0 ‘zbekist0n respublikasi oliy va

ilk  fïkrlar

Agrokim yo  fani  dehqonchilikning  hayotiy  zarur  talablari  asosida 

yuzaga keldi.  M a ’lumki,  dehqonchilik insoniyat tarixidagi  eng qadimiy 

ishlab chiqarish sohasi hisoblanadi.  Dehqonlar juda qadim zam onlardan 

buyon  tu p ro q   unum dorligini  oshirish  uchun  turli  tum an  vositalardan 

foydalanib kelganlar.  Bu vositalar ko‘p hollarda tavakalchasiga ishlatilsa 

ham ,  o 'z in in g   ijobiy  natijalarini  bergan.

M asalan,  qadimgi rimliklar tuproqqa chorva mollarining axlatlaridan 

tashqari  kul,  gips,  ohak va  mergel  kabi m inerai  m oddalarni  ham  solish

lozimligini  yaxshi  bilganlar.  Tuproqning  tip larig a  qarab  m ergelning 

turli  xillarini  q o ‘llash  yaxshi  natija  berishini  e ’tiro f  qilganlar.  Shu- 

ningdek,  ekinlar alm ashlab ekilganda,  tu p ro q q a solinadigan  m oddalar 

yakka  ziroatchilikdagidan  ko‘ra  yuqori  sam ara  berishi  am alda  isbot- 

langan.

Ayrim  o ‘simliklarning  gullash  davrida  urib,  tuproqqa  aralashtirib 

yuborish,  izidan ekiladigan ekin  hosildorligini sezilarli darajada oshirishi 

Vezuviy  vulqoni  yon  bag‘irlarida  lyupin  o ‘sim ligini  y etishtirish  

jarayonida  aniqlangan.

Lekin  tuproqqa  aralashtirib  yuborilgan  ko‘k  massa  uni  azot  bilan 

boyitishini,  shuningdek,  vulqon  lavasi  tarkibidagi  ko‘p  miqdordagi 

qiyin  eriydigan  fosfor  va  kaliyni  lyupinning  ildizidan 

ajraladigan 

nordon  suyuqlik  eritib,  o'simlik  o'zlashtira  oladigan  holatga  o'tkazib 

berishini  m ahalliy  aholi  bilmagan,  albatta.

M eksikada  yashagan  hindu  qabilalari  o 'z la rin in g   ehtiyojlaridan 

ortib  qolgan,  shuningdek,  toMqinlar  q irg ‘o q q a   chiqarib  tashlagan 

baliqlarni  maydalab,  tuproqqa solish,  m akkajo‘xori  hosildorligiga ijobiy 

ta ’sir ko‘rsatishni  kuzatganlar,  lekin uning  m ohiyatini tushunib yetm a- 

ganlar.  D ehqonchilik  «kashf  qilingan»  ilk  davrlarda  insonlar  hosil 

taqdirini  bevosita  xudolarning  nomi  va  faoliyati  bilan  bog‘laganlar. 

Lekin vaqt o ‘tishi  bilan  agrotexnika tadbirlarining,  shu jum ladan o ‘sim - 

liklarni  oziqlantirishning dehqonchilikdagi  ahaniiyati yaqqol  nam oyon 

bo'la  bordi  va  bu  masalaga  oid  asarlar  paydo  boMdi.  M asalan,  o ‘z 

davrining  m ashhur  kishisi  K olum ellaning  asarlarida  dehqonchilikka 

oid  kitob  yozgan  50  dan  ortiqroq  tad qiqotchining  nomi  keltirilgan. 

Lekin  ularning ju da  ham  kam  qismi  bizgacha  yetib  kelgan.

M iloddan  avvalgi  VIH  asrda  G esio d   d e h q o n c h ilik   taqv im in i 

nazm da  ifoda  qilgan  bo'lsa,  undan  uch  asr  keyin  (m iloddan  aw algi  V 

asr)  K senofondning  «ïqtisod»  asarida  d e h q o n c h ilik   m asalalari  bir 

m uncha  keng  bayon  qilindi.

« 0 ‘sim liklar  qanday  qilib  va  nim a  bilan  oziqlanadi»  —  degan 

savol  q a d im -q a d im la rd a n   buyon  in s o n la rn i,  ay n iq sa  ilm  a h lin i 

qiziqtirib  kelgan.

