Перевод и анализ произведения «Чудная баба» Нины Николаевны Садур Homa, Ivana Master's thesis / Diplomski rad

Lidija Petrovna (pušta Ženu): Istina, što mi je... ja ću poludjeti. Bolesnu ženu lovim, samo 
što se ne prehladim, izgubila sam prijatelje... 
Žena: Hajdemo jaukati? (Rida.) To je posmrtna jadikovka. 
Lidija Petrovna: Što? Žao mi je, dušo. Ti dođi, ja ću ti dati čarape. A sada ću ići, moram ići, 
zbogom. 

---

20 
Žena: Dobro, tako će i biti. Padni u jamu. 
Lidija pada u jamu. Ona se ne vidi. 
(Prilazi jami.) Jesi se ozlijedila? 
Lidija Petrovna (Iz jame): Sada mi pomozi izaći. Ozlijeđena sam. 
Žena (Sjeda na rub jame): Ti odmori, prilegni, tamo je slama nabacana, dobra slama, posebno 
za tebe sam ju nagrnula. Tamo, u uglu. Lezi malo. (Smije se glasno, mašući nogama.) Nemoj 
me za nožice hvatati, ja sam škakljiva! (Padaju joj čizme u jamu.) Vrati mi čizmu! Lida, vrati 
čizmu! 
Lidija Petrovna (iz jame): Neću ih vratiti dok me ne izvučeš odavde. 
Žena: Što ti je, ja sam bosa! 
Lidija Petrovna: Svejedno mi je!
Žena: Ozepst ću! Pa zemlja! Zima dolazi uskoro! 
Lidija Petrovna: Izvuci me! 
Žena: Ma pričekaj ti! Ovdje se sada takve stvari događaju! Čekaj Lida! Sama sam pomakla 
sve... 
Lidija Petrovna: Ništa ja neću čekati. 
Žena: Gdje se penješ? Gdje se ti guraš? Ne naslanjaj se na zid, pomaknut ćeš ga Lida! Zemlju 
ćeš pokrenuti! Li-da-a-a! 
Zidovi jame se počinju razdvajati odmiču se u različitim smjerovima. Ženu nosi humak 
zemlje. Zidovi jame su se rastvorili proklizali kao ljuska oraha razotkrivši nježnu, ružičastu, 
mladu zemlju i Lidiju Petrovnu na njoj. 
Lidija Petrovna (gleda za Ženom koju nosi zemlja ): Aha! Proletjela je! Uvalila se! Upala! U 
sam horizont je uronila! Mokro mjesto je ostalo! Cijelo nebo je crvenim poprskala! 
Žena stoji iza leđa Lidije Petrovne.