornici budu  antičke  ličnosti, 
pokazao da  odlučno odbacuje „akademske dijaloge“ u kojima  se sučeljava- 
ju „likovi–gledišta“, umesto da  se prikažu „osobe  od  krvi  i mesa“.
 
Što se tiče  priča, u  njima  Didro  autentifikuje događaje  pozivajući se 
na  kazivanja  savremenika,  očevidaca ili  samih   učesnika. U  Dva  prijatelja 
iz  Burbone, gospođa  de  Prinvo   (Mme  de  Pruneveaux),  Didroova  prijate- 
ljica,  pripoveda  Nežonu  događaje  koje  joj je  ispričala  udovica  ugljara,   o 
nesebičnom prijateljstvu i tragičnom usudu  dva  bliska  rođaka, Olivijea  i 
Feliksa.
330  
Delo  počinje  epistolarnim  obraćanjem, zatim   ulazi  u  pripovest, 
koja se završava pismom sveštenika Papena (M. Papin),  koji nastavlja pri- 
ču  tamo   gde  je bila  prekinuta,  pozivajući se  na  svoje  izvore.   Pripovetka 
Ovo nije priča (Ceci n’est pas un  conte, 1773) sadrži dve  priče  čiji je izvor  iz 
novinske  hronike: u  prvoj,  odani   ljubavnik se  iscrpljuje  služeći  ženi  koja 
ne  zaslužuje  ljubav;   u  drugoj,  očajnoj  ljubavnici  je  uskraćena  vernost  i 
privrženost njenog  ljubljenog. U prvoj  priči,  i kazivač  i njegov  slušalac  su 
poznavali okrutnu  ljubavnicu o kojoj je reč; u  drugoj priči,  kazivač  je sve- 
dok  nedaća napuštene  ljubavnice. Pripovedači, kao  svedoci  koji pričaju  o 
događajima  u  koje  su  upućeni,  autentifikuju  fikciju,  potvrđuju  da  to  što 
kazuju i nije priča, na  šta  upućuje i sam  naslov  – Ovo nije priča, a što  Didro 
ponavlja u  uvodnom pasusu svoje  pripovedne  fikcije.
 
Zanimljivo je da  se  ona,  u  prvom prevodu  na  srpskohrvatski  jezik,  u
 
zbirci  Moralne priče u izdanju beogradskog Eosa (1938), pojavila  pod  naslovom
 
 
 
330  
Olivije  i  Feliks,  rođeni  istog   dana  od  dve   sestre,   odrasli  su  zajedno.  Olivije  je  spasao 
Feliksa   od  davljenja,  a  Feliks  se,  jednom  prilikom,  isprečio   da  zaštiti   Olivijea  od  udarca 
sabljom,  pri  čemu  je  zadobio  posekotinu  na  licu;  a  drugom  prilikom se  povukao, kad  je 
opazio   da  se  Olivije  zaljubio   u  devojku koju  je i on  bio  zavoleo.  Feliks  je potom napustio 
rodni   kraj,  odao  se  nezakonitim  poslovima, koji  su  ga  doveli  do  vešala,  s kojih  ga  spasava 
Olivije,  kojeg  je to  koštalo   smrtnog  ranjavanja. Feliks  se  zatim   skrivao u  šumi  i pomagao 
Olivijeovoj  udovici, ali je ponovo dospeo u zatvor, iz kojeg  ga izbavlja  tamničareva kćerka.
 

188
 
Nermin  Vučelj
 
 
 
 
Istinita  priča. Uskraćeno nam  je da  saznamo iz  kojih  je razloga prevodilac Jo- 
van  Popović  ocenio  neodgovarajućim  ili možda čak  neprimerenim,  da  zadrži 
originalni naslov  – Ovo nije priča. Tačno  je da  kad  Didro  kaže  ovo nije roman ili 
ovo nije priča, time  u  stvari  poručuje  sledeće:  ovo  je istinito  kazivanje. Na  po- 
četku  svake  Didroove pripovedne  fikcije,  može  da  stoji  kao  epigraf  rečenica 
iz Fataliste Žaka: „Ko ovo  što  pišem  bude  smatrao za istinu,  biće možda manje 
u zabludi od  onoga  ko to  bude  smatrao bajkom“.  (D
Idro 
1946: 21)
331 
U prilog 
prevodiočevom uverenju da je Ceci n’est pas un conte u stvari  Istinita priča govori 
kritička  beleška  iz prvog izdanja sabranih dela  (1798), u kojoj Nežon potvrđuje 
verodostojnost  svih  detalja  iz  pripovesti.  Ovde  preuzeta  iz  Plejadinog  izdanja 
Priča, koju je priredio Mišel Delon,  Nežonova beleška  otkriva sledeće:
 
 
Didro   ne  dodaje   ništa,  ni  događajima,  ni  osobinama likova  koje  dovodi na 
scenu.  Strast  gospođice de  La  Šo  prema  Gardeju, čudovišna nezahvalnost 
njenog   ljubavnika,  pojedinosti o  njenom   sastanku  s  njim,  o  njihovom raz- 
govoru  u  prisustvu  Didroa, koji  ju  je dopratio  do  te  okrutne  zveri;  dirljivi 
očaj te  prevarene žene,  koju  je napustio onaj  radi  kojeg  je žrtvovala spokoj, 
imetak,   ugled,   zdravlje i same  čari  kojima  ga  je bila  zavela:  sve  je to  krajnje 
verodostojno.
332
 
 
Priča  Mistifikacija, otkrivena tek  sredinom 20. veka  u  fondu  Vandel, 
započinje  Didroovom  rečenicom  upućenoj  Sofi  Volan:  „Hteo   bih  da  se 
setim    događaja  kao  što  se  zbio,  jer  bi  vas  on  zabavio.“
333
Tom  rečenicom 
se  pripovest  jasno  određuje  kao  istinita  priča. U  trećoj  rečenici  imenuje  se 
junak  koji predstavlja povod za  priređeni  događaj, opisan u  priči,  i u  čiju 
korist  nastupa Didro,  ali  se taj odsutni junak  ne  pojavljuje.  To je knez  Ga- 
ljicin  (Дмитрий  Алексеевич Голицын), stvarna  ličnost,  ambasador  Ru- 
sije u  Parizu.  Njegova ekselencija ulazi  u  brak,  ali  bi  da  prethodno  izađe 
iz  neugodnog položaja:  da  povrati svoje  portrete koje  je bio  poklonio lju- 
bavnici,  kurtizani  Dorne   (Dornet),   a  koje  bi  ona  mogla   da  upotrebi  kako 
bi urušila njegov  društveni ugled.
 
U   obmanjivanju,   tj.