Bu  savolga  birinchi  bo'lib  buyuk  yunon  m utafakkiri  Arastu  (Aris- 

totel)  eram izdan  avvalgi  IV—III  asrlarda  t o ‘g ‘ri javob  berdi.  U  

0

‘sim - 

liklar  o ‘zlarining  ildizlari  bilan  tuproqdan  kerakli  oziq  m oddalarni 

o ‘zlashtiradi,  degan  xulosaga  keldi.

Feofrast (Arastuning eng  iqtidorli  shogirdi)  ustoziga qarshi o ‘laroq, 

o'sim liklar  faqatgina  yashil  barglari  bilan  oziq lan ad i,  ildizlar  esa,

o'sim liklarni  substraída tutib  turish  uchun xizm at  qiladi,  degan g ‘oya- 

ning  tarafdori  edi.

M ana  shu  ikkita  taxm in  (gipoteza)  keyinchalik  o ‘siniliklarning 

oziqlanishidagi  bitta jarayonning  ikki  tom onini-ildizdan  (m ineral)  va 

havodan  (fotosintez)  oziqlanishlarning  rivojlanishiga  asos  bo‘ladi.

Feofrastni  botanika fanining «otasi» deb  ataydilar.  Lekin u tuproq- 

shunoslik  haqida  fikr  yuritib,  uning  xossalari  va  tarkibini  o ‘rgangan, 

ekinlarni  guruhlashga  harakat  qilib,  ularga 

o ‘g‘it  (mahalliy  o ‘g ‘it, 

albatta)  turlarini  tavsiya  qilgan  edi.

Y unonistonda dehqonchilik va o ‘simlikIarning oziqlanishi  haqidagi 

fikrlar ancha  erta  shakllangan  bo ‘lsa,  dunyoning  boshqa  chekkalarida 

bir  m uncha  keyinroq  paydo  boMdi.  M iloddan  aw algi  II  asrda  rimlik 

Katon  (yirik  q u ldo r  va  davlat  arbobi)  «Dehqonchilik»  asarini  yozdi. 

Asarda «tuproq  unum dorligi  nima»  degan savolga u  «yerni shudgorlash, 

shudgorlash  va  g o ‘nglash»  deb javob  berdi.

M iloddan  aw algi  35-yilda  Varron  (81  yoshda)  qishloq  xo'jaligiga 

oid  traktat  yozdi.  Bunda  u  ko'proq  Feofrastning  fikrlariga  tayanadi.

Eram izning  boshlariga  kelib  Italiyada  dehqonchilikka  oid  ko‘p 

sondagi  adabiyotlar to ‘plandi.  Ayrim ekinlarni  (sabzi,  karam,  bug‘doy, 

tok  va  boshqalar)  o ‘g ‘itlashga  doir  maxsus  asarlar  yozildi.  M asalan, 

Kolum ella  o ‘z  ishlarida  o 'g ‘itlashga  jiddiy  e ’tibor  berib,  go‘ng  va 

ko'kat  o ‘g‘itlardan  tashqari  yerlarga yog‘och  kuli  ham da  tuproq solish 

ekinlar  hosildorligiga  ijobiy  ta ’sir  ko‘rsatishni  ta ’kidlagan.

Shu  zaylda  o ‘sim liklarning  oziqlanishi  to ‘g‘risidagi  m a’lum otlar 

asta-sekin to ‘planib  bordi,  lekin  ularni jam lash va tartibga solish uchun 

muayyan  bir  dastur  boMmaganligi  sababli  nazariya  yaratish  imkoni 

boMmadi.

Qadimgi  faylasuflarda  suv,  yer,  havo va olov  (harorat va  yorug‘lik) 

o ‘simliklarning  asosiy  hayotiy  omillari,  tuproqlar  tarkibidagi  «yog‘» 

ularni  sem irtiradi,  «semiz»  tuproqlar  esa  u nu m do r  bo‘ladi,  degan 

aqida  mavjud  edi.

Bu  fikr  keyinchalik  chirindi  bilan  oziqlanish  nazariyasiga  asos 

bo'lgan  b o isa ,  ajab  emas.

Keyinchalik cherkovning reaksion ta’sirida bo'lsa kerak, XVI  asrning 

o 'rta la rig a c h a   O v ro ‘pad a  o 'sim lik larn in g   oziqlanishini  o ‘rganish 

borasida  diqqatga  sazovor  ishlar  amalga  oshirilm adi.

0 ‘rta  asr  tadqiqotchilari  asosan  qadimgi  faylasuflaming  fikrlarini 

takrorlash  bilan  birga  ko‘proq  «Oyning  nurini  qoilanilayotgan  go‘ng 

samaradorligiga  t a ’sirini»  o ‘rganish  bilan  m ashg‘ul  boMdilar.

0 ‘simliklaming  «tuz»,  «selitra»  va  «suv»  bilan 

oziqlanishi  haqida

Faqatgina  1563-yilga  kelib  Bernar Palissining  m ineral  m oddalarni 

hosil  bo‘lishi  va  o ‘g ‘itlarning  ahamiyati  haqidagi  asari  («Трактат  o 

различных  солях  в  сельском  хозяйстве»)  yuzaga  keldi.

U  m azkur  asarda  «go'ngning  o ‘g‘it  sifatidagi  aham iyati,  uning 

tarkibidagi somon va pichan qoldiqlarining chirishidan hosil bo'ladigan 

tuzdadir»,  deb ta ’kidlaydi.  Bu haqdagi fikrlarni  davom  ettirib,  «yakka- 

ziroatchilik  sharoitida  o'sim liklar  o ‘z  hosili  bilan  tuproqdan  hayotiy 

zarur  tuzlam i  olib  chiqib  ketadi,  natijada  yerdagi  tuz  m iqdorining 

kamayishi  va  hosildorlikni  pasayishi  kuzatiladi.  Shuning  uchun  uni 

o ‘g‘itlash  yoki  bo ‘lmasa,  bir  necha  yil  dam   berish  lozim»  deb  yozadi.

«Dehqonlar kuzda g'alla  som onlarini  dalaning  o'zid a  yoqib  yubo- 

radilar,  tabiiyki,  bunda  yerga  m a’lum  m iqdorda  tuz  tushadi,  dcgan 

xulosaga  keladi  muallif.

Bu-tuproqqa tushadigan  mineral  m oddalarning  asosiy  manbayi  deb 

e ’tirof etilgan  birinchi  to ‘g‘ri  yozma  m a’lum ot  bo'lib,  unda  tuproqlar 

unum dorligining  pasayib  borish  sabablari  ochiq   ko ‘rsatib  berildi  va 

uning  oldini  olish  uchun  o'simliklar tom onidan  olib  chiqib  ketiladigan 

oziq  moddalari  albatta  tuproqqa  qaytarilishi  lozimligi  bayon  qilindi.

B.  Palissining  m azkur  haqqoniy  ñkrlari  zam ondoshlari  va  o ‘zidan 

keyingi  tadqiqotchilar  tom onidan  qo'llab -quw atlanm ad i  (chunki  asar 

uning vafotidan keyin Anatol  Frans tom onidan nashr qüindi) va faqatgina 

oradan  uch  yuz  yil  o'tgach  isbotlandi.  M ana  shu  davrdan  boshlab 

o ‘simliklarning  oziqlanishi haqida goh  to ‘g‘ri  gohida  noto‘g‘ri  talqinlar 

yuzaga keldiki, bu agrokimyo fanini asta-sekin yuzaga kelishini ta’m inlay 

boshladi.  M asalan,  Serr  o'zining  1600-yilda  n ashr  qildirgan  asarida 

V.  Palissiga qarshi o ‘laroq,  «go‘ngning o ‘simliklarga ko‘rsatadigan  ijobiy 

ta’siri  faqatgina  undan  ajralib  chiqadigan  haroratdadir»  deb  ta’kidladi.

0 ‘tgan  asrlarda  u  yoki  bu  taxm inning  o m m a   orasida  keng  tarqal- 

masligi  ham da  to ‘g ‘ri-n o to ‘g‘riligining  tezda  e ’tiro f etilmasligini  tad - 

qiqotlarda miqdoriy analizning qo'llanilm asligi bilan  izohlash m um kin.

Bundan  tashqari,  kashfiyot  va  yangiliklarni  tan   olishdan  k o 'ra  

qadimgi  faylasuflarning  nufuzli  fikrlariga  sajda  qilish  odat  tusiga  kirib 

qolgan  edi.

F. 

Bekon XVIII asrning boshlarida ilmiy bilishning asosi hisoblangan 

eksperiment,  tajriba va  kuzatishlarning natijalari asosidagina haqiqatni 

yuzaga  chiqarish  m um kin,  degan  fikrni  o 'rta g a   tashladi.

0 ‘sim liklar oziqlanishi muammolarini tajriba yo'li  bilan aniqlashga 

birinchilardan  b o ‘Iib  gollandiyalik  olim  Yan  Batist  V an-G elm on t 

1629-yilda kirishdi.  U  besh yil davomida boshlang'ich og'irligi m a ’lum 

bo'lgan  tol niholini m a ’lurn og‘irlikda (200 funt) tuproq joylashtirilgan 

idishda,  faqatgina  y o m g 'ir  suvi  bilan  sug'orib,  tajriba  o ‘tkazdi.  Besh 

yildan  keyin  nih olning  og'irligi  qariyb  33  barobar  oshgani  holda  (164 

funt  2 unsiya)  idishdagi tuproqning massasi atigi 2 unsiyaga kamaygan- 

ligini  aniqladi  va  o ‘sim liklam ing  oziqlanishi  uchun  faqatgina  suvning 

o ‘zi yetarlidir degan xulosaga keldi.  Chiqarilgan xulosa  noto‘g‘ri bo'Isa 

ham,  m azkur  tajriba  to ‘g‘ri  amalga  oshirilgan  birinchi  analitik  tajriba 

sifatida  katta  am aliy  ahamiyatga  egadir.

1661 -yilda  R obert  Boyl  shu  tajribani  oshqovoq  o'simligi  ustida 

amalga oshirdi va V an-G elm ontning o'sim liklar «suv bilan oziqlanadi» 

degan  nazariyasini  tasdiqladi.

Bu  nazariya  qariyb  bir  yarim  asr  davomida  o ‘z  nufuzini  saqlab 

turadi,  hattoki,  uning  yangicha  talqini  uchun  nemis  olimi  Shreder 

1800-yilda Berlin akademiyasining medaliga sazovor bo‘ldi.  1650-yilda 

nemis kimyogar olim i G lauber o'simliklarning oziqlanishi asosida selitra 

(selitra deganda,  barch a  ishqoriy tuzlar nazarda  tutilgan)  yotadi  degan 

g'oyani  ilgari surdi va bunda u faqatgina fikrlashga emas,  balki kuzatish 

va  tajribalarga  asoslanadi.  Og'ilxonadagi  m ollar  ostiga  to 'shalgan  

taxtadan  oq  tusli  tuz  kristallarini  ajratib  oldi  va  u  bilan  oziqlantirilgan 

ekinlar gurkirab  o 'sish n i  aniqladi.

G lauber-selitra  hayvon  axlatlari  tarkibida  uchrar ekan,  uni  chorva 

mollari  o'sim lik lardan ,  ular  esa  o ‘z  navbatida  uni  tuproqdan  oladi, 

degan  taxm inlari  bilan  V.  Palissining  fikrlarini  to ‘g‘riligini  isbotladi. 

Lekin  bu  g‘oya  ham   m unosib  baholanm adi,  davrning  noto‘g‘ri  lekin 

nufuzli g ‘oyalari  ichida g ‘arq bo ‘lib  ketdi.  Shunday b o lsa d a ,  o ‘simlik- 

larning  oziqlanishi  tajribalar  yo‘li  bilan  takom illashib  boraverdi.

0 ‘simliklarning  «havodan  oziqlanishi»  nazariyasining 

shakllanishi

0 ‘sim liklarning  ildizdan  oziqlanishi  m uam m olari  goh  to ‘g ‘ri,  goh 

«boshi  berk  ko‘ch alarda  adashib»  rivojlanayotgan  bir  davrda  havodan 

oziqlanish  haqidagi  t a ’lim ot  nisbatan  qisqa  fursatda  dunyoga  keldi.

H avodan  oziqlanish  haqidagi  birinchi  to ‘g ‘ri  fikrni  M.V.  L om o­

nosov  o ‘zining  1756-yilda  nashr qilingan  «Слово  явлениях  воздуш ­

ных»  asarida  bayon  qildi.

1774-yilda  farangistonlik kimyogar A ntuan  Loran  Lavuaze  o ‘zining 

«Об  обжиге олова  в  закрытых  сосудах»  nom li  m aqolasida atm osfe- 

raning  miqdoriy tarkibini,  kislorodning oksidlanish va yonish jarayon- 

laridagi  rolini  asoslab  berdi  (U ning  m ineral  oziqlanishga  oid  m a’lu- 

m otlari  faqatgina  vafotidan  yarim  asr o ‘tgach  m a ’lum   bo'ldi  va  nashr 

qilindi).

Undan  ikki  yilcha  aw al,  ya’ni  1772-yilda  J o z e f Pristli  o ‘sim liklar 

hayvonlarning  nafas  olishi jarayonida  buzilgan  havoni  tozalay olishini 

ko‘rsatdi  (yalpiz shoxchasi va sichqonlar ustida o ‘tkazilgan tajribalarni 

eslang),  lekin  bu  hodisani  faqat  yorugMik  sh aro itid a  sodir  bo'lishini 

isbotlab  bera  olmadi.

Gollandiyalik olim , vrach Yan  Ingenguz  1979-yilda yashil o ‘simlik- 

lar yorugMik  ishtirokida  havoni  tozalaydi,  q o ro g ‘ulikda  esa,  aksincha, 

buzishini  isbotlab  berdi.

Jan  Senebe  va  N ikola  Teodor  Sossyurlar  «havoning  tozalanishi» 

nafas  olish  emas,  balki  oziqlanish  jarayoni  ekanligini  ilmiy  dalillar 

bilan  isbotlab  berdilar.

Lekin fotosintez jarayonining sodir boMish  m exanizm ini tushuntirib 

berish  uchun  keyinchalik  juda  ko‘p  tad q iq o tlarn i  amalga  oshirishga 

to ‘g‘ri  keldi.

0 ‘simliklarning havodan oziqlanishi nazariyasining yaratilishi  inso- 

niyatning  eng  yirik  ilmiy  yutuqlaridan  biri  b o ‘lib  hisoblansa  ham   suv 

bilan  oziqlanish  nazariyasi  kabi  dehqonchilik  am aliyotining  rivojiga 

turtki  bera  olmadi.  H ar  ikki  nazariya  ham   h a m m a  joyda  suv  va  havo 

m iqdori  bir  xil  bo ‘lgani  holda,  nima  u ch u n   ekinlarning  hosildorligi 

turlichadir,  bunda  tuproqning  aham iyati  borm i  yoki  yo‘qmi  degan 

savolni  qo‘ya  olmadi.

Valerius  va Teyer —  «chirindi  nazariyasi»ning 

asoschilari

XVIII 

asrning  oxiri,  XIX  asrning  boshlarid an  boshlab 

0

‘sim lik- 

larning  mineral  oziqlanishi  masalalarida  k o 'p ro q   t o ‘g‘ri  fikrlar  paydo 

b o 'la  boshladi.

1699-yilda  Vudvort  V an-G elm ontning  tajribasidagi  nuqsonlarni 

ko'rsatib  berdi.  U   yalpiz  o'simligini  daryo  suvida  yom g'ir suvidagidan 

ko‘ra  yaxshiroq  rivojlanishini,  bir  oz  tu p ro q   aralashtirilgan  (loyqa) 

suvda  esa  yanada  yaxshi  rivojlanishi  u ch u n   z a ru r  m oddalar  borligini 

ko'rsatib  berdi.

1758-yilda  F aran g isto n d a  Dyugamel  Sena  daryosining  suvida 

o ‘simliklarni  o ‘stirib,  yana  bir  bor  o‘sim liklar  faqatgina  suvda  ham 

m e’yorida  o ‘sib  rivojlana  oladi,  degan  xulosaga  keldi,  lekin  bunda 

daryo  suvining  teri  oshlash  korxonasining  chiqindilari  bilan  ifloslan- 

ganligini  hisobga  olm adi.

1789-yilda  nem is  olimi  Ryukkert  turli  ekinlar  har  xil  tuproqlarni 

«xush  ko‘rishi»ni,  ayrim   ekinlar surunkasiga  bitta  dalada  yetishtirilsa, 

tuproqning  m ad o rin i  quritib  qo ‘yishini  aniqladi  va  bunda  dalalar 

unum dorligini  o ‘g ‘it  q o ‘llash  yo’li  bilan  tiklash  mumkinligini  aytdi.

1761-yilda shvetsiyalik kimyogar Vallerius o ‘simliklarning  chirindi 

bilan oziqlanishi  haqidagi taxminini  o'rtaga tashladi.  U «o‘simliklarning 

ildizi  tu p ro q d a n   m urakkab  organik  m od d alarn i  to ‘g ‘rid a n -to ‘g ‘ri 

o'zlashtira  oladi,  tuproqning  boshqa  tarkibiy  qismlari  esa  (bo‘r  va 

boshqa  tuzlar)  ch irin d inin g  yog‘simon  m oddalarini  eritib  beradi», 

degan  xulosaga  kelib,  deyarli  sakson yil  davom ida  tadqiqotchilarning 

tashabbusiga  t o ‘g ‘an o q   bo‘ldi.

Keyinchalik g ‘arb da  keng tarqalib  ketgan  bu  g‘oya Albrext  D aniel 

Teyer  to m o n id an   rivojlantirildi.  U m urnan  olganda,  u  o ‘z  davrining 

ilg‘or  kishilaridan  bittasi  edi:  birinchi  oliy  qishloq  xo‘jalik  m aktabiga 

asos  soldi,  u ch   d a la li  alm ashlab  ekish  o 'rn ig a   sebarga,  boshqa 

dukkaklilar va  ildiz  mevali  ekinlar ekish  lozimligini qattiq turib targ‘ib 

qildi.

Teyer  o ‘z  davrida  ancha  yuqori  mavqega  ega  bo ‘lganligi  sababli 

uning  ayrim  n o to ‘g ‘ri  qarashlari  ham  om m a  orasiga  tez  tarqaldi.  U 

o ‘simliklarni  «chirindi  bilan  oziqlanishi»  g ‘oyasini  (bu  g‘oya  ko‘proq 

uning  «рациональны е  основы  сельского  хозяйства»  asarida  bayon 

qilingan)  b oshqalardan,  xususan  G ossenfratsdan,  o'zlashtirib  oigan 

edi, Teyer «tuproq unum dorligi to ‘la to‘kis chirindiga bog‘liq,  faqatgina 

chirindi  va  suv  o ‘sim liklarga  oziq  manbayi  bo ‘lib  xizmat  qiladi»  deb 

takrorlar  edi.

Keyinchalik,  Libix o ‘z asarlarida chirindining tuproq unumdorligida 

tutgan o ‘rnini  kam sitm agan  holda,  o'sim liklar undagi  moddalarni faqat 

minerai  holatdagina  o ‘zIashtirishini  isbotlab  berdi.

Zam onasining  ko‘pchilik  taniqli  tadqiqotchilari,  jum ladan  Devi 

va  Berseliuslar  ham ,  uglerodning  to ‘g‘rid a n -to ‘g ‘ri  ildiz  tizimi  orqali 

yutilishi  haqidagi  g ‘oyaning  ashaddiy  tarafdorlari  edilar.

Ba’zi  olim lar  oziqlanishning  «chirindi  nazariyasi»  ga  ochiqdan- 

ochiq e ’tiroz bildirdilar.  U lar qatorida olmoniyalik Shprengel  va faran- 

gistonlik  Bussengolarni  kiritish  mumkin.

0 ‘simliklarning  azot  bilan  oziqlanishini  asoslashda 

Bussengoning  xizmati

Jan  Batist  Bussengo  qumli  m uhitda  tajribalar  o'tkazib,  aw a ld an  

kuydirib  olingan  qum ga  m a’ium  m iqdorda  kul  qo 'shdi  va  chirindisiz 

m uhitda o ‘simlik yetishtirdi:  bu  bilan  o ‘sim Iiklar uglerodni  tuproqdan 

em as,  balki  havodan  olishini  isbotladi.

U  1836—1838-yillarda  o ‘tkazilgan  tadqiqotlari  asosida  chirindi 

nazariyasi  o ‘rniga  azot  bilan  oziqlanish  nazariyasini  ilgari  surdi.  Aniq 

dala  tajribalari  asosida  almashlab  ekish  sharoitida  (alm ashlab  ekish- 

ning  toMiq  bir  rotatsiyasi  davomida)  kirim  va  chiqim   elem entlarining 

miqdori  aniq  hisobga  olindi  va  hosil  to m o n id an   go ‘ng  bilan  tuproqqa 

tushadigandan  ko‘ra  ancha  ko‘p  m iqdordagi  uglerod  chiqib  ketishi 

ko'rsatib  berildi.  0 ‘tkazgan  laboratoriya  va  dala  tajribalari  asosida 

dukkakli  ekinlarning  tuproqdagi  azot  balansi  (m uvozanati)  ni  yaxshi- 

lashdagi  ahamiyatini  ham  ko'rsatdi.

J.B.  Bussengo  bundan  tashqari  1834-yilda ja h o n d a   birinchi  bo ‘lib 

agrokimyo tajriba stansiyasini  (Elzasda) tashkil  qildi.  Bu yerda am alga 

oshirilgan dala tajribalari asosida azot o ‘sim liklar hayotida eng m uhim , 

birinchi  darajali  oziqa  elem enti  ekanligi  isb o tlandi.  XIX  asrning 

o ‘rtalaridan  boshlab  O vro'pa  va  A m riqoning  ekin  m aydonlarida  chili 

selitrasining keng koMamda qoMlanila boshlanishi  ham   Bussengo g ‘oya- 

larining  ishlab  chiqarishga  amaliy  tadbig‘idir.

Bussengo haqli  ravishda yangi  fan-agrokiniyoning asoschisi bo'lishi 

munikin  edi.  Lekin  uning  qonidagi  «yetti  o 'ic h a b   bir  kesish»  odati 

tajribalar asosida oigan m a'lum otlarini  keng om m aga tez yetib borishiga 

imkon  bermadi.

Akademik  D .N .  Pryanishnikovning iborasi bilan aytganda Bussengo 

fanda  uchraydigan  «klassik»  va  «rom antik»  larning  birinchi  toifasiga 

m ansub  edi.

Yustius  Libix-agrokimyo  fanining  asoschisi

1840-yilda olnioniyalik kimyogar olim Yustius Libixning «Kimyoning 

dehqonchilik  va  fiziologiyaga  tadbig‘i»  nom li  kitobi  nashr  qilindi  va 

ju d a   katta  tezlikda  dunyo  b o ‘ylab  tarq ald i.  U   1848-yilgacha  01- 

moniyada va  Buyuk  Britaniyada to 'rt  m artadan,  Am riqo ham da  Faran- 

gistonda  ikki  m artadan  va  Daniya,  Italiya,  Polsha  ham da  Rusiyada 

bir  m artadan  nashr  qilindi.

2  —  A g ro k im y o

17

Kitobda oziqlanishning «chirindi  nazariyasi»  qattiq tanqid qilingan 

va  o ‘sim liklarning  m inerai  oziqlanish  nazariyasi  ta ’riflangan  bo‘lib, 

o ‘simliklarning  m inerai  oziqlanishiga  doir qarashlarni  tubdan  o'zgari- 

shiga  sabab  b o ‘ladi.

Libix yakka ziroatchilik (bitta maydonga muttasil bir xil ekin  ekish) 

sharoitida  tuproq unum dorligining pasayib borishi sabablarini  ishonarli 

tarzda  tushuntirib  berdi  va  o ‘zining  hosildorligini  saqlash  va  ko‘tarish 

uchun tuproqlarni  o 'g'itlash   lozimligi  haqidagi  nazariyasini  ilgari surdi. 

Bu  nazariya  tu p roq dan  olingan  barcha  m inerai  moddalarni  tuproqqa 

qaytarib  berish  lozim ligiga  asoslangan  edi  (D ehqonchilik  fanidagi 

«qaytarib  berish  qonuni»  ni  eslang).

Libix  d e h q o n c h ilik d a   m o d d a la r  a y la n ish in i  ongli  rav ish d a 

boshqarish  lozim ligini,  chunki  uning buzilishi tuproq unum dorligining 

pasayishiga  olib  kelishi  haqidagi  g'oyani  birinchi  bo‘lib  dadil  aytdi.

Ilgari  surilgan  niazkur  g ‘oyada  azotli  o ‘g‘itlarga  e ’tibor  bermaslik 

(Libix u davrda b archa o ‘sim liklar azotni  havodan o ‘zlashtiradi,  degan 

fikr tarafdori edi), g o ‘ngning o ‘rniga  kuydirib  kulini  ishlatish,  tuproqqa 

o'sim lik  to m onidan   olib  chiqib  ketiladigan  barcha  elem entlarni  (shu 

jum ladan  krem niy  kabilarni  hani)  qaytarib  berish,  o ‘g‘itlarni  faqatgina 

o ‘ta  qiyin  eriydigan  shakllarda  qoMlash  (bu  masalada  u  bir  necha 

kimyoviy  birikm alarni  tavsiya  ham   qilgan)  kabi  noto‘g‘ri  fikrlar  ham 

rnavjud  edi.

Aytib o'tilgan  kam chilik va  nuqsonlar  Libixning shogirdlari  ham da 

muxoliflarining e ’tiroziga uchradi va tezda tuzatildi.  Shu narsa diqqatga 

sazovorki,  nuqsonlarning aksariyatini  Libixning o ‘zi tuzatdi.  Olimning 

shoshma-shosharligi  kuchli  m unozara va tanqidlarga uchragan boMsada, 

agrokimyo  fanining  tez  su r’atlarda  rivojlanishiga  sabab  bo‘ldi.

Libixning tavsiyasi  asosida angliyaning  Rotamsted stansiyasida  1843- 

yilda  birinchi  s u n ’iy  m inerai  o ‘g‘it-superfosfat  (suyak  talqonini  sulfat 

kislota  yordam ida  ishlash  yo‘li  bilan)  olindi.  Keyinchalik,  1857-yilda 

Saksoniyaning  Stasfurt  shahri  yaqinidan  kaliy  tuzlari  koni  topildi  va 

1861 -yilda  uni  qayta  ishlab  o ‘g‘it  olish  b o ‘yicha  birinchi  zavod  ishga 

tushirildi.

Lekin  azotli  o ‘g ‘itlar  masalasi  ancha  vaqtgacha  m uam m oligicha 

qolaverdi.  Yarim  asr  davom ida  Chili  dunyo  dehqonlarini  azot  bilan 

ta ’minladi  (tabiiy  Chili  selitrasi  bilan),  lekin  XIX  asrning oxiriga  kelib 

uning  ham  intihosi  borligi  sezilib  qoldi.  U zoq  urinishlardan  keyin 

Friy  G aber  birinchi  m arta  sintetik  am m iakni  hosil  qildi.  1916-yilda 

m uhandis  Karl  Bosh  birinchi  sintetik  am m iak  zavodini  ishga tushirdi.

Katta  aham iyatga  ega  bo‘lganligi  sababli  har  ikki  ish  ham   x alq aro  

N obel  m ukofotiga  sazovor  b o ‘ldi.

K.A.  Tim iryazev  Libixning  fanga  q o ‘shgan  xizm atlariga  t o ‘g ‘ri 

baho berib:  «Aham iyatini cheklashga b o ‘lgan har qanday u rin ish la rd an  

q at’i  nazar,  Libixning  oziqa  elem entlarini  tuproqqa  qaytarib  berish 

haqidagi  ta ’lim oti  fanning  eng  buyuk  yutuqlaridan  bittasidir»  degan  

edi.  Shuning  u c h u n   ham   Yustius  Libix  agrokim yo  fanining  asoschisi 

hisoblanadi.

M ana  shu  davrdan  boshlab  agrokim yoviy  ilmiy  tad q iq o tlar  keng 

ko'lam da  yo‘lga  q o ‘yila  boshlandi.

1842-yilda  nem is  tadqiqotchilari  V igm an  va  Polstroflar  m in eral 

oziqlanish  nazariyasini  tasdiqlovchi  tajribani  amalga  oshirdilar.  U la r 

o'sim lik o ‘rniga platina sim qiyqimlari va  kislota bilan yuvilgan  q u m d a  

undirdilar  ham da  nihol  tarkibidagi  kul  elem entlarining  m iqdori  u ru g ‘ 

tarkibidagiga  teng  b o ‘lishini  aniqladilar  va  bu  m uhitga  q o ‘sh im c h a  

kul  elem entlari  va  azot  birikmalari  kiritilm asa,  nihollar  tezda  rivojla- 

nishdan  to ‘xtab  qolishini  isbotladilar.

1846-yilda  Salm   Gorstm ar  organik  m oddalardan  to ‘la  to za lan g a n  

va aw aldan  kuydirib,  fosfor ham da azo t birikm alari  qo‘shilgan  q u m d a  

suli  o ‘sim ligidan  «risoladagiday»  hosil  yetishtirdi.  U  shuningdek,  kul 

elem entlari  alohida-alohida  ishlatilganda  hosildorlik sezilarli  d a ra jad a  

kamayib  ketishini  ham   ko‘rsatib  berdi.

Mineral oziqlanish masalalarini o ‘rganishda oziqa aralashm alarining 

(tayyorlash  uchun   oziqa  elem entlarini  tutgan  tuzlar  suvda  e ritilad i) 

roli  juda  ham   kattadir.  1859-yilda  K nop  to ‘la  oziqa  aralash m asini 

yaratdi  va  unda  o ‘simliklar  m e ’yorida  o ‘sib  rivojlanishi  m um kin ligin i 

isbotladi.  Hozirgi  kungacha  turli  ek inlar  uchun  100  dan  o rtiq  o ziq a 

aralashm alari  tavsiya  qilingan